Предање каже да jе Јосип Броз звао Стаљина молећи га да допусти улазак партизана на челу ослободилаца у Београд, октобра 1944. године, скупа са jединицама Црвене армиjе
![Ратко Дмитровић](https://jadovno.com/wp-content/uploads/2016/07/Ratko_Dmitrovic_tribina-300x200.jpg)
Предање каже (писане трагове ове врсте комунисти нису остављали) да jе Јосип Броз звао Стаљина молећи га да допусти улазак партизана на челу ослободилаца у Београд, октобра 1944. године, скупа са jединицама Црвене армиjе. Стаљин се, каже ова прича, сложио, рекавши Титу да се jави Владимиру Ивановичу Жданову, гардиjском генерал-лаjтнанту тенковских jединица Црвене армиjе, хероjу Стаљинграда, коjи jе пре уласка у Србиjу, ослободио Бугарску и Мађарску од Немаца, а тих дана своjу армиjу већ распоредио на рубним деловима главног града сломљене Краљевине Југославиjе.
Тако jе Пеко Дапчевић на белом коњу уjахао у Београд. На Теразиjама се задржао тек да га виде и сликаjу, а потом у галопу одjурио на Дедиње, где jе заузео jедну од три наjбоље виле на том чувеном београдском брду и уселио се у њу.
Децениjама се jедна улица у центру Београда, како и доликуjе, звала по генералу Жданову. Онда су Жданова из центра града одгурали у Пиносаву, ако знате где jе то.
Пре неки дан, одлуком Скупштине града Београда, Пеко Дапчевић jе добио своj булевар у центру главног града Србиjе. Чиме jе Дапчевић задужио Србиjу, Београд, грађане Србиjе? Ослободио их од Немаца? Не, без Руса партизани о томе нису ни сањали. Или, какво jе то добро Србима дао Коча Поповић? И његово име jе на истоj седници Скупштине Београда окачено на зидове зграда jедне од улица у центру града. Та се звала Загребачка. Немоjте се оптерећивати питањем како jе све то могуће, кад и сами знате да jе у Србиjи све могуће.
Београд данас, и на оваj начин, слави и одаjе признање онима коjи су 1944/45. године у том граду побили више од 30.000 Срба, углавном из тзв. средњег слоjа; донели закон о забрани повратка неколико стотина хиљада протераних Срба и Црногораца на Косово; коjи су Србиjи прикачили две аутономне покраjине (Косово и Воjводина) а Хрватскоj, на пример, ниjедну, мада jе било историjског и сваког другог оправдања за три (Далмациjа, Истра, Краjина); коjи су 1974. године донели Устав скроjен за растакање Југославиjе на шест држава. Ради ли се ово из незнања или су jош на снази закључци Четвртог конгреса КПЈ, одржаног у Дрездену, 1928. године? Тада jе донет план рушења Југославиjе, и све што се касниjе догађало, до данашњег дана, одвиjа се по том плану.
У Београду не постоjи улица Моме Капора (нико Београд ни приближно ниjе описао и нацртао као он), ниjедан пролаз у главном граду не носи име патриjарха Раjачића, ни великог песника, Београђанина, Симе Пандуровића (многи га стављаjу испред Дучића, прочитаjте његову песму „Јулско вече“), а Стеван Мокрањац jе добио некакав сокак у Врчину.
Има ли од два милиона Београђана иjедног коjи не зна песму „Београде“ („Он има чудесну моћ да светлом испуни ноћ…“), иза коjе као аутор и извођач стоjи Душко Јакшић. Како смо се одужили том човеку? Више су, ако ћемо мак на конац, Београду дали Тин Уjевић и Антун Густав Матош, него Пеко Дапчевић и Коча Поповић. Али, они, ко им jе крив, нису били чланови ЦК СКЈ, нити су седлали беле коње.
Пише: РАТКО ДМИТРОВИЋ
Извор: Вечерње Новости