Заборављена дела великог Јосифа Рајачића

Мало jе данас у Србиjи оних коjи знаjу шта jе све за своj народ, посебно у Воjводини, урадио патриjарх Раjачић, а међу Хрватима тешко ће се наћи иjедан да исприча детаље устоличења бана Јелачића, церемониjе коjу jе по православним обичаjима водио Раjачић

Негде у касну jесен 1990. године, а тада сам био новинар „Политике“, дописник из Загреба, добиjем информациjу да хрватска полициjа има сазнања о складишту оружjа у jедноj Католичкоj цркви у Лици. Место се, рече ми моj полициjски извор, зове Саборско.

Покушаjи да у Загребу сазнам нешто више о томе нису дали резултата. Назовем Београд, испричам им шта сам чуо и кажем да би, ако ми допусте, отишао у Саборско, представио се као новинар „Политике“ и на лицу места видео има ли у тоj причи истине. Они се сложе, седнем у кола и правац Лика.

ГЛУМАЧКА МАЈСТОРИЈА

Било jе хладно, претходног дана jе падао снег, али су путеви били чисти. Прођем кроз Слуњ и десетак километара после Дрежник Града одвоjим се десно са пута коjи jе водио на Плитвичка jезера. Саборско jе село, можда наjдуже у Лици, сабиjено уз пут коjи води према Плашкоj долини, а растеже се на потезу од скоро 10 километара.

Игром случаjа у дворишту испред Католичке цркве, смештене на благом узвишењу, стаjале су неке жене и када сам рекао да долазим из Загреба, са жељом да разговарам са свештеником, jедна од њих jе готово отрчала да га обавести. Кроз неколико минута испред мене jе стаjао млад човек, подгоjен, са осмехом на лицу. „Шта могу да учиним за вас из Загреба?“, питао jе. Трансформациjа коjа се догодило на његовом лицу када jе чуо да сам новинар „Политике“ граничи се са врхунском глумачком маjсториjом, само што се у овом случаjу ниjе радило о глуми. А тек када сам му рекао да долазим због информациjе да локални хадезеовци у његовоj цркви криjу оружjе…Све jе окончано врло брзо. И врло мучно.

Оваj делић сопственог живота, удаљеног од ових дана двадесет и jедну годину, спомињем са накнадно заокруженим спознаjама о значаjу тог малог личког простора у историjи и животу Срба и Хрвата. Тада о томе, признаjем, нисам знао готово ништа.

Само неколико километара ваздушне линиjе од Саборског, тамо према Сењу, налази се место Бриње. Мала варош, административни центар, повремено општина. У Лучанима, код Бриња, 1785. године рођен jе Илиjа Раjачић, jедан од људи са коjима би се поносио и много већи народ од Срба. А Срби, ваљда, и пролазе кроз све ове муке зато што, уз остало, лако заборављаjу догађаjе и људе из своjе историjе коjи би требало да им буду светионици.

Ко данас у Србиjи спомиње патриjарха Српске православне цркве Илиjу Раjачића, духовним именом Јосиф? Шта он значи младим нараштаjима, српскоj култури, политици.

Знам, има оних коjи су свесни његове колосалне улоге у драматичним догађаjима 19 века у коjима су се нашли Срби. Такви га сасвим оправдано сврставаjу међу наjзначаjниjе Србе у историjи тог народа, али су људи о коjима говорим малоброjни и без утицаjа. Утицаjа у државним структурама коjи би великом Јосифу Раjачићу дао значаj какав заслужуjе.

А ево шта jе све Јосиф Раjачић учинио за Србе, делимично и за Хрвате?

Рођен у прилично имућноj свештеничкоj породици, од оца Луке и маjке Василиjе, Илиjа у Брињу уписуjе и завршава нижу немачку школу после коjе га отац шаље на школовање у Загреб. Следе усавршавања у Сегедину и Бечу, студиjе филозофиjе, права, латинског jезика и лепих уметности, али jе све то прекинуто 1809. године, када Аустриjа напада Француску. Наполеон узвраћа и побеђуjе, а међу просторима под новом влашћу, француском, нашла се и Лика. Илиjа Раjачић jе самоинициjативно, на страни Аустриjе, у саставу jедног ђачког одреда учествовао у том рату. Ниjе желео да служи Французима и доноси одлуку да се преда монашком животу.

УНИЈАЋЕЊЕ СРБА

Имао је 25 година када га је заредио епископ горњекарловачки Мојсије Миоковић. Изузетно бистар, са познавањем неколико језика, обогаћен многим знањима и потребом да стално учи, Илија Рајачић, сада већ Јосиф, брзо напредује и већ 1929. године, одлуком митрополита карловачког Стефана, постављен је на место епископа далматинског. За само четири године, колико је ту остао, стекао је огроман углед међу далматинским Србима. Отворио је Богословију у Шибенику, обновио неколико цркава и водио жестоку борбу са Католичком црквом која је баш тих година, са жариштем у Петровом пољу, код Дрниша (села Кричке и Баљци) проводила унијаћење Срба православаца. Епископ Рајачић је упркос великим притисцима успео да спречи брисање из православних матичних књига Срба који су прихватили Унију. „То је наш народ, они су пришли Унији под претњама, у великој муци, супротно својој вољи, и ја их из наших књига брисати нећу“, говорио је.

Средином 1833. године Јосиф Рајачић је постављен за епископа вршачког. По доласку у Вршац сусреће се са епидемијом колере која је косила људе. Обилази варош и околна села, схвата страшну ситуацију у којој се нашао народ, али истовремено покушава да проникне у начин којим се болест шири. Веома брзо схвата да се колера не преноси контактом са оболелим, већ преко јела и пића. Моли народ да што чешће пере руке, посуђе и прибор за јело, охрабрујући га да се не плаши контакта са оболелима.

У савременој медицини, одељак о колери, данас нећете наћи Јосифа Рајачића, већ само нобеловца Роберта Коха. Он је истина открио и издвојио узрок болести, наводећи како се она преноси (што је од изузетне важности у заустављању епидемије), али нигде не пише да је то четрдесет година пре Коха утврдио епископ Српске православне цркве Јосиф Рајачић.

Револуционарна 1948. година Рајачића затиче на месту митрополита у Сремским Карловцима. То је време сталних насртаја мађарских националиста на Србе у Срему, Бачкој и Банату, на њихов језик и веру, па Рајачић формира Савез са Хрватима и Аустријом, у намери да оснажи позицију Срба и направи брану од све јачих удара из Будимпеште, посебно оснажених Мађарском револуцијом.

Рајачић схвата изазове бурног и преломног времена, зна да се мора прећи линија која раздваја духовног од световног деловања и прихвата понуду да стане на чело српског Револуционарног покрета. Сазива Мајску скупштину Срба у Сремским Карловцима (одржана 1-3. маја 1848. године), свестан да она са собом носи и ризике и славу. Ово друго због чињенице да је то, после пропасти средњовековне српске државе, прво окупљање представника Срба са простора кнежевине Србије и свих царевина у којима су тада живели. Велики и величанствен догађај у историји српског народа. Српски сабор митрополита Рајачића бира за патријарха, а најважнија одлука било је установљење и проглашење Српске Војводине, у чијем је саставу била и Барања. Тај простор су комунисти – одлучујућу реч имао је Милован Ђилас – после Другог светског рата дали Хрватској.

Око 150 година касније, иронијом живота, један други Личанин, Ненад Чанак, на истом месту на којем је Јосиф Рајачић бранио и учвршћивао српство и успоставио Српску Војводину, повео је покрет чија је суштина брисање српских трагова из Војводине. Али оставимо Чанка, он ће, за разлику од Рајачића, у свести Срба заувек имати прљаве трагове и као такав није вредан речи. Овде је само због подсећања какве су велике људе Срби имали некада, а какве имају данас.

Вратимо се у 1848. годину…На Мајској скупштини Јосиф Рајачић је изабран за председника Главног одбора Владе Српске Војводине, потпредседник постаје Ђорђе Стратимировић, а војвода Стеван Шупљикац.
Свашта се после тога догађало на простору Српске Војводине; серије дипломатских покушаја патријарха Рајачића да учврсти позицију Срба, институционализује њихове организације, успостави снажну српску самоуправу…Патријарх Рајачић умире 1861. године, а за свога живота урадио је, уз горепоменуто, још неколико постигнућа за које шира јавност не зна.

САБЉА И ЖЕЗЛО

На пример, Рајачић је успео да Србе и Беч и Пешта називају Србима, а не углавном Рацима и Власима као пре њега; успео је да његова црква у Европи службено буде прихваћена као Српска православна црква; у Бечу и Трсту је подигао цркве и основао црквене општине СПЦ; у Карловцима је основао Музеј и Архив, наредио да се напише Први српски кувар, основао ботаничку башту, болницу, штампарију; у српске молитвене храмове увео једнообразну литургију…а остаће запамћен и по томе што је велики број бистре српске деце слао на познате европске универзитете, како би у српском друштву створио снажан образовани слој, локомотиву која ће тај народ, после вековне окупације и стагнирања, снажно повући напред.

У каквој су вези патријарх Рајачић и Хрвати? Одлуке Мајске скупштине Срба нису прихватили ни Беч, нити мађарска влада, али је тај документ наишао на велико одобравање у Загребу, у хрватском Сабору. Хрвати су тадашња превирања видели као шансу да изборе виши степен самосталности. Донета је одлука да се царски официр Јосип Јелачић изабере за хрватскога бана, упркос противљењу Беча и Пеште. Хрвати шаљу делегацију у Сремске Карловце, на ноге Јосифу Рајачићу, са молбом да српски патријарх устоличи хрватскога бана, јер Католичка црква, по „сугестијама“ Беча, то не жели да уради.

Рајачић прихвата, одлази у Загреб где га дочекују хиљаде Хрвата, са бакљадом, топовским салвама, војном музиком, шпалиром раздраганог народа, а звона загребачких цркава звонила су у част српског патријарха. Рајачић је ставио свој крст испред Јелачићевог лица који је за патријархом понављао речи заклетве, са уздигнута три прста. После тога, у складу са православним обичајима, бан је три пута подигнут у ваздух и српски патријарх му уручује сабљу и жезло. Потом је завладала права еуфорија међу окупљеним Хрватима. Они подижу на рамена српског патријарха и свог бана, те их носе загребачким улицама.
И сами знате шта је касније било и на који начин су Хрвати вратили Србима ову милост и доброчинство, посебно у првој половини 20. века.

Што се Рајачића тиче, та лоза има своје наследнике, а један од њих, Петар Рајачић, до 1991. године потпредседник загребачке „ИНЕ“ данас живи у Београду. Физички готово невероватно подсећа на свог славног претка.

Извор: pecat

Везане вијести: Ратко Дмитровић

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 20. јануара 2012. године.