Кога Срби мрзе?

Образац jе давно постављен, прилично jе jедноставан, црно-бели, и гласи: С простора бивше Југославиjе jедино Срби не могу да живе ни са ким, Срби су нетолерантни, ксенофобични, не трпе припаднике других народа, њихову културу, веру. Краj цитата обрасца. Пре тога смо имали тврдњу, живу и данас у дефинициjи грађанског рата вођеног у границама СФРЈ, да jе Београд, почетком деведесетих, имао накану да од Југославиjе силом направи велику Србиjу.

Ове две поставке, сложићемо се, не иду заjедно, jедна другу искључуjе. Како народ, нетолерантан на све што ниjе његово, има за циљ да прави државу у коjоj jе све различито? Ниjе ова антисрпска подметачина jедина, има тога у медиjским орманима на претек, штампане су књиге са примерима мржње и лажи на штету Срба, али узалуд; обављен jе већи део планираног посла.

А какви су заиста Срби у односу према националним мањинама? Нема бољег простора за анализу од саме Србиjе. Према прошлогодишњем попису становништва (не рачунаjући jужну српску покраjину, Косово и Метохиjу) у Србиjи живи скоро двадесет одсто припадника других народа и националних заjедница. Наjвише jе Мађара, преко 250 хиљада, Рома 150 хиљада, исто толико Бошњака, Хрвата jе нешто изнад шездесет хиљада, Словака педесет хиљада, муслимана 22 хиљаде… Тренд раста бележимо код Бошњака, Рома и муслимана.

Ако ван круга посматрања извучемо Босну и Херцеговину – због њене сложености и три тамошња конститутивна народа – Србиjа jе jедина мултиетничка држава на простору бивше Југославиjе. Једино у Србиjи припадници других народа живе без страха; jедино у Србиjи од таквих нико не тражи да буду оно што нису.

Само у Србиjи Мађари, Хрвати, Словаци, Бугари, Македонци… имаjу своjе телевизиjске програме, дневне и периодичне листове, радио-станице… Њихови jезици овде су признати као службени; у парламенту северне српске покраjине, Воjводине, извешане су заставе националних мањина, равноправно са заставом државе Србиjе; у национално мешовитим срединама државе Србиjе све табле са називима институциjа, као и путокази, исписани су на писму и jезику националних мањина коjе ту живе. И нико од Срба не буни се због тога. Не, па то jе српска одлука.

У Хрватскоj живи више о деведесет одсто оних коjи се изjашњаваjу као Хрвати; преко 95 одсто jе католика; Хрватска jе етнички наjчистиjа држава у Европи. Срба у Хрватскоj било jе 1991. године 620.000, данас их jе 186.000. Некима jе и то превише па ево већ неколико месеци сведочимо дивљању шовиниста по Вуковару и другим местима Хрватске, са циљем да се уклони сваки ћирилични натпис. Игор Мандић, jедан од наjвећих живих хрватских интелектуалаца каже да ово нема везе са писмом. У питању jе, опомиње Мандић, пробуђено усташтво коjе би да протера из Хрватске и ове преостале Србе.

Пре овогодишњег уласка у ЕУ Брисел jе констатовао да jе Хрватска пример цивилизоване и толерантне заjеднице.

Словениjа jе jош деведесетих избрисала тамошње Србе тако да их нема ни у статистици. Македониjа већ годинама држи у затвору jедног владику Српске православне цркве што, ваљда, отклања потребу сваке даље расправе о положаjу Срба у тоj држави. Срби у Црноj Гори топе се као комад леда на ужареноj плотни, претапаjу се у Црногорце или се исељаваjу.

Неки дан jе Нови Пазар – из ког у Влади Србиjе, богу хвала да jе тако, седе два министра Бошњака – отерао Бору Чорбу пре него што jе оваj тамо и дошао; након претњи, лавине лажи о Бори као четнику коjи jе ратовао и убиjао Бошњаке по Босни, отказан jе наступ легендарне рок-групе у том граду. У Београду слободно, без иjедног проблема и сметње – богу хвала да jе тако – живи и наступа десетак певача, Бошњака, из Новог Пазара и Црне Горе.

О чему оно беше оваj текст?

Пише: Ратко Дмитровић

Извор: НОВОСТИ