Папа не долази у Србију

Наjрадосниjим поздравом „Христос васкрсе! Заиста васкрсе!“ Његово преосвештенство владика Никанор (Богуновић) свим православним Србима широм света честита наjвећи хришћански празник – Васкрсење Исуса Христа. Епископ банатски своjим сународницима у отаџбини и расеjању такође жели да им ова година буде срећна и благословена и да живе у миру, љубави и братскоj слози.

Пост, молитва, причешће и милосрђе хришћанске су врлине коjе спасаваjу душу и ослобађаjу jе од греха, поручуjе владика Никанор, додаjући да све што нам се дешава, догађа се по Светом писму, као и да индивидуализам и егоизам владаjу светом и напредуjу толиком брзином да људи заборављаjу на суштинске ствари.
Брига о расеjању

Пошто трећина српске популациjе живи у туђини, како наш свет у ово време материjализма да очува православну веру, светосавску традициjу и национални идентитет?

Владика Никанор

– Наш народ се расуо по свету стицаjем разних, а наjвише несрећних околности коjе су владале нашом земљом. И то jе несрећа наша. Ту jе наjпре требало да ми као Црква, као држава, као школа, као породица и друге институциjе друштва, задржимо народ наш, поготово стручњаке да остану у своjоj земљи. Јер, нигде им неће бити лепше него кад су своjи на своме. Кад напусте своjу земљу, биће са своjима, али неће на своме. Али, кад jе већ до тога дошло, онда jе њихова обавеза да чуваjу веру и да брину о гробовима предака, а сами себе и своjе потомство сачуваjу од асимилациjе. Њима то ниjе лако и зато им jе потребна помоћ. Наjпре помоћ од Цркве наше, затим преко средстава jавног информисања, попут „Вести“, треба да буду у току са дешавањима у старом краjу и да читаjући литературу на српском чуваjу своj jезик. Важна су и окупљања око наших националних организациjа, допунске школе, часови веронауке, неговање фолклора, културе и уметности. Можда jе у Европи, за разлику од Аустралиjе, Америке и Канаде, лакше да брину о очувању духовног и националног идентитета, jер ниjе велика раздаљина од отаџбине. Али, ни у прекоморским земљама, уколико постоjи добра воља, то ниjе немогуће. Важно jе хтети и имати дугорочни план. Наш народ у расеjању jе заслужио да му се пружи оно што се наjвише може, кад нажалост ниjе могло у отаџбини, па су многи морали да оду.

Били сте епископ горњокарловачки током грађанског рата деведесетих година, када jе много Срба напустило своjе домове.

– Трудим се да макар у молитвама задржим у успомени све те наше страдалнике коjе сам упознао за скоро пет година несрећног рата, од првог дана свог доласка па до последњег дана изласка заjедно са народом и свештенством из Горњокарловачке епархиjе. Био сам први епископ коjи jе прву српску жртву тога рата сахранио. Био jе то Раjко Вукадиновић, коjи jе погинуо 31. марта 1991. на Плитвицама. Богу се молим да се тако нешто никад не понови. Да нико никад више ни у jедноj земљи не доживи оно што смо ми тамо доживели и преживели. Била jе то страхота позната целом свету и штета jе што многи не желе да чуjу праву истину. Или не могу да jе разумеjу. Може да jе схвати само онаj ко jе тамо живео и све то преживео.
Добра воља све решава

Како сада, након повратка из Аустралиjе где сте били од 1999. до 2003, сагледавате епископску службу на петом континенту?
– Потреба jе била да се пошаље jедан епископ у Аустралиjу, jер jе Црква увек бринула о нашем народу. Жреб jе, тако да кажем, пао на мене. Не зато што ниjе било бољих епископа коjи су боље познавали прилике у том делу света, већ jе СПЦ сматрала да би моj одлазак тамо био користан. Послушао сам Цркву, знаjући за проблеме са коjима се суочавао наш народ тамо, али сам сматрао да они нису толико велики и да се радећи може доћи до неких побољшања и резултата. Чини ми се да jе тако нешто и било.

Са каквим мукама се данас суочавате у архипастирскоj мисиjи на терену Епархиjе банатске?
– Немамо неких посебних проблема осим свакодневних домаћинских брига око вођења своjе куће. Тражимо од свештеника и монаха да буду што бољи пастири. Да са народом раде колико могу, да у овоj економскоj кризи видимо где смо и шта можемо учинити да се не запустимо. Богослужимо, састаjемо се, подижемо нове и обнављамо дотраjале храмове, рукополажемо нове свештенике.

Са каквим искушењима се срећете у банатскоj мултиконфесионалноj и мултинационалноj средини?
– Ми апсолутно никаквих проблема немамо. Ту jе наjвећа румунска заjедница и са њима смо у врло лепим односима, на чему смо Богу захвални. Нажалост, наша Црква и наше сестринске епархиjе попут Тимочке и Браничевске имаjу проблема са Румунском црквом. Има у Банату и Мађара католика са коjима такође немамо никаквих проблема. Било jе пре неких пет-шест година на териториjи наше епархиjе малих међунационалних сукоба међу омладином, али се брзо превазишло добром вољом обе стране. Имамо и доста Македонаца са коjима смо у врло лепим односима. У неколико црквених општина имамо Македонце за председнике или благаjнике. Они долазе у наше храмове и са радошћу можемо да истакнемо да у Банату имамо лепе међунационалне и међуконфесионалне односе. Али, може увек бити боље и на томе стално радимо.

О канонизациjи Његоша

Зашто сте своjевремено на заседању Светог архиjереjског сабора СПЦ издвоjили своjе мишљење у вези с одлуком везаном за jерархиjу у Македониjи коjа пребива у расколу?
– Једном приликом jе наш Сабор заузео став по томе питању. И донео jе одлуку да се македонски народ заjедно са деловима македонске jерархиjе стави под одређене санкциjе зато што jе тзв. Македонска црква претходно заузела исти став према нашоj Охридскоj архиепископиjи на териториjи Македониjе. Мислим да jе требало мудриjе поступати, да jе требало разговарати. Разговорима се све може постићи, па нека и дуже траjу. Одлука jе ипак донета на предлог архиепископа Јована (Вранишковског). Моjе мишљење jе, по томе питању, остало усамљено. Нисам хтео да гласам за ту саборску одлуку и данас сам против ње.

Идуће године слави се jубилеj Миланског едикта, коjим jе римски император Константин допустио хришћанство. Како теку припреме у СПЦ за прославу у Константиновом родном граду Нишу и колико су реалне приче о позиву ватиканском папи?
– Била jе на дневном реду Светог архиjереjског сабора прослава 1.700 година Миланског едикта у Нишу. Званични став засад jе да се позову сви поглавари помесних православних цркава и представници свих других верских заjедница из наше земље. Дефинитивно jе отпао позив папи на ту прославу. То jе коначно одлучено. Ако би се коjим случаjем позвао папа, и сами представници помесних православних цркава рекли су да се не рачуна на њихов одзив. Нама jе стало да дођу представници свих помесних православних цркава на прославу.

Били сте наjпре викарни хвостански епископ у Црноj Гори на испомоћи тадашњем митрополиту Данилу. Какав

jе ваш став о канонизациjи Петра Петровића Другог Његоша, односно владике Рада?
– Сваки надлежни архиjереj предлаже за светитеља кандидата са своjе епархиjе. То jе сад у надлежности митрополита Амфилохиjа. Знам да има људи коjи су расположени за канонизациjу Петра Петровића Другог Његоша, али Сабор jе таj коjи доноси коначну одлуку, па ћемо видети. Не би ми сметало да у диптиху и календару српске цркве буде и Његошево име. Радовао бих се. Био би то jош jедан више разлог за молитве и jош већу радост Цркви нашоj. Али, то jе наjпре ствар надлежног епископа, затим комисиjе за канонизациjу и проучавање житиjа кандидата коjи се предлаже, па онда долази одлука Сабора.

Новотариjе и самовоља

Свети архиjереjски сабор jе одавно формирао и комисиjу за литургиjска питања да би се разрешиле недоумице око одступања од вишевековне традициjе богослужења у српским црквама.
– Та комисиjа jе основана jош за време живота владике Саве Шумадиjског и патриjарха Павла. И врло мало jе урадила. Остало jе све као што jе било -традиционално. Сматрам да jе то добро. Ове новотариjе, коjе се нажалост уводе у поjединим нашим епархиjама, плод су самовоље. Препоручено jе и поручено да се остане при старом начину богослужења, али неки епископи се оглушуjу и настављаjу по своме. Зато настаjу расправе међу свештенством и народом, отуда проблеми. Ја се држим одлука Светог архиjереjског сабора, држим се предања као што су се придржавали и наши стари.

Колико jе реално обjашњење да се увођењем новотариjа у богослужење, у ствари враћамо у рано хришћанство?
– Како се можемо вратити у време када су живели апостоли и у доба кад jе Господ Исус Христос установио евхаристиjу (причешће)? Како ћемо се вратити у први век хришћанства кад тада ниjе било храмова? Биле су катакомбе. Како ћемо отићи у прва три века ове ере када ниjе било слободе хришћанства? Од четвртог века добиjамо слободу. Од тада почињу да се граде храмови, постављаjу иконостаси, па опет долази до рушења, поново долази до блокада. Црква се до осмог века бави пословима коjи су битни за њен опстанак до данашњег дана. Не можемо ми све то сада да занемаримо. Какво смо учење од наших предака примили, тако има и данас да буде. И то ниjе сметало никоме, ни jедном српском светитељу почев од Светог Саве, па до светог Николаjа Жичког и светог Јустина Ћелиjског, а сад смета неким нашим новим људима. Не сматрам да смо већи од свих наших светитеља.

Извор: vesti