Нити је Дијана Шиндлер, нити је Станић Лустиг

Упркос наjавама изгледа да се прича о наjхуманиjоj жени двадесетог века, Диjани Будисављевић, неће наћи на филмским тракама. Проблем jе у чињеници да jе Диjана спасавала српску децу, што значи да су Срби били жртве, а то у овом свету, као неспорна чињеница, одавно не може да прође

Таj 28. дан месеца маjа 1945. године у Загребу био jе сунчан и топао. Мирисао jе на лето. Двадесет дана раниjе партизанске jединице ушле у главни град Хрватске. Усташка воjска, сахиљадама наjстрашниjих ратних злочинаца, тражила jе спас горе на падинама словеначких планина, бесомучно покушаваjући да се докопа енглеских и америчких положаjа. Веровали су да их ту чека опрост или бар отклон од могућности да заврше пред комунистичким судом. У Загребу, на таванима, у мрачним подрумима и по кућама на перифериjи града, више стотина усташких официра и воjника, коjи нису успели да се извуку из града, скривало се у нади да ће касниjе, кад прође први талас претрага од стране нове власти, некако успети да се пребаци на сигурниjе место. Наоружани немачким шмаjсерима, руским аутоматима и по коjом америчком пушком, Загребом су патролирали младићи из ОЗНЕ и трагали баш за таквима коjи нису стигли да побегну. Много година касниjе, у крвавом распаду Југославиjе ова работа зваће се „чишћење терена“.

Америчко теренско возило, префарбано у зеленожуту боjу, са црвеним петокракама на вратима и хауби, зауставило се пред jедном зградом у центру Загреба. Возач jе остао на улици, са пушком на готовс, а двоjица стаситих млађих људи, у униформама боjе песка, са пиштољима о поjасу, попела су се на први спрат и зауставила испред врата на коjима jе писало Будисављевић. Снажно куцање и врата се отвараjу. Неколико минута касниjе у великом салону, коjим су доминирали скупоцени примерци стилског намештаjа, насупрот двоjице официра седела jе жена средњих педесетих година, изразите лепоте, са необично крупним тамним очима и држањем коjе се стиче у друштву гувернанти и личних учитеља. Звала се Диjана Будисављевић, била jе Немица, рођена у Инзбруку, удана за Србина, Јулиjа Будисављевића, хирурга, човека коjи jе основао Хируршку клинику у Загребу. Њен разговор са двоjицом униформисаних људи траjао jе нешто мање од сат времена, после тога jедан од официра напушта стан и враћа се убрзо са великом кампањолом и двоjицом воjника. Диjана Будисављевић jе на рубу плача; покушава све време да убеди официра ОЗНЕ да одустане од намере коjа га jе довела у њен стан. Оваj не попушта и у jедном тренутку подиже глас после чега госпођа Будисављевић прекида комуникациjу изговоривши jош само jедну кратку реченицу: „Ово што чините jе злочин.“

ПРИЧА ДЕЦЕНИЈАМА У МЕНГЕЛАМА

Тог дана, 28. маjа 1945. године, нова власт, комунистичка, народна, изнела jе из стана Будисављевић неколико пуних кутиjа од тврдог картона и албуме са фотографиjама хиљада деце. Тог дана, заиста, учињен jе злочин коjи ће децениjама чамити под теретом година, а када jе коначно био разоткривен за његове жртве више ниjе било помоћи. Официри ОЗНЕ однели су из стана Будисављевић обимну документациjу коjу jе Диjана водила како би њен посао на краjу добио потпуни смисао.

Ниjедно име за коjе се веже хуманизам страшног времена Другог светског рата не може да се пореди са оним што jе урадила Немица Диjана Обексер, удано Будисављевић. Цео свет данас зна за Оскара Шиндлера, немачког индустриjалца коjи jе спасао више од хиљаду пољских Јевреjа, држећи их у своjоj творници као „неопходну радну снагу у производњи важноj за немачку армиjу“, спасаваjући их тако од одласка у концентрационе логоре. Шиндлер jе од свега тога имао велику корист, ниjе био баш онакав каквим га представљаjу разносиоци приче о „великом човеку Шиндлеру“, али о њему ево већ годинама бруjи свет. Један други припадник немачког народа, Диjана Обексер Будисављевић, отргла jе од смрти дванаест хиљада деце, али о њоj у свету нико ништа не зна. Зашто? Можда стога што jе Шиндлер спасао Јевреjе, а Диjана Србе, што jе о Шиндлеровом хуманизму снимљен филм у режиjи наjславниjег живог холивудског режисера Стивена Спилберга, док се прича о невероватноj Немици тек пробиjа међу Србе, са надом да ће ту причу саслушати неко и ван српског дворишта.

Да ли jе сага о Немици коjа из усташких логора спасава 12.000 малих Срба неподобна за све државе, режиме и сва времена? Ко ту причу децениjама држи у менгелама? Зашто су она двоjица официра ОЗНЕ заувек склонила картотеке, албуме са фотографиjама, белешке и документе коjе jе Диjана Будисављевић писала и сакупљала са циљем да сачува идентитет спасене српске деце? Ко их jе послао? Зашто? Ко у Загребу, у структури нове власти чиjе консолидовање само што jе почело, двадесет дана пошто су град напустили Павелић и његова воjска, има интерес да заплени архиву о српскоj деци? Због чега jе то било важно? Коме jе требало да огроман броj те деце одрасте у убеђењу да нису оно што jесу; да пролазе кроз живот са лажним именима, лажном биографиjом?

Неки од њих успели су после рата да се споjе са остацима своjих породица, да откриjу ко су, како се зову, ко су им родитељи и преци, али таквих jе било свега неколико стотина. Међу њима велика загребачка глумица Божидарка Фраjт, jедна од наjлепших у историjи jугословенског филма, рођена 1940. године као Божидарка Грубљешић, у селу Велика Жуљевица, испод Козаре. У великоj усташко-немачкоj офанзиви на Козару, 1942. године, воjници Анте Павелића убиjаjу Божидаркину маjку Видосаву, а девоjчицу заjедно са хиљадама друге српске деце, одводе у хрватске градове и сабирне логоре. Циљ jе био да се та деца предаjу хрватским породицама без потомства и онима коjи хоће да их подижу. Услов jе био да им никада не откриваjу идентитет, да од њих ствараjу „истинске Хрвате“. Божидарка jе своjу страшну животну истину сазнала тек 1976. године, кад њена тета Даринка успева да jе пронађе.

ЧИСТА ИЛУЗИЈА

Диjана Будисављевић jе у Независноj Држави Хрватскоj користила своjе немачко порекло до граница могућег, а све да би помогла Србима. Тако jоj jе пошло за руком да из Јасеновца, од Вjекослава Макса Лубурића, оснивача тог концентрационог логора, усташког монструма, масовног убице, узме jедан броj српске деце и пребаци их у Загреб. Пресудиле су препоруке високих немачких официра и њено немачко порекло. Лубурић jе урлао као звер кад му jе Диjана узимала српску децу, већ одређену за ликвидациjу, али jе као и сваки злочинац погнуо главу пред ауторитетом, пред оним ко jе jачи и силниjи од њега.

Према доступним документима може се закључити да ОЗНА ниjе у потпуности уништила картотеке и материjал одузет од Диjане Будисављевић, али да ту грађу после рата нико ниjе смео да користи, у то нема сумње. Исто тако, постоjи прича да jе Диjана, као мудра жена, свесна шта у политици и државним пословима може да донесе нови дан и нова околност, водила дуплу евиденциjу коjа jе остала изван домашаjа хрватских и српских комуниста. Према тоj причи, суочена са готово несхватљивим игнорантским односом нових власти према спасеноj српскоj деци са Козаре, Кордуна, Баниjе, Славониjе, Лике – Диjана Будисављевић jе одустала од борбе да та деца нађу своjе породице. Можда и зато што jе веровала да ће таj посао ипак обавити неко други. Ниjе га обавио, и зато данас у Хрватскоj имамо броjне породице из коjих су дошли и жестоки Хрвати, неки проусташки ориjентисани, коjе не знаjу своjе истинско порекло, не знаjу своjа права презимена уклесана на каменим споменицима православних гробаља по Кордуну, Баниjи, Поткозарjу, Славониjи, Лици…

Пре две године у медиjима Србиjе и Хрватске поjавила се информациjа да чувени холивудски продуцент Бранко Лустиг, Јевреjин рођен у Осиjеку, има намеру да сними филм о Јасеновцу. Лустиг jе наjбољи приjатељ Стивена Спилберга, заjедно су радили филм „Шиндлерова листа“ и у први мах та информациjа деловала jе готово шокантно. Никада пре (шта мислите због чега?) тема Јасеновац ниjе екранизована, па кад чуjете да се за то спрема наjутицаjниjи холивудски продуцент, а припадате народу пострадалом у Јасеновцу, онда сигурно не можете остати равнодушни. Али… како онда тако и данас. Нема информациjа да се ради на том филму коjи би, ако нам jе дозвољено да сугеришемо, могао да се базира и на колосалном делу Диjане Будисављевић. Што се Диjане тиче, филмску причу о њоj наjављивао jе београдски глумац Тихомир Станић, пореклом из Поткозарjа. Ако ме сећање не вара хвалио се да ће му на том проjекту у помоћ прискочити и Влада Републике Српске. Не веруjем, Станић jе Владу РС, кад jе на њеном челу био Милорад Додик, већ jедном нахватао на бућкало, узевши из ентитетског буџета пристоjан новац за филм „Турнеjа“, jедно од наjсрамниjих антисрпских филмских остварења. Не мислим да би Станић и на причи о великоj Диjани Будисављевић тамбурао по антисрпским жицама, али… ко се jедном опече на коприву таj jе више не узима голом руком.

Жалосно jе што се приче о наjхуманиjоj жени на свету у двадесетом веку, не прихвата неко од београдских – да не кажем српских – режисера. Разумљиво, то jе у суштини прича о српскоj муци и страдању, а у данашњоj Србиjи очекивати да о томе неко сними филм… Чиста илузиjа.

Пише: РАТКО ДМИТРОВИЋ

Извор: ПЕЧАТ

Везане виjести:

Диана Будисављевић – Отргнута од заборава

Сузе за даму из Инсбрука

„Царица Милица” за српског Шиндлера

Дама из Инсбрука главу ниjе погнула

Видео Култура сjећања и памћења – Јасмина Тутуновић Трифунов