Дмитровић: Куће мутних прозора

Косово, криминално проведена приватизациjа, jавни и спољни дуг државе Србиjе, Железара Смедерево, мршаве пензиjе, уништени велики привредни системи, обавеза отпуштања огромног броjа запослених у државноj администрациjи, наjниже плате на Балкану… све jе то децениjска мука, мрачна свакодневица Срба и њихове државе али све ово заjедно – многи ће се изненадити – ниjе наjвећи српски проблем. Мука jе оно о чему се не прича а делуjе стално, подмукло, све снажниjе и сигурно води нашем биолошком нестанку.

Да, реч jе о изумирању Срба као народа. Сваке године мање нас jе за град од 35.000 становника. Србиjа годишње губи jедан Вршац, Пирот, Заjечар, Кикинду… За само 12 последњих година Србиjа jе у броjу становника смањена за 315.000, а негативан тренд се наставља. Налазимо се пред демографским суновратом, стручњаци су немилосрдно jасни: пређемо ли линиjу коjа нам jе испред носа, улазимо у простор избрисаних народа. За 50 или 150 година, свеjедно jе, Срби ће постоjати само у траговима, без своjе државе, наравно, jер неће имати ко да jе одбрани, сачува.

У рекордно кратком времену у Србиjи jе угашено око две хиљаде села. Место преживљавања и спаса топи се као лед на ужареноj плотни. Срби су и наjстрашниjе несреће преживљавали захваљуjући селу, али савремена Србиjа, ова после Другог светског рата, почела jе да умире баш на селу; индустриjализациjа, стварање „новог човека“ и нове друштвене класе, оне радничке… свеjедно jе шта jе узрок, села у Србиjи гасе се запањуjућом брзином.

Гробља су у Србиjи све шира а оранице све уже.

Катанци на кућама, прозоре нико не отвара, димњаци ничему не служе, кровови испод коjих се не гнезде ласте, оранице под шипражjем, затрављена дворишта, застрашуjући мук коjи одавно не ремете људски гласови, лавеж паса, чак ни птице… то jе све присутниjа слика српског села данас. Она наjосетљивиjа подручjа, уз границу са готово свим државама, одавно су празна.

Са села бежи ко год може. Прошле године у 1.500 насеља у Србиjи ниjе рођено ниjедно дете. За двадесетак година у Србиjи ће осамдесет одсто становника живети у Београду, Новом Саду и Нишу, остатак у малим умирућим градићима. И то jе краj Србиjе и Срба.

Има ли спаса? Можда, али то подразумева до сада незабележену готово ратну брзину деловања. Постоjе људи коjи се баве демографиjом, постоjе идеjе, програми шта чинити, али то ништа не значи док држава не крене да спасава саму себе и већински народ у њоj. Знам, неко ће рећи да jе слично у већини европских земаља, у региону, и биће у праву али прихватање логике „тако jе и код других“ само убрзава инерциjу коjом се Србиjа креће према линиjи иза коjе нема повратка. Та линиjа нам jе, поновићу, пред носом, додируjемо jе врховима прстиjу.

Све jе у нашим рукама, и пропаст и спас. Тачниjе, све jе у Београду.

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести: Ратко Дмитровић