Спрема ли се Србима у Вуковару  “Кристална ноћ“? 

„Стожеру за хрватски Вуковар“ ниjе било доста што jе поскидао све ћириличне табле по граду и што jе сакупио 630 хиљада потписа широм Хрватске за расписивање референдума о забрани ћирилице, па jе недавно, по угледу на Хитлерове нацисте, обjавио списак локала и трговина чиjи су власници Срби. Историjа нас учи да иза овога следи „Кристална ноћ“

У нацистичкоj Немачкоj локале и куће Јевреjа обележавали су Давидовом звездом. У Вуковару ће, нема сумње, некретнине тамошњих Срба лоцирати с четири С или само словом С. У Немачкоj jе након обележавања следило одвођење Јевреjа у концлогоре, или директно на стрељање. Србима у Вуковару судбина jош ниjе jасна, али стрељање ће вероватно избећи; друго jе време, а и Дунав ниjе далеко, па бежи у Србиjу.

„Стожер за хрватски Вуковар“, група локалних фашиста, усташа, нациста − нећете погрешити користећи било коjи од ових термина − обjавио jе списак локала и трговина у Вуковару чиjи су власници Срби. Наведени разлог: да би их тамошњи Хрвати боjкотовали. Прави разлог: да би се знало кога ударити кад дође време за нову, хрватску, „Кристалну ноћ“.

ВРУЋ КАМЕН У РУКАМА ВЛАДЕ У драматичноj форми на догађаj jе реаговао и Милорад Пуповац, али нема ваjде.Том „Стожеру“ нико ништа не може, упркос чињеници да његови чланови свесно шире мржњу против Срба, отворено позиваjу на изопштавање Срба из jавног живота, траже да се у Вуковару забрани употреба ћирилице, већ годину дана дивљаjу по граду, скидаjући сваки траг ћириличног писма са зграда, седишта државних и локалних институциjа. Дубоко jе у криву свако ко помисли да су ови jуришници самоникли, да иза њих не стоjи неко моћан, врло моћан.

„Стожер“ jе покренуо инициjативу да се на нивоу државе распише референдум о употреби ћирилице у Хрватскоj, с идеjом да се то писмо дозволи у jавноj употреби само у местима где има више од 50 одсто Срба. Након „Бљеска“ и „Олуjе“ таквих jе у Хрватскоj жалосно мало, углавном су то сеоска насеља. Хрватски фашисти би то некако, до даљњега, могли да истрпе.

Наjстрашниjе у свему овоме jе што су вуковарски нацисти за веома кратко време сакупили преко 630.000 хиљада потписа и гурнули влади Хрватске врућ камен у руке. Закон каже да jе та броjка више него довољна да се референдум одржи, политичка логика каже да би у том случаjу, пошто исход референдума сви знамо, Милановић и Јосиповић морали jавно да се помире с чињеницом да су на челу државе у коjоj jе мржња (зашто не рећи фашизам) легализована, законом дозвољена.

Инициjатива за референдум, с потписима грађана, налази се у згради владе Хрватске, Милановић неће да jе пусти у процедуру, Јосиповић позива на разум али у овом случаjу све jе у складу са законом. Е, сад, што би окончање акциjе фашиста из Вуковара показало да огроман броj Хрвата има идентичан став у вези са ћирилицом, као и покретачи инициjативе… то jе проблем коjи Милановић покушава да реши на Уставном суду. Тамо jе jош увек захтев владе Хрватске за оцену уставности вуковарске инициjативе, али се Суд не изjашњава. И њима jе то танак лед коjи ће, кад-тад, морати да пређу. Сачекаjмо.

ВЕЛИКИ ФАЛСИФИКАТ КАО „ПОВЈЕСНА ИСТИНА“ У међувремену jе Иво Јосиповић искористио jедну прилику и поновио да jе хрватска држава утемељена на антифашизму, односно да jе у Другом светском рату антифашистички покрет код Хрвата, сразмерно гледано, био наjмасовниjи у целоj Европи. Србе ниjе спомињао а знаjу и Јосиповић и сви хрватски политичари и историчари да jе антифашистички покрет у Хрватскоj био српски антифашистички покрет. Та необорива чињеница сваким даном тоне све дубље у временску измаглицу; присуствуjемо претварању jош jедног великог хрватског фалсификата у „повjесну истину“.

Прве три године Другог светског рата Срби су у партизанским jединицама на простору Хрватске били заступљени у проценту од 90 и више одсто. Данас то у Хрватскоj више нико не спомиње. Забрањено jе. Као што jе забрањена свака критика Домовинског рата, спомињање хрватских злочина, стављање знака питања на теориjу о српскоj кривици за разбиjање Југославиjе.

Ко се усуди да ту националну светињу додирне, макар успут, у алузиjама, случаjно, ризикуjе медиjски линч. Осећа то ових дана Деjан Јовић, специjални саветник аналитичар у Кабинету Иве Јосиповића, иначе британски студент, предавач на неколико европских универзитета. Он се усудио да део кривице за рат деведесетих припише и Фрањи Туђману, што га jе довело у центар мете екстремних проусташких jавних делатника у Хрватскоj. Неколико десничарских медиjа, поjединаца, отворено критикуjу Јовића, тражећи од Јосиповића да се изjасни дели ли ставове свог саветника или мисли другачиjе. Ако мисли супротно, зашто Јовића, питаjу се, не отера из службе. Наравно, сам Јовић добиjа претње, с циљем да га се натера на одлазак из Хрватске, као што то бива у оваквим случаjевима, али оваj jош не показуjе да jе од оних коjи се лако повлаче.

У наглашено националном простору медиjског и jавног живота Хрватске ових дана дефинитивно jе поцепана мембрана коjа jе делила минимум поштовања српских жртава у рату деведесетих. Брешу jе подигао загребачки „Вечерњи лист“ чиjи jе коментатор, Милан Ивкошић, поставио питање до када ће се убиство породице Зец, пре свега мале Александре, користити за блаћење државе Хрватске. Ред jе, поручуjе Ивкошић, да се проговори о деци хрватске националности, страдалоj за време „српске агресиjе“ у Домовинском рату, или да се не говори ни о трагедиjи породице Зец.

НОВА АНТИСРПСКА ПИТА Истомишљеници, а такви су преплавили форуме „Вечерњака“ и других сличних медиjа, развлаче Ивкошићеву кору за нову антисрпску питу и нуде „доказе“ да jе породица Зец убиjена у мафиjашком обрачуну, а не због тога што су били Срби. Где би Мерчеп, душа од човека, дирнуо неког Србина. Иначе, да се не заборави: зна се ко су убице породице Зец, одржано jе суђење, постоjе признања убица, с детаљима извршења, неспорно jе утврђено да jе породица ликвидирана зато што jе била српска, али због тога нико никада ниjе одлежао затворску казну. Случаj jе застарео услед процедуралне грешке.

Оливер Фрљић, позоришни редитељ, онаj што jе у Београду поставио представу „Зоран Ђинђић“, не мисли да Хрватска случаj породице Зец треба да затвори у своj национални ормар, иначе крцат костурима. Направио jе представу „Александра Зец“ и први пут jе изведена пре неко вече на позорници Хрватског културног дома, у Риjеци. Очекивано, дигло се неко тамошње удружење домобрана, тражећи од Фрљића да се позабави и хрватским жртвама, а уочи саме представе група драговољаца Домовинског рата, тако се представише, држала jе транспаренте с порукама коjе су на трагу споменутог Ивкошићевог текста.

У Хрватскоj се повремено признаjе да jе у рату почетком деведесетих било убиjања и Срба али се то, осим у драстичним случаjевима, књижи као последица ратних деjстава. Безброj пута виђени заметање трагова и замена предзнака. Троструко убиство породице Зец улази у круг „драстичних случаjева“ и често се може чути да jе то наjвећа мрља на образу Домовинског рата, што ваљда, значи да од тог случаjа, у палети убиjања српских цивила, горег ниjе било. И ово jе заметање трагова. Убиство родитеља и кћерке Зец jесте страшно али ниjе наjтежи случаj ликвидациjе српских цивила у Хрватскоj.

ОД ЈАСЕНОВЦА ДО СИСКА Убиjања Срба у Сиску, наjмасовниjу ликвидациjу цивила у Европи након Другог светског рата, нико више и не спомиње. Да подсетим заборавне, а Срби су у тоj дисциплини одавно светски шампиони: у Сиску jе за веома кратко време, у другоj половини 1991. године, ликвидирано између 500 и 600 Срба. Језиво, зверски, углавном хладним оружjем и оруђем, уз претходно мучење. Методама виђеним у Јасеновцу а Јасеновац jе, ваља и то имати на уму, од Сиска удаљен само тридесетак километара.

Међу убиjенима у Сиску су и породице Вила и Обрадовић. Припадници Хрватске воjске извели су Марка и Евицу Вила, скупа са сином Жељком из њихове куће на Зеленом бриjегу и пред капиjом Жељка заклали. Престрављене родитеље одвели су на друго место и стрељали. Други син, Младен, успео jе да побегне, данима се скривао по Сиску, не успеваjући да изађе из града, а кад су га открили, убиjен jе на лицу места.

Породицу Обрадовић: Перу, његову супругу Миљу и њихову малолетну децу Деjана и Јованку, хрватски воjници убили су под околностима коjе нису за описивање.

Поклон до земље за оне коjи у Хрватскоj подсећаjу на убиство породице Зец, као пример обнове усташтва и хрватског фашизма, да се не понови, али и овог пута, и стално, неопходно jе подсећати да Хрватска и даље ћути пред злочином у Сиску. За сисачка убиjања у Осиjеку jе у току суђење Владимиру Миланковићу и Драги Бошњаку, али ни то ниjе довољно хрватскоj jавности да се бар повремено позабави страшним злочином у Сиску; медиjски, позоришно, филмски, како год, само да се не заборави. По Хрватскоj данас шетаjу људи коjи су у Сиску клали, стрељали, мучили српске цивиле; већина њих има високе пензиjе, живе без икаквог страха jер их нико не пита шта су радили за време Домовинског рата.

Недавно jе jедан од хрватских интелектуалаца, у покушаjу да релативизуjе деловање „Стожера за хрватски Вуковар“, казао да jе такво понашање разумљиво jер се, вели он, ради о хрватском граду страдалнику где jе национални осећаj Хрвата посебно осетљив. Отуда, каже оваj, насртаjи на ћирилицу и све што jе у вези с тим писмом.

Још jедно заметање трагова. Од почетка jе jасно да у Вуковару ниjе проблем ћирилица, већ Срби сами по себи, Срби као грађани Хрватске, као остатак „реметилачког фактора“ коjи мора бити уклоњен из Хрватске до последње биолошке jединице. И након свега, упркос свему, у Вуковару данас живи скоро педесет одсто Срба. То jе црвена крпа на коjу истински хрватски неофашиста не може а да не кидише.

Пише: РАТКО ДМИТРОВИЋ

Извор: ПЕЧАТ