Нови председник за обнову старе мржње

Хрватска демократска заједница одбацила је Јадранку Косор и довела на чело бившег обавештајца Томислава Карамарка, који тврди да ће у странку вратити национализам, тражи опрост хрватске јавности због коалирања ХДЗ-а и СДСС-а Милорада Пупавца, а Томи Николићу поручује да опере биографију

У предизборној кампањи и изборним данима у којима је Србија бирала нови парламент и новог председника, са апсолутном преокупацијом на те теме, промакао нам је један прилично значајан догађај у Хрватској; странка коју је основао Фрањо Туђман, која је Хрватској донела најпре рат, а онда и самосталност, дакле Хрватска демократска заједница добила је новог шефа. У најдемократскијем унутарстраначком процесу виђеном на Балкану последњих деценија, Јадранка Косор изгубила је кормило ХДЗ-а. На њено место дошао је Томислав Карамарко. Да, онај што је доскора био на челу Министарства унутрашњих послова.

ПУТ НАЦИОНАЛНОГ ЕКСКЛУЗИВИТЕТА

Хадезеовцима човек може да замери готово све, али никако и начин на који, ево већ други пут, бирају председника. На претходном бирању кандидовани су Иво Санадер и Ивић Пашалић. Победио је Санадер, а на управо окончаним изборима за место шефа странке кандидовало се чак пет, што угледних и познатих, што неугледних и мање познатих хадезеоваца. Међу њима и Јадранка Косор, која је била убеђена да ће остати у главној канцеларији ХДЗ-а, али није успела да уђе чак ни у други круг. Ту су се нашли Карамарко и неки Кујунџић, загребачки лекар, који је, попут Јаце, заиста веровао да ће делегати из целе Хрватске баш њему дати партију у руке. Изборна скупштина трајала је 20 сати, са три изборна круга, и на крају Карамарко добија изборе са скоро 300 гласова више од Кујунџића. Међу претендентима на место председника ХДЗ-а био је и Дарко Милиновић, лекар из Госпића. То је онај што се у време хапшења ратног злочинца Мирка Норца из протеста везао ланцем за бандеру и на груди залепио плакат „Сви смо ми Норац“.
Неко ће се, можда, запитати чему уопште прича о смени на врху ХДЗ-а, шта нас у Београду брига ко ће да води ту странку која је, уосталом, у опозицији. На децембарским изборима прошле година партија Зорана Милановића (СДП) помела их је као метлом са јавне сцене.
Нема политичке промене у Хрватској коју би службени Београд (и не само службени) требало да игнорише. Посебно не промену на челу ХДЗ-а. Зашто? Зато што ће се та странка, убеђен сам, најкасније за три године вратити на власт. Новоформирана влада Зорана Милановића шлајфује у месту, ниједно од предизборних обећања није испуњено, порези су виши него за време владавине ХДЗ-а, прогнозе црне као небо пред кишу, потпредседник Владе Радимир Чачић (главни економски стратег) отворено прича да би само чудо хрватску економију могло да извуче на другу обалу.
У таквој ситуацији озбиљно припремљена стратегија велике опозиционе партије, ХДЗ то свакако јесте, за преузимање власти, има велике шансе на успех. Посебно ако се у причу врати национализам као мирођија која у хрватским политичким чорбама увек доноси предност. А вратиће се. Карамарко то најављује. Само неколико дана пред изборе на којима ће постати председник изговорио је реченицу из које се може закључити само једно; Хрватска демократска заједница враћа се на Туђманов пут националног ексклузивизма, клерикализације државе и антисрпства. Ево те реченице: „ХДЗ се опет мора отворено декларирати као националистичка странка која ће се једном засвагда обрачунати са манифестацијама титоизма и људима који га пропагирају, увести цркву у средиште политичког живота, те се покајнички одрећи понижавајућег коалирања са највећом српском странком у Хрватској, СДСС-ом“.
Замислите да је Томислав Николић пре неколико месеци, у то време шеф најјаче опозиционе партије у Србији, рекао, узмимо, да Српска напредна странка никада неће ући у коалицију са Демократским савезом Хрвата из Војводине. Ако то уопште можете да замислите. Реаговала би Европа (домаће медије и политичаре да не спомињем) тако жестоко, да Николићу не би ни пало на памет да се кандидује за председника Србије. Али, оно што важи за Србију и Србе, не важи за Хрватску и Хрвате. То смо до сада видели, и осетили, бар неколико десетина пута. Карамарку је на цитираном замерио само Маринко Чулић, један од најпознатијих и најцењенијих хрватских новинара, у тексту објављеном у гласилу „Српског националног вијећа“ из Загреба.

Дан после Николићеве победе над Тадићем, Карамарко је рекао да поштује избор грађана Србије, али и поручио свом имењаку, Николићу, „да ће морати да се добро опере од своје прошлости и четничких, великосрпских изјава“. Ко је Томислав Карамарко?

УСТАШКЕ ЕМОЦИЈЕ

Рођен је 1959. године у селу Крушево код Обровца. Његово презиме, спој турског префикса и личног имена (Карамарко или Црни Марко) говори да су преци новог шефа ХДЗ-а на простор Обровца дошли највероватније из Херцеговине или Босне, тражећи лакши и бољи живот од оног под турском окупацијом. Томислав је дипломирао историју у Загребу, а у својој биографији истиче да се као младић није слагао са комунистичком идеологијом, да је пропагирао хришћанске принципе, потпуну слободу хрватског народа и државну самосталност Хрватске. Наводи и то да су му комунисти, знајући какав је, почетком осамдесетих одузели пасош, па се мученик могао кретати само на простору бивше Југославије. Неки који га добро познају тврде да је тај податак измислио. И да јесте… кога данас то уопште интересује. Као тридесетогодишњак учествовао је у оснивању Хрватске демократске заједнице, припада „групи из бараке“, онима који су у једној дашчари на Јаруну 1989. године основали ту странку, а каријеру је почео као шеф Кабинета Јосипа Манолића, другог председника Владе Хрватске, после вишестраначких избора и тријумфа Туђманове партије. Први је био Месић.
Томислав Карамарко је у Хрватској синоним за управљање тајним службама. Хрватска држава тих организација има напретек, највише у Европи, а Карамарко је био на челу најмање три организације за тајна деловања. Именовали су га, разрешавали, враћали, отпуштали… али је увек некако налазио пут ка вратима полиције. Тајне и јавне. Средином деведесетих вратио је чланску карту и напустио ХДЗ.
У једном од празних ходова у обавештајном раду Карамарко је помагао Стјепану Месићу у председничкој кампањи 2000. године, за избор Туђмановог наследника. Био је шеф Изборног штаба, а Месић је победио, иако му нико од хрватских аналитичара није давао ни 30 одсто шанси. Томислав се задржао неко време у Месићевом Кабинету где је, а шта би друго, контролисао тајну полицију. Потом је основао неколико предузећа, укључујући фирму за физичко и техничко обезбеђење, организовао да надлежна служба у Општини Обровац земљиште уз саму обалу мора, власништво његове породице, претвори у грађевинску зону, чиме је зарадио огроман новац, и дочекао да га 2008. године, после  једног страшног убиства у Загребу, Санадер позове да преузме Министарство унутрашњих послова. Недуго затим Санадер напушта место председника Владе Хрватске, председника ХДЗ-а, и све оставља Јадранки Косор.
Интелигентан, политички искусан, довољно аналитичан да процени ситуацију и могући развој догађаја у странки коју је оснивао, а онда напустио, Карамарко се поново учлањује у Хрватску демократску заједницу и пред камерама и бројним новинарима добија нову чланску легитимацију, лично од Јадранке Косор. Она ће се, јадница, касније силно изненадити кад су јој рекли да Томислав припрема своју кандидатуру за страначке изборе.
Сада је извесно да је Карамарко још пре четири године до танчина испланирао ово што се догодило. Правац његовог деловања ка постављеном циљу, преузимању ХДЗ-а, посебно после одласка Санадера, имао је два крака. Један се заснивао на дозираном и осмишљеном пуштању у јавност информација да Карамарко припрема оснивање своје партије која би попунила празнину на десном крилу хрватског политичког спектра, насталу Санадеровом политиком детуђманизације и ХДЗ-а и целе Хрватске. Урадио је то због везивања лутајућег десног бирачког тела за своје име. Наравно, Карамарко није планирао нову партију (за то је потребно много рада и још више новца), већ преузимање свега што ХДЗ има и подразумева.
Друга линија ослањала се на обнављање и јачање сећања и емоција Хрвата за усташки покрет и Блајбург, место највећег усташког страдања. Карамарко, разуме се, није то радио, и не ради отворено и непосредно, већ кроз причу о партизанским злочинима, освети антифашиста, бројним јамама по Словенији и Хрватској које би требало отворити, у којима су, вели он, припадници „хрватске војске“ побијени од стране Титових партизана. Као министар полиције покренуо је и неке акције на том плану, а његов некада претпостављени Стјепан Месић, сада велики противник сваког облика обележавања НДХ и блајбуршке трагедије, прозвао је Карамарка „багер- министар“.
Карамарко је у опозицији, не може да делује са позиције државе, али ово што најављује да ће урадити кад се докопа власти, довољно је да забрине и Србе и српску државу. Ако Срби уопште имају државу – додаће неко.

Извор: pecat

Везане вијести: Ратко Дмитровић