Савладана лекција

Беспредметно је данас, након свега, након толико година које су промениле и нас и околности, расправљати шта је и како је могло другачије. А увек, разуме се, може другачије.

Милошевић је имао неколико година на располагању да реши косовскометохијски проблем. Имао је све у својим рукама; оружану силу, телекомуникације, медије, дипломатску мрежу… и ништа није урадио. Гурао је проблем испод кревета а онда је тај проблем експлодирао и разнео кревет, Милошевића, собу и кућу. Уместо да након оправданог укидања државности које су имале покрајине Косово и Метохија и Војводина, донесе Устав, са аутономном локалном управом за Војводину и специјалним статусом за Косово и Метохију, Милошевић није радио ништа. Чекао је, ни сам не знајући шта чека. Типично за људе којима недостаје политичка интелигенција.

Милошевић је био мајстор дневнополитичког дриблинга, опсенар, чувар власти по сваку цену (а то увек заврши лоше), али његова политичка стратегија није вредна помена. То је било на нивоу председника месне заједнице. Србија је у време Милошевића могла да реши косовски проблем у своју корист, и политички и војно, али га није решила.

Оружани устанак на свом тлу свака иоле озбиљна држава окончава снажним ударом који подразумева обавештајну и медијску припрему и муњевиту оружану акцију. Милошевићу то није било јасно. Он се понашао као онај Раде из народне приче који у парници за земљу није дао ниједан метар а на крају је изгубио целу њиву.

Србија је почетком деведесетих имала сјајну прилику да успостави проблемску равнотежу између два жаришта. Негде у лето 1993. године питао сам блиског Милошевићевог сарадника због чега пред међународну заједницу не изађу са захтевом да Крајина добије специјални статус унутар Хрватске, на основу уставне дефиниције Републике Хрватске, историјских чињеница, статуса Срба Крајишника у Аустрији и касније Аустро-Угарској монархији, колосалном доприносу тих Срба антифашистичкој борби на тлу Хрватске… Та идеја има велику ману – казао је мој саговорник и додао: У том случају од Србије би тражили да Косову додели исти такав статус. Сасвим довољно да се схвати колико су уски били Милошевићеви политички хоризонти.

Због чега спомињем све ово? Због Ивице Дачића. Он је, иронијом судбине, као наследник Милошевића на челу Социјалистичке партије, добио обавезу и прилику да, колико је то могуће, поправи оно што је Шеф упропастио. А да ли може? Неку вече, гостујући на РТС-у, Дачић је износио неке детаље из разговора са Хашимом Тачијем и напомињући да Тачи одбија било какве уступке, казао: „Тако је и Милошевић говорио да ништа не да, па смо видели како је завршило.“

Врло интересантна реченица. Посебно ако се дода Дачићева констатација да је у овом тренутку најважније, пресудно, задржати на Косову и Метохији тамошње Србе. При том је подсетио баш на случај Републике Српске Крајине, која је нестала скупа са народом, Србима.

Не знамо какве све притиске трпе Николић и Дачић у вези са Косовом, али се надам да нема тих притисака који би их натерали да потпишу нешто што би могло да се протумачи као признање независности, као основа за улазак Косова у УН и остале међународне институције.

Све друго учиниће време. На овај или онај начин. Опијени тријумфализмом, Шиптари тога нису свесни и ту негде лежи српска шанса кад је о Косову реч.