Шта су 1954. године хтели Павелић и Стојадиновић

Може ли Иво Јосиповић, први хрватски председник коjи ниjе био на робиjи, да подигне српско-хрватске односе макар на ниво коjи искључуjе jавно испољавање мржње? Хоће ли приjатељство Србиjе и Хрватске остати само пуста жеља и наивна реторика Месићевог наследника или ће „господин и композитор“, неуобичаjена поjава на загребачком Понтовчаку, успети да створи претпоставке за велико историjско помирење Срба и Хрвата. У ближоj или даљоj историjи, свеjедно jе?
Док нам се не укажу елементи за какав-такав одговор на горња питања, хаjде да заронимо у прошлост и видимо има ли тамо сличних покушаjа.

ВЕЛИКО ПОМИРЕЊЕ и разграничења
Не рачунаjући оне српско-хрватске коалициjе и савезе из времена настанка и стасавања државе Срба, Хрвата и Словенаца, постоjи jедан за то време врло крупан догађаj. Одиграо се након Другог светског рата, о коjем се у српскоj и хрватскоj jавности мало зна а коjи jе ишао управо за тим да се Срби и Хрвати помире и направе историjски споразум коjи би заувек искључио њихове нове сукобе. Упркос Јасеновцу и свему што се догађало за четири године Другог светског рата.
Римски лист „Ил Темпо“ обjавио jе 11. августа 1954. године сензационалну вест да су Анте Павелић, поглавник НДХ и Милан Стоjадиновић, бивши председник jугословенске владе уочи рата, у Буенос Аjресу (Аргентина) постигли историjски споразум Срба и Хрвата, споразум коjи предвиђа велико помирење и разграничење два народа. Наравно, уз претпоставку скорог рушења Титове Југославиjе и на тоj рушевини стварања држава Србиjе и Хрватске.
Вратићемо се том догађаjу коjи, иако врло интересантан, ниjе нашао своjе место у новиjоj српскоj и хрватскоj политичкоj историjи, чак нити на маргинама те историjе али да претходно одговоримо на питање откуда споменута двоjица у Аргентини.
То jе, мање више, познато за Павелића; он jе у данима потпуног слома НДХ преузет од стране католичке цркве и пребачен наjпре у jедан манастир у Јужном Тиролу а касниjе дубље у простор Италиjе где jе уживао потпуну заштиту Ватикана. Као и неколико хиљада окорелих усташких злочинаца коjе jе католичка црква успела да спасе и из Европе пребаци на просторе Јужне Америке. Та операциjа, названа „Пацовски канали“ одавно jе расветљена ау томе jе значаjну улогу одиграо jедан од кључних људи Ватикана у тим прљавим пословима, монсињор Крунослав Драгановић, свештеник, горљиви поклоник усташке идеологиjе, енглески обавештаjац, комунистички доушник, сарадник УДБЕ и на краjу грађанин Сараjева где jе и умро 1983. године.Павелић, дакле, бива пребачен у Аргентину где са осталим усташким емигрантима оснива хрватски ослободилачки покрет и куjе планове за повратак на Балкан и обнављање хрватске државе.

Полиглота И ФИНАНСИЈСКИ ГЕНИЈЕ
Други актер ове приче, Милан Стоjадиновић, рођен у Чачку 1888. године, био jе значаjна друштвена и политичка фигура у Краљевини Југославиjи. Школован у Минхену, Берлину и Потсдаму, докторирао jе на тези о немачком буџету а 1912. године одлази у Париз где jе радио у тамошњем Министарству финансиjа. Годину дана касниjе борави на специjализациjи у Лондону. И све то пре него што jе напунио 30 година живота. Стоjадиновић jе био изузетно образован човек, говорио jе неколико светских jезика а словио jе за финансиjског гениjа.
У околностима коjима овога пута, због скучености простора не можемо давати већи значаj, Стоjадиновић 1935. године долази на чело jугословенске владе. Покушава да стабилизуjе прилике у држави, позива се на аманет Александра Првог Уjединитеља о потреби очувања jугословенске државе иу своjу владу позива Словенца Корошеца и Спаху муслимана. Нудио jе да таj савез оjачаjу и Хрвати али они нису показали интересовање. Тражили су измену Устава и потпуну самосталност.
Средином 1938. Енглези у балканску политику уносе нове елементе и траже да се реши тзв хрватско питање, вршећи на таj начин притисак на Стоjадиновићеву владу. Енглези у том смислу имаjу подршку и кнеза Павла што jе додатно отежало Стоjадиновиееву позициjу. Упркос везаности за Лондон Стоjадиновић из прагматичних разлога одбиjа могућност давања разних уступака Хрватима и настаjе криза коjа доводи до избора, Стоjадиновићевог пада и доласка Драгише Цветковића на место председника Владе.
Овде jе свакако значаjно споменути да jе Стоjадиновић пред краj своjе владавине имао jедан сусрет коjи открива да jе он већ тада 1938. године, размишљао о разграничењу Срба и Хрвата и стварању велике српске државе и све то са елементима коjи ће се касниjе поjавити у споразуму са Павелићем.
Наиме, Стоjадиновић се, након што jе Хитлер припоjио Аустриjу Немачкоj а Мусолини планирао сличне акциjе, у Бељу (Барања) сусрео са италиjанским министром иностраних послова, грофом Цаном и разговарао о италиjанско-српском заjедничким интересима. Начелно jе договорено да у претпостављеном развоjу догађаjа, Срби напусте западне краjеве тадашње Југославиjе, стационираjу се иза линиjе коjа би ишла централним рекама Босне а да Италиjа, уз сагласност за стварање мале и скучене Хрватске, помогне успостављање велике Србиjе.
Италиjа би, по том плану, добила Горски котар и jадранску обалу од Риjеке до испод Сплита а све остало ушло би у састав српске државе. Кнез Павле сазнаjе за таj састанак, обавештава Британци а ови му издаjу наређење да смени Стоjадиновића. Владу преузима Цветковић, прави споразум са Мачеком и тако смо 26. августа 1939. године добили Бановину Хрватску.
У фебруару 1940. године Стоjадиновић оснива Српску радикалну странку и споразум Цветковић-Мачек квалификуjе као државни удар, оптужуjући Цветковића да jе направио хрватску државу не само од хрватских већ и од чисто српских териториjа. Нема сумње да jе пет децениjа касниjе Воjислав Шешељ плагирао и име и неке програмске поставке странке Милана Стоjадиновића.

„НА ЧУВАЊУ“ КОД ЕНГЛЕЗА
Крунски савет, на седници одржаноj 6. марта 1941. године, у страху да тадашње околности не доведу Стоjадиновића поново на чело Владе – доноси одлуку да се Милан Стоjадиновић протера из државе, што jе и учињено 18. марта, његовом депортациjом у Грчку. Тамо jе предат „на чување“ Енглезима.
Милан Стоjадиновић стиже у Аргентину 1948. године. У ту државу jе донео велики капитал и велики углед финансиjског и банкарског стручњака а колико се прилагодио новоj средини уз остало говори податак да jе у Буенос Аjресу имао чак и своj дневни лист. Живео jе у сопственоj, врло луксузноj вили, у елитном делу града.
У сведочењима људи из хрватске емиграциjе Јужне Америке, посебно Аргентине, пронађено jе довољно елемената да се закључи како jе пресудну улогу у зближавању Павелића и Стоjадиновића одиграо извесни Јосип Субашић, Хрват, публициста и издавач коjи jе 1953. године у Буенос Аjресу покренуо часопис „Избор“. Било како било два некада љута противника, у политичком и сваком другом смислу, постали су, по сопственом признању, велики приjатељи.Недавно су у Загребу светлост дана угледале фотографиjе на коjима се виде Павелић и Стоjадиновић, у опуштеноj атмосфери у башти поред базена у Стоjадиновиеевоj вили. Такви сусрети били су врло чести.
Из тог дружења рођена jе идеjа о „великом помирењу и споразуму Срба и Хрвата“. Свесни да jедан такав чин сигурно неће наићи на опште одобравање код српске и хрватске емиграциjе, Павелић и Стоjадиновић су неколико месеци своjим наjближим приjатељима и сарадницима само наговештавали могућност „Великог споразума“ а онда jе Стоjадиновић, на седељци код неке госпође Маштовић (претпоставља се да му jе она била љубавница) окупљеним Србима и Хрватима саопштио „велику новост“.
Запис са те седељке, коjоj ниjе мањкало пића сваке врсте а то jе изгледа „потакло“ Стоjадиновића да буде отворениjи него иначе, оставио jе хрватски свештеник и публициста Ђуро Балоковић и то jе у ствари наjпрецизниjа интерпретациjа онога што су Павелић и Стоjадиновић договорили.
Дакле, према Балоковић, Стоjадиновић jе испричао да су договорени готово сви елементи историjског споразума Срба и Хрвата а таj договор двоjице врло познатих некада моћних али тих аргентинских година мало значаjних људи, садржавао jе следеће: Титова Југославиjа се дели на велику Хрватску и велику Србиjу. Словенцима се признаjе држава на простору коjи jе у то време Словениjа и покривала. Босна jе подељена на пола, токовима реке Босне и реке Неретве.Сараjево jе, у тоj подели, припало Србиjи а Бања Лука Хрватскоj. Стоjадиновић jе обjаснио да jе западна Босна, истина, углавном насељена Србима, да jе Бања Лука велики српски град али да се зарад општих интереса нешто мора жртвовати. Као противуслугу Павелић jе пристао да Дубровник уђе у састав српске државе као, уосталом, и значаjан део jадранске обале, пошто jе Стоjадиновић инсистирао да таква Србиjа обавезно буде поморска земља.

„ПРАВОСЛАВНИ ХРВАТИ“
За Србе коjи би остали у Хрватскоj Стоjадиновић jе употребио поjам „православни Хрвати“ а казао jе да су договорени модалитети пресељења са jедне на другу страну оних Хрвата и Срба коjима се нова ситуациjа не би допала.
А како су Срби и Хрвати изван Југославиjе дочекали споразум Павелић-Стоjадиновић? Усташка емиграциjа се дигла на ноге и оптужила Павелића да „стару хрватску земљу-Босну“ продаjе Србима као што jе Далмациjу продао Мусолиниjу. Вођене су жестоке расправе у хрватским емигрантским клубовима и листовима и на краjу се све смирило, пошто су вести из Југославиjе биле краjње обесхрабруjуће. Титова држава jе бивала све чвршћа и снажниjа и ништа ниjе наговештавало развоj догађаjа о коjем су сањали и говорили Стоjадиновић и Павелић.
Српска четничка и економска емиграциjа ниjе се ни обазирала на Стоjадиновићеве планове, уз коментар да докон поп и козе крсти.
Да ли jе фамозни споразум икада потписан? Ниjе. Све jе било договорено, припремљено и стављено на папир али ниjе потписано. Стоjадиновић jе тражио да том чину присуствуjу преживели чланови последње владе НДХ, али jе Павелић то одбио. Два дана уочи потписивања Стоjадиновић обавештава Анту да се све одлаже.
А како jе на све то гледао Тито? Наредио jе да у jугословенским медиjима о договору Павелић-Стоjадиновић не буде обjављено ниjедно jедино слово тако да Југословени у простору од Вардара до Триглава о томе ништа нису знали. Када jе дошло време да све може да се обjави ова аргентинска епизода више никога ниjе интересовала.

Извор: pecat

Везане вијести: Ратко Дмитровић