Poslednje vreme za novu srpsku politiku

Kako je moguća saradnja
dve države kada se u jednoj od njih, u ovom slučaju Hrvatskoj, javno govori da
pripadanje manjinskom narodu, srpskom, predstavlja porugu i najtežu uvredu, i šta
u tom smislu može da uradi nova vlast u Beogradu[nbsp]

Kako je moguća saradnja
dve države kada se u jednoj od njih, u ovom slučaju Hrvatskoj, javno govori da
pripadanje manjinskom narodu, srpskom, predstavlja porugu i najtežu uvredu, i šta
u tom smislu može da uradi nova vlast u Beogradu 

Odnosi Srbije i Hrvatske,
politička kičma Balkana, posle promene vlasti u Beogradu nalaze se u fokusu
posmatranja važnih činioca međunarodne politike, u meri koja je gotovo na nivou
interesovanja za odnose Beograda i Prištine. Na osnovu javnih manifestovanja to
se, istina, ne bi moglo reći, ali politika i jeste toliko slojevita, da ne
kažem nešto drugo, zato što se pre izlaska na sunce realizuje iza zatvorenih
vrata. Promenu vlasti u Srbiji službeni Zagreb primio je sa velikim razočaranjem,
imajući u vidu činjenicu da je
režim Borisa Tadića Zagrebu davao sve, a zauzvrat ništa nije tražio, ali se
hrvatska politika u taktičkom smislu preko noći modifikovala, kroz ocenu da bi
nova garnitura u Beogradu, „zbog svoje prošlosti“, mogla dodatno da se
pacifikuje i drži u šah poziciji. Otuda odbijanje Josipovića da dođe Nikoliću na
inauguraciju, otuda tvrde ocene o Nikoliću i ultimativan zahtev novom
predsedniku Srbije da se odrekne ranijih političkih stavova, izjava, ubeđenja…
To je, na iznenađenje mnogih, javno izneo zagrebački profesor Žarko Puhovski,
politički veoma blizak Josipoviću i Milanoviću, rekavši da sa stanovišta
hrvatskih interesa promena vlasti u Beogradu ide u prilog Zagrebu, jer novi
režim u Beogradu, pojašnjava Puhovski, ima repove iz prošlosti, što Hrvatskoj
daje inicijativu i prednost.
Drugim rečima, zbog svoje političke prošlosti Nikolić, Dačić i Vučić moraće
konstantno da čine ustupke svima u regionu, posebno Hrvatima i Hrvatskoj. Da li
je tako? Tačnije, mora li tako? Ne, naravno. Hrvati samo rade ono što su radili
poslednjih osamdeset godina; optužuju Srbiju da je hegemonistička, ratnička,
sklona ugnjetavanju malih i nejakih. Tako je od prvih dana života Kraljevine Srba,
Hrvata i Slovenaca, državne sklepotine koja nikada nije zaživela i do poslednjeg
dana u svojim točkovima nosila klipove malih naroda i naroda u pokušaju, upravo
onih kojih danas ne bi ni bilo da Srbija nije prihvatila suludu ideju stvaranja
velike južnoslovenske države. Ta država, i Kraljevina i Titova Jugoslavija, bila
je, da parafraziram Edvarda Kardelja, samo haustor u koji su se sklonili mali
narodi dok ne prestanu velike svetske oluje. Srpskim elitama, čast izuzecima,
to nikada nije bilo jasno.

HRVATSKI FAŠIZAM
Nikolić, Dačić i Vučić nalaze se u prilično povoljnoj situaciji kada su odnosi
sa Hrvatskom u pitanju. Oni su u poziciji, i u obavezi, da Josipoviću i
Milanoviću postave bar desetak vrlo neugodnih pitanja, čiji će odgovori podići
platformu budućih odnosa na relaciji Beograd-Zagreb. Ni Tadić, ni oni pre njega
nisu sa državne adrese postavili problem održivog povratka Srba proteranih iz
Hrvatske; nadoknadu njihove uništene i otete imovine; vraćanje stanarskog prava,
na prostoru bivše Jugoslavije oduzetog jedino Srbima iz Hrvatske; vraćanje otete
devizne štednje Srba iz Hrvatske; pitanje ravnopravnog položaja Srba koji još
žive u Hrvatskoj, njihova politička i građanska prava… Razume se, u korenu ovog
posla leži neminovnost redefinicije hrvatskog tumačenja rata devedesetih,
odnosno izgradnje čvrste srpske pozicije o karakteru tih sukoba.
Nijedna dosadašnja Vlada Srbije – imam u vidu ove postoktobarske – nije izašla
sa stavom koji je prihvaćen čak i u Haškom tribunalu, da se na prostoru
Jugoslavije, u prvoj polovini devedesetih, vodio građanski rat. Takav stav
automatski eliminiše hrvatsko tumačenje koje kaže da se radilo o agresiji Srbije
na Hrvatsku, pokušaju realizacije velikosrpske ideje. Rat je – ovo istina se
mora stalno naglašavati – počeo političkom secesijom Slovenije i Hrvatske,
odnosno oružanim napadima paravojnih jedinica te dve republike na kasarne JNA.
Sve ostalo je direktna posledica tih činjenja.
Pre nekoliko dana Milorad Pupovac je gostovao na „Hrvatskoj televiziji“, u
emisiji „Nedjeljom u 2“, i na pitanje voditelja da li on, Pupovac, misli da je u
Hrvatskoj uvreda biti Srbin, ovaj je odgovorio potvrdno. I jedan i drugi su
naveli primere; voditelje je spomenuo kapitena nogometnog kluba „Dinamo“, iz
Zagreba, Milana Badelja koji je, žaleći se na povremene uvrede navijača, kazao
da mu najteže pada kad ga svrstavaju među Srbe, što on, kaže, nije. Pupovac je
dodao slučaj „Dinamovog“ direktora Zdravka Mamića, protiv koga navijači
„Dinama“ već godinama vode verbalni rat. Najpre su ga nazivali demagogom,
prevarantom, pa lopovom, grobarom hrvatske svetinje zvane NK „Dinamo“, da bi na
kraju, verujući da će ga to najviše pogoditi „otkrili“ da je Mamić Srbin. Ovaj
je danima morao da se brani od te „optužbe“, dajući nacionalističke izjave koje
mu, inače, nisu svojstvene.
U kojoj je evropskoj državi, osim u Hrvatskoj, uvreda nekoga svrstati u red
manjinskog naroda? Zar to nije fašizam? Nije li na ovaj način – a posle
spomenute emisije niko se nije oglasio – ta „uvreda“ u Hrvatskoj dobila pun
legitimitet. I zašto je to tako? Zbog definicije rata? Ni sam ne znam koliko
sam tekstova napisao na tu temu, ali odustati se ne sme, jer kako vreme prolazi
sve je više dokaza da se odnos države Hrvatske prema Srbima u Hrvatskoj, i
odnos prema Srbiji kao državi, zasniva isključivo na definiciji rata
devedesetih; Srbija je bila agresor, napala je Hrvatsku, tu agresiju pomagali
su „hrvatski Srbi“ i red je da se snose sankcije. Otuda objašnjenje Puhovskog,
Josipovićeva bahatost prema Nikoliću, drugorazredni položaj Srba u Hrvatskoj.
Za razliku od Puhovskog, mislim da nova vlast u Beogradu nema inferiornu
poziciju prema Hrvatskoj, naprotiv. Oni su u situaciji da urade mnogo, bar u
poređenju sa Tadićem, i da odnos Zagreb-Beograd, svakako ključan za region, postave
na zdrave noge. Ovo što danas imamo poražavajuće je za Srbiju. Ovo nije odnos
dve ravnopravne države, već iracionalno, gotovo neobjašnjivo ćutanje žrtve pred
dželatom. Hrvatska je iz Krajine i urbanih delova zemlje proterala najmanje 400
hiljada Srba i umesto da zbog toga čini ustupke, kad već ne snosi sankcije, ona
je, zbog ćutanja Beograda, a na krilima svog tumačenja rata, zamenila predznake,
prešla u ofanzivu i naterala Srbiju da čak i pred međunarodnom zajednicom igra
ulogu krivca.

SRPSKI MAZOHIZAM
Da, znam, tu je problem Milošević, jer suprotstavljanje hrvatskoj definiciji rata
podrazumeva i konstataciju da Milošević nije razbio Jugoslaviju, da je
sukrivac, ali ne i krivac za jugoslovenski rat. Ako je ovu muku, zbog
nedostatka onoga što niko neće da kupi umesto bubrega, u Beogradu imala svaka
vladajuća garnitura posle oktobarskih promena, a imala je, sada smo dogurali do
zida gde će Srbi reći što se reći mora ili će biti prilepljena za zid takvom
silinom da će nas sa istog špahtlom skidati.
U robnoj razmeni sa Hrvatskom, Srbija je posle deset godina zabeležila
pozitivan rezultat. To je podatak koji ohrabruje, ali samo neupućene, one koji
ne znaju da su u izvozu Srbije na hrvatsko tržište najzastupljenije firme čiji
su vlasnici hrvatski biznismeni. Na čelu sa Ivicom Todorićem, vlasnikom
„Frikoma“, „Dijamanta“, prodajnog lanca „Idea“, „Kikindskog mlina“ i još
desetak preduzeća u Srbiji, kao i ogromnih kompleksa oranica, pre svega u
Vojvodini. Istovremeno, kao što je poznato, svega trojici Srba uspelo je da pokrenu
nekakav biznis u Hrvatskoj, ali su dvojica u međuvremenu odustala. Kao što je u
Hrvatskoj uvreda biti Srbin, tako je u Hrvatskoj incident svako srpsko ulaganje,
kupovina hrvatske firme, pojava finalnog proizvoda iz Srbije na rafovima
hrvatskih maloprodajnih lanaca.
Punih dvanaest godina država Hrvatska u programima „Radio-Televizije Srbije“
ima bolji tretman, nego Republika Srpska. Od beogradske „oktobarske revolucije“
problem Srba u Hrvatskoj za „RTS“ ne postoji, jer za tu medijsku kuću ne
postoje ni Srbi u Hrvatskoj. Da nije Pupovca neobavešteni gledaoci „RTS“-a ne
bi ni znali da u Hrvatskoj još uvek ima Srba, i da ti Srbi imaju neke probleme.
Da je, na primer, njihova nacionalna pripadnost mera uvrede za većinski narod –
Hrvate.
Svaki hrvatski pevač/ica, pre nastupa u Beogradu, a koncerte imaju mesečno
nekoliko puta, najpre gostuje na „RTS“-u, uglavnom u „Jutarnjem programu“ i
„Beogradskoj hronici“. Od Masima Savića, preko Nine Badrić, do „Prljavog
kazališta“. Tamo ih dočekuju kao rod najrođeniji, sa crvenim tepihom. Ništa
strašno, to je dobro poznata srpska gostoljubivost, ali nije dobro što već
dvadeset dve godine u jutarnjem programu „Hrvatske televizije“, u „Zagrebačkoj
kronici“, nije gostovao nijedan pevač iz Srbije. Mislim čak ni Đorđe Balašević.
Kome je potrebna ovakva neuravnoteženost? Otkuda taj srpski mazohizam, posle
svega što se dogodilo.
Na Nikoliću, Dačiću i Vučiću je da sve ovo dovedu bar na nulu; kako tamo, tako
ovamo. Više nego dovoljno za novi početak srpsko-hrvatskih odnosa.

Piše Ratko Dmitrović