Раде Шербеџија: Хрватски глумац грузијског порекла

Неки српски националисти, или Срби са израженим националним осећаjем, jош увек имаjу проблем са човеком коjи се зове Раде Шербеџиjа; не иде им у главу због чега Шербеџиjа ниjе српски глумац и због чега тако дуго и тако упорно бежи од свог српског порекла. Никада се ниjе изjаснио као Србин, а за себе каже да jе хрватски глумац.

РАЗУМЉИВА СИТУАЦИЈА

Што се тиче Ђорђа Балашевића, jош jедног за кога се мислило да jе Србин, ту jе ситуациjа разумљивиjа, кажу горе споменути; Балашевићу jе маjка Хрватица, очева линиjа jе имала разна конвертитства, верска и национална, па се међу таквим етничким и генетским струнама човек лако запетља. Али Шербеџиjа…њему су и отац и маjка, и деде и бабе, и уjаци и тетке…сви Срби. Како то да он ниjе?
У потрази за одговором на ово питање неки би, сигуран сам, понудили сет интервjуа коjе jе познати глумац дао разним листовима и магазинима, а где упадљиво инсистира на свом миротворству, jугословенству, политичком несврставању, вером у људе а не у националност, гађењу над свим националним проjектима. Други ће, за претпоставити jе, у први план изгурати „огромне Шербеџиjине таленте“ коjи га издижу високо изнад балканских торова и сокака и сврставаjу у светску глумачку елиту.
Такви ће, нема сумње, почети са набраjањем холивудских филмова у коjима jе Шербеџиjа играо и познатих холивудских звезда са коjима jе делио велико платно. И зашто би се такав човек изjашњавао као Србин? Ова логика могла би функционисати да ниjе холивудске легенде, глумца, оскаровца, Карла Малдена (рођеног као Младен Секуловић, пореклом из Билеће) коjи jе све до смрти, умро jе 2009. године, са великим поносом истицао своjе српско порекло. Наравно, овде треба искључити сваку помисао на упоређивање њихових глумачких талената пошто jе Карл Малден био рођени глумац, за разлику од Шербеџиjе чиjи jе таленат те врсте скроман али jе он овладао техникама глуме, као мало ко из бивше Југославиjе. Ако икада будете у прилици погледаjте тв-сериjал „Пут у Вучjак“, тандема Галић-Штивичић, из 1985. године, рађеног по Крлежиноj драми, и видећете ту савршено савладану технику, коjу демонстрира Шербеџиjа и на другоj страни бриљантне глумачке бравуре Иве Сердара, из коjих пршти велика даровитост и самим тим доминациjа над сувопарном техником игре.
Не одише истином ни Шербеџиjина прича о политичком несврставању; неки од нас jош увек се сећамо Радетових страначких епизода, у правилу неуспешних и свакако погубних по народ коjем су припадали његови наjближи.

„РЕФОРМИСАНИ КОМУНИСТИ“

Уочи првих вишестраначких избора у Хрватскоj, 1990. године. Раде Шербеџиjа jе отворено стао на страну Ивице Рачана, наступао jе на конвенциjи Рачанових „реформисаних комуниста“, држао запаљиве говоре и баш он jе Рачану смислио поздрав са обе уздигнуте руке и раширене шаке и баш Раде jе многе Србе тада навео да гласаjу за Рачана коjи ће те гласове касниjе однети Туђману у крилу, изневерити сва обећања дата Србима у Хрватскоj и значаjно допринети великоj трагедиjи народа из коjег потичу родитељи Радета Шербеџиjе.
Уз Рачана, Шербеџиjа jе гаjио велике политичке симпатиjе према инжењеру Анти Марковићу. Покрет реформиста бившег директора система „Раде Кончар“ многима jе био примамљив и заносан; залагао се за отворено тржиште, национално помирење, приступање Југославиjе Европскоj заjедници, очување jединства земље… Све би то било у реду, многи би му поверовали и кренули за њим да jе Анте Марковић своjу политику разносио по Хрватском загорjу, Херцеговини, Славониjи, Далмациjи…где jе Југославиjа била жестоко нападнута. Уместо тога он jе конвенциjу своjе наводно проjугословенске партиjе организовао на Козари, у Босанскоj краjини, где апсолутно нико ниjе био против Југославиjе.
Шербеџиjи то ниjе било нелогично па jе, са осталим следбеницима А. Марковића у пролеће 1992. отишао у Сараjево где jе, рећи ће касниjе, покушавао да спречи рат муслимана Срба и Хрвата. Ниjе га спречио, нити jе могао да га спречи. Шербеџиjа jе онда, а то чини и данас, занемаривао историjску компоненту и крваве наслаге у темељима сложене босанске државе. Без тога се Босна не може разумети. Онаj ко мисли другачиjе припада политичким дилетантима и волунтаристима. За њих jе мjузикл „Коса“ и хипи покрет.

ПОЛИТИЧКА СТРАНА

Из Сараjева у коjем се рат разбуктавао Шербеџиjа долази у Београд где су му већ били родитељи. Отац Данило, пензионисано воjно лице, са последњом службом и станом у Винковцима, пакуjе 1991. године оно наjосновниjе, узима подруку супругу, Радетову маjку, и бежи према Београду. Радетова маjка умире 1999. године док му jе отац, богу хвала, и данас жив. Има 97 година.
Остало jе неразjашњено под каквим околностима jе Раде Шербеџиjа напустио Београд и Србиjу, у другоj половини 1992. године, отишавши наjпре у Словениjу, а онда у Лондон. На памет му ниjе падало да се врати у Загреб где, обjективно, не би смео да изађе на улицу. Према jедноj верзиjи Раде jе напустио Београд jер му се згадила количина српског национализма, док jе по другоj био животно угрожен. Наводно, неко jе пуцао испред ресторана у коjем jе седео што jе глумац схватио као претњу њему.
За Шербеџиjину холивудску кариjеру све заслуге припадаjу славноj енглескоj глумици Ванеси Редгреjв. Она му jе отворила врата те творнице снова, а касниjе jе кумовала његовоj деци. Зашто баш њему?
Раде никада ниjе, или jе мени то промакло, говорио о томе како jе придобио наклоност чувене енглеске глумице али се са великим степеном вероватноће може тврдити да jе ту пресудну улогу одиграо његов загребачки приjатељ, Горан Штрок. Да, ради се о оном Штроку коjи jе у староj Југославиjи био jедан од наjбољих рели-возача. Осамдесетих година Горан одлучуjе да остави jурцање аутомобилима и започне потпуно нови живот. Активирао jе у Лондону старе приjатељске и родбинске везе свог оца, партизанског генерала jевреjског порекла, Исидора Штрока, и данас jе jедан од наjбогатиjих људи са простора бивше СФРЈ. Поседуjе неколико хотела у Дубровнику и дуж jадранске обале, виле по целоj Европи и приватне авионе. Има и мишљења, врло логичних, да jе Шербеџиjи на путу за Холивуд додатно помогао Бранко Лустиг. Писао сам о њему у овом сериjалу.
Последњих 15-ак година Шербеџиjа jе познат и по томе што организуjе концерте на простору Србиjе, Хрватске и Босне. Пре би се могло рећи да су то вечери са Шербеџиjом него концерти пошто ова одредница подразумева таленат за певање, а ту врсту талента Раде нема ни у назнакама. А воли да пева. И ту долазимо до простора за интересантну мини-анализу коjа ће, видећемо, одсликати карактерну али и политичку страну овог глумца.

НЕЗАБОРАВНА ПРЕЛИВАЊЕ

Кад наступа у Београду Шербеџиjа, уз остало, изводи две старе песме коjе потичу из Хрватског загорjа и Међимурjа: Прва jе: „Вехни, вехни, фиjолица“ ( у преводу са каjкавског то би значило Запеваj грлице) а друга, „Тихо тече Мура“, дивна народна песма са елегиjском компонентом, свакако заслужуjе, као и Фиjолица, извођење у Београду и Србиjи, под условом да њен извођач ради на размени и упознавању музичких култура Хрвата и Срба и да таj исти извођач ( у овом случаjу Шербеџиjа) у Загребу на пример, у дворани Лисински, пева „Оj Мораво моjе село равно“. Али, он то не пева. Не пева ни jедну песму из Србиjе.
Ако jе „Оj Мораво…“ синоним за Србиjу и српску песму, а за многе jесте, посебно у Хрватскоj, онда хаjде да разумемо Шербеџиjу што jе не изводи у Хрватскоj, али како му не пада на памет да у Загребу, Пули, Бjеловару, Сплиту…запева, узмимо, „Стани, стани Ибар водо“. Да и они тамо чуjу незаборавно преливање композициjе и текста Драгише Недовића, песму коjу jе обожавао велики српски глумац Данило Бата Стоjковић. Шта jе ту спорно? Па спорно jе, ваљда, што се у песми спомиње Краљево, а онда и Морава, у коjу се Ибар слива.
Шербеџиjа врло добро зна да у Београду, и целоj Србиjи, може да каже шта год хоће и да због тога неће имати неприjатности. Као што савршено зна да сваки концерт у Хрватскоj мора имати отворену критику Милошевића и „великосрпског национализма“. У разним формама и разним облицима. Макар у досеткама и алузиjама.
Краjем jануара ове 2010. године Раде jе одржао концерт у Задру. Рецитовао jе, глумио, певао а пре него што jе извео „Твоjе њежне године“ Арсена Дедића и „Причу о Васи Ладачком“, Ђоке Балашевића, осетио jе „потребу“ да каже публици: „Лиjепе су ми Балашевићеве пjесме али ми jе наjљепша била његова људска храброст када jе страшном режиму Слободана Милошевића рекао-НЕ“. Уследиле су овациjе публике.
А шта би се десило да Шербеџиjа у Београду каже, узмимо, да цени луцидност Игора Мандића али да код њега ипак наjвише воли то што jе рекао НЕ страшном режиму Фрање Туђмана? Погађате; никада више не би смео да наступи у Хрватскоj, а избацили би га и са Бриjуна где ево већ неколико година летуjе и истовремено одржава представе. Шербеџиjа о Милошевићу заиста мисли да jе злочинац (неколико пута jе спомињао „Милошевићеве тенкове коjи су ишли на Хрватску“) али никада за Туђмана, коjи jе протерао 400 хиљада и убио око 12 хиљада Срба, ниjе рекао ни да jе био лош према Србима, а камоли да jе био злочинац.
Презиме Шербеџиjа потиче из турског времена и може се обjаснити трансформациjом занимања у презиме; Шербеџиjа jе био стручњак за прављење шербета, посластице из богате орjенталне кухиње. Додуше, Раде тврди да jе за време jедног боравка у Грузиjи сазнао да у jужном делу те државе свака трећа породица носи презиме Шербеџиjа. Можда ту треба потражити одговор на питање са почетка текста. И таj одговор би гласио: Раде Шербеџиjа jе хрватски глумац грузиjског порекла. Е сад, што то његови родитељи нису знали…шта да се ради.

Извор: pecat

Везане вијести: Ратко Дмитровић