Децениjама се и у Београду и у Загребу избегава отворена расправа о томе шта jе комунизам донео народима бивше Југославиjе, пре свега Хрватима и Србима, какве jе трагове и дарове ту оставио, а разлог бежања од ове приче лежи у истини да никоме на свету комунисти нису подарили такве благодети као Хрватима
Свака расправа о томе шта jе комунизам иза себе оставио на Балкану, посебно на простору бивше Југославиjе, сведе се на слатко сећање на миран и стабилан живот, ослобођен страха за егзистенциjу, будућност деце, стан, храну… или на причу о тоталитарном систему коjи jе затварао и убиjао своjе противнике, прогонио њихове породице и приjатеље.
БЕЗ ЈАВНОГ РАЧУНА
У обе поставке има истине, али ниjедна од њих ниjе у целини тачна. Онаj лагодан живот ниjе био такав све време траjања комунизма у СФРЈ, вежемо га наjвише за jедну децениjу, и имао jе своjу високу цену коjа jе дошла на наплату. Што се репресиjа тиче, било их jе, али оне се, не рачунамо ли Голи оток, не могу ни успоредити са мерама коjе су, чуваjући власт, примењивали комунисти у Румуниjи, Бугарскоj, Пољскоj, Мађарскоj… Али, у оваквим и сличним расправама никада се не прави рачун шта jе комунизам добро донео народима Титове Југославиjе; како су у свему томе поjединачно прошли Срби, Хрвати, муслимани, Словенци…
Ово jе тема симпозиjалних оквира, заслужуjе документарне сериjале, томове књига, па ћемо се овде задржати само на основним чињеницама из коjих jе савршено jасно да су Хрвати jедини народ на свету коjи jе од комунизма профитирао, у готово запањуjућоj мери. Док jе другим народима ова идеологиjа разарала њихове националне државе, дробећи их или утапаjући у некакве веће, мултинационалне форме, Хрвате jе комунизам наjпре извукао из крвавог оклопа фашизма, опрао од сваке одговорности, из мемљивог подрума поражених у Другом светском рату преместио на страну победника (раме уз раме са Србима, Русима, Енглезима), а онда им у завршници дао националну државу, са пределима (Далмациjа, Славониjа, Истра, Барања) коjи никада нису били хрватски, чак ни у регионалном смислу, унутар аустриjског, касниjе аустро-угарског царства.
Само захваљуjући комунизму, хрватским и српским комунистичким лидерима, Хрватска jе данас држава са 4.400 километара обалне морске линиjе, међу наjлепшим на свету, док Србиjа нема ни километар приступа отвореном мору. Због чега се, рекох горе, до сада ниjе правио jавни рачун шта jе народима бивше Југе донео и подарио комунизам? Због Хрватске и Србиjе. Хрватскоj jе био издашниjи од уjака из Америке, а Србиjи и Србима донео териториjално комадање и етничко чишћење.
После свега што се Србима догодило последњих децениjа, свих зала и несрећа проистеклих из Југославиjе, онакве каква jе направљена у Јаjцу, 1943. године, у Београду jош увек, на политичкоj, медиjскоj и културноj сцени, врло снажан утицаj имаjу особе чиjи jе мозак преливен комунистичким шлагом и ту лежи одговор на многа питања у вези са комунизмом код Срба и Хрвата. Чврста српска позициjа ни данас ниjе успостављена. Српским jавним мњењем jош управљаjу они коjима jе Сплит дражи од Чачка, Ровињ од Голупца, а шкампи од димљене вешалице. Црна вина да не спомињем.
ХРВАТСКА КОМУНИСТИЧКА ЉЕВИЦА
Оно што не смеjу да ураде Срби, урадио jе jедан Хрват, свеучилишни професор. Зове се Бранко Дубравица. Полазећи од чињенице да jе све завршено, држава успостављена (са протеривањем готово свих Срба), границе међународно признате, са пропусницом за Европску униjу у џепу, дакле отклоњене све могућности било какве ревизиjе на терену, Дубравица jе пре одређеног времена, на jедном научном скупу у Загребу, у излагању насловљеном са „Хрватска љевица и хрватска нациjа“ врло сажето и jасно поброjао све оно што jе комунизам дао Хрватима. Он то зове „хрватска комунистичка љевица“ и набраjа добитке. Идемо редом, по Дубравици:
– Хрватска комунистичка љевица успела jе да спречи рестаурациjу Краљевине Југославиjе, односно да онемогући краљу Петру Другом повратак на државни престо.
– Успела jе да на чело jугословенске државе доведе Хрвата по рођењу, Југословена и интернационалисту по осећању, Јосипа Броза Тита, коjи jе био врло успешан у обрачуну са предратним великосрпством.
– Успела jе да стане у одбрану хрватских националних интереса, да предводи борбу против фашистичке окупациjе и створи властиту оружану силу.
– Хрватска комунистичка левица успела jе да поврати просторе коjи су после Првог светског рата припали Италиjи; Истра, Риjека, Задар, Црес, Лошињ, Ластово.
– Успела jе да прикључи Барању Хрватскоj, иако се Барања пре тога ниjе налазила у саставу ни Бановине Хрватске, ни Независне Државе Хрватске.
– Успела jе да сруши режим и власт Независне Државе Хрватске.
– Пошло jоj jе за руком да прогласи Хрватску републиком и донесе њен први устав, створи правну претпоставку коjа jе гарантовала равноправност Хрватске као jедне од шест федеративних jединица унутар друге Југославиjе.
– Хрватска комунистичка левица обновила jе рад хрватског Сабора.
– Успела jе да хрватски народ уврсти у ред водећих антифашистичких народа поробљене Европе, у Другом светском рату, чиме jе свету показала да уз пропалу профашистичку политику НДХ ниjе стаjала већина хрватског народа.
Ту се професор Дубравица зауставио, мада jе било основа да настави, али и ово признање jе вредно хвале. Разуме се да аутор горњих поставки ниjе био искрен до краjа, посебно у делу кад говори о борби хрватског народа против фашизма, о оружаноj сили антифашистичког покрета на тлу Хрватске и доприносу Хрвата том покрету.
ДВЕ ПОКРАЈИНЕ, ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ…
Пре свега Хитлер jе међу наjверниjим савезницима имао Хрвате, односно Независну Државу Хрватску, док jе антифашистички покрет на простору Хрватске био покрет Срба. Броjчано, Хрвата jе ту било занемарљиво мало, углавном на позициjама команданата и политичких комесара, што jе посебна и веома интересантна тема. До пред краj 1943. године, партизанске jединице у Хрватскоj биле су састављене од Срба у процентима и преко 90 одсто. Тек после капитулациjе Италиjе, када jе било извесно да се Хитлерова армада котрља низбрдо, почело jе масовниjе прикључивање Хрвата партизанским jединицама, а и то као последица смишљене и вредно спровођене акциjе хрватских комуниста коjи су знали да Хрватскоj и Хрватима по окончању рата прети међународна изолациjа и посебан статус у Европи – какав jе имала Немачка све до 1990. године.
Уосталом, ниjе таjна да jе амерички председник Рузвелт, добивши информациjе каква jе суштина Независне Државе Хрватске и колико jе Срба и Јевреjа ликвидирано у тоj држави, предлагао да се Хрвати као народ ставе под међународну контролу. Одустао jе после интервенциjе Черчила коjи jе, протежираjући Тита и његов покрет, пренео причу своjих официра из Титовог штаба, да на тлу Хрватске, односно НДХ делуjе снажан хрватски антифашистички покрет, са десетинама хиљада бораца. Сакрио jе податак да су борци били Срби. Савршено одиграна игра хрватских, али и српских комуниста, jер код српских комуниста увек jе доминирала борба против свега што jе српско. Уосталом, то jе био основ Програма Комунистичке партиjе Југославиjе.
У данашњоj Хрватскоj, а тако jе од дана оснивања Туђманове државе, нико више и не спомиње истину о антифашистичкоj борби на тлу Хрватске. Срба у тоj причи одавно нема. Тек повремено, узгред, неко спомене да су партизански покрет са Хрватима чинили и Срби. Сви ћуте и скриваjу истину, укључуjући Милорада Пуповца и Београд. За двадесетак година, када умру или заћуте они коjи jош имаjу снаге, воље и храбрости да говоре о свему овоме, спомињање Срба у причи о антифашизму у Хрватскоj сматраће се провокациjом и инцидентом. А шта су српски (и црногорски) комунисти „дали“ Србиjи и Србима? Две покраjине, етничко чишћење Срба са Косова и Метохиjе, физичку ликвидациjу српске интелектуалне, пословне и научне елите 1945. године.
Колико су хрватским комунистима у прохрватскоj и антисрпскоj работи помогли другови из осталих делова државе сведочи епизода из времена коначног утврђивања међурепубличких граница. Тада jе Милован Ђилас великодушно поклонио Барању Хрватскоj иако, како то тврди и професор Дубравица, та област никада ниjе припадала Хрватскоj. Дао jе тада Ђилас Хрватима и целу Бачку, али jе реализациjу те идеjе у последњи час спречио Вицко Крстуловић из Сплита. Ђилас се истакао и за време Другог заседања АВНОЈ-а. Тада jе, према сведочењима присутних, на jедном од састанака бурно реаговао када jе Моша Пиjаде скренуо пажњу да би и Срби у Хрватскоj, на простору Краjине, требало да добиjу своjу аутономиjу, да и Хрватска има jедну аутономну покраjину.
Ђилас jе Пиjаду назвао српским националистом, нашта га jе оваj послао у маjчину. Свеjедно, Србиjа jе добила две покраjине, Хрватска ниjедну.
Пише: РАТКО ДМИТРОВИЋ