Мухамед Туњо Филиповић казао jе да су Муслимани бивше Југославиjе два пута имали шансу да бираjу савезника између Срба и Хрвата, да су два пута изабрали Хрвате и оба пута погрешили
Ратко Дмитровић
Мухамед Туњо Филиповић, у задњоj децениjи двадесетог и првоj децениjи 21. века, jедан од наjутицаjниjих Муслимана, Бошњака, како хоћете, казао jе да су Муслимани бивше Југославиjе два пута имали шансу да бираjу савезника (беше то 1941. и 1991. године) између Срба и Хрвата, да су два пута изабрали Хрвате и оба пута погрешили.
Филиповићу треба веровати, нема ниjедан разлог да лаже.
Из ове поставке, из додатних страшних историjских истина коjе су као оштро коље пободене у крваво босанскохерцеговачко тло, рођена jе савремена бошњачка мука: jедном жилом заувек повезани с кореном, жилом коjу би већина Бошњака да покида, и другом коjа лебди у ваздуху, безуспешно тражећи нови корен. Давно jе то дефинисао Мехмед Меша Селимовић – свестан оног првог, српског корена, коjем се вратио – метафором о потоку одвоjеном од реке, “без тока и ушћа, сувише маленом да буде jезеро, сувише великом да га земља упиjе. С неjасним осећањем стида због порекла и кривице због отпадништва…”
У таквом стању помешане историjе, скроjених предања, порекла… рађа се мука, неверица, мржња. Све jе онда могуће и ништа ниjе свето. Лаж постаjе утеха, ставља се на рану као лековита трава. У немоћи старачких дана, достоjан сажаљења, свестан да испада смешан, неки дан jе све ово демонстрирао Абдулах Сидран, наjвеће име данашњег бошњачког културног круга, неспорно талентован песник, филмски сценариста посебно, човек без коjег филмови “Сjећаш ли се Доли Бел” и “Отац на службеном путу” не би били оно што jесу: колосална филмска остварења.
Сидран jе дао интервjу сараjевскоj Алфа телевизиjи и на питање о односу с Емиром Кустурицом казао нешто што jе, сазнаjемо, за одређени броj људи стара прича, али за огромну већину свакако шокантна тврдња. Дакле, Сидран рече да jе Емир Кустурица, онаj што jе режирао споменуте филмове, погинуо jош 1992. године, негде на Требевићу, бранећи Сараjево. Од Срба, дакако. А ко jе онда оваj ког зна и коме се клања цео филмски и не само филмски свет? Таj се, каже Сидран, зове Пантелиjа С. Милисављевић и подметнут jе од стране српске Удбе. Ниjе новинар мученом Сидрану поставио ниjедно питање, а има их десетак, коjа се снагом логике намећу након изнете тврдње. На пример: Шта jе он, Сидран, пре пет година радио на Мећавнику, код Кусте, кад већ зна, а каже да зна 20 година, да данашњи Кустурица ниjе Кустурица већ Пантелиjа. Шта jе натерало човека чиjи живот неће бити заборављен с даном његове смрти, Абдулаха Сидрана, да се на оваj начин понижава. Коjа мука?
Иста она с коjом се носила антисрпски ориjентисана интелектуална елита босанских Муслимана кад се Меша Селимовић 1971. године преселио из Сараjева у Београд, изjаснивши се као Србин. Двадесет година касниjе, то jе урадио и Емир Кустурица.
Бошњаци из оног одвоjеног потока нису и никада неће опростити Кустурици, jер веће име од његовог Босна у међувремену ниjе изнедрила, што их стално подсећа ко су и шта су. Отуда ова самообмањуjућа Сидранова лаж, достоjна умне поремећености.
Извор: НОВОСТИ
Везане виjести: Ратко Дмитровић