Њима памет не треба

Ограниченим људима својствено је да мисле како све знају; човек је осуђен на пораз онда кад поверује да је најјачи; свака власт, без изузетка, почиње да цури кроз прсте као сув песак онога часа кад носиоци те власти поверују да им нико ништа не може.

Нема политичара на власти, осим ових у Србији, који владају без саветника, мудрих људи, пуних знања и животног искуства. Погледајте, или се распитајте, ко су саветници данашњих владара Србије. Са ким Николић, Дачић, Вучић, размењују мишљења уочи важних састанака на међународној сцени?

Знам лично тројицу људи у Београду, врсне познаваоце аустријске, енглеске и руске политике на Балкану, са краја 19. и почетком 20. века, оног времена кад се на том ветровитом, никад мирном и крвавом простору ломила једна и стварала друга историја.

То је време распада и нестанка великих империја, време цртања нових граница и карата Европе, тада је нестала Аустро-Угарска монархија, срушена империја Османовића, руска круна претопљена у петокраки симбол бољшевичке државе која се родила на Истоку; тада је настала Албанија, прекомпоноване Румунија и Бугарска, Србија добила нове границе, обављале се припреме за стварање нових држава из којих ће се касније излећи опет нове државне творевине, али сада строго националне, од народа који на прагу 20. века нису ни постојали. Ово што се данас догађа у вези са Косовом и Метохијом само је завршни чин (или један од њих) времена које спомињем.

Она тројица о овоме све знају, али шта то вреди земљи Србији кад њихово знање не треба српским властодршцима. И нови владари Србије верују да су најпаметнији на свету. Њих „саветују“ пријатељи и кумови. Не пада им на памет да уочи сусрета са Ештоновом и Тачијем, на пример, седну сат-два и саслушају шта им паметнији од њих могу да кажу на ту тему, па да сами одлуче. Право на одлуку нико им не оспорава. Народ им је поверовао на изборима.

Ко у Србији, на Балкану, на свету, зна више о српско-хрватским односима од академика Василија Крестића? Нико. Ових дана, мада то многи не виде, отвара се нова етапа у тим односима, велике силе најављују да ће након свега и поред најновијих понижења ове јадне земље преко судница Хашког трибунала, од Србије тражити нове уступке за Хрватску. Како неки важан Србин (звао се он Николић, Дачић, Вучић) уопште може да разговор на ову тему без дубинског познавања опште и политичке историје односа Срба и Хрвата, без претходног саветовања са споменутим Крестићем.

Не разумем како је могуће водити преговоре о решењу косовског проблема без саветничког тима састављеног од људи чије познавање историјског развоја тог проблема изазива свако поштовање, који су о томе написали књиге. А таквих у Београду има, али их нема у кабинетима Владе Србије. Тамо је важна послушност, климање главом, величање. Тамо човек мења и пигмент, чим седне у неки од министарских кабинета.У светској политици позиција саветника има готово пресудну важност. Свуда је тако осим у Србији. Лежи ли ту део одговора на питање зашто се Србима у новије време – од Милошевића до Николића – догађа све што им се догађа.

Не смем ни да замислим инфериорност српске стране кад седне за сто са неким из Брисела, Бона, Вашингтона, Лондона, Загреба, Приштине… и отпочне разговоре од којих зависи будућност Србије и Срба.

Пише: Ратко Дмиторвић