Храброст је споменути Србе у Јасеновцу

Када је Сабор Хрватске под притиском из иностранства укинуо вишегодишње покровитељство над усташким дернеком у Блајбургу, и после Јосиповићевог говора у Јасеновцу, узбуркала се „десна Хрватска“ и новим подметањима, злоупотребљавајући Јевреје, кренула на Србе

Две деценије после осамостаљења Хрватска се потпуно отворено, без рукавица и гутања речи, суочава са две теме које су ипак, упркос сталном присуству у јавности, кроз разне облике, свесно гуране у страну или су их други догађаји и згуснуте дневне потребе остављале „за касније“. Стигло је то касније. У питању су Блајбург и Јасеновац. Шта са једним, а шта са другим? Може ли савремена Хрватска, ова на прагу Европске уније, да се позива на антифашизам, да на антифашизму темељи свој Устав, пропагира свој допринос антихитлеровској коалицији у Другом светском рату, а да истовремено, све ове године од осамостаљења, тајно, са много емоција, флертује са идејом усташтва? Управо то се догађало, и сами знате, све до пре неки дан; Сабор Хрватске био је генерални покровитељ обележавања пораза усташке војске код Блајбурга, тамо су сваког априла (травња) одлазили председници влада, министри, председници Сабора… полагали венце и срдачно се сусретали са остацима или следбеницима војске Анте Павелића. То нико изван Хрватске није могао да схвати, то је било перманентно копање по још меканим ранама једног народа, над којим је Независна држава Хрватска извршила геноцид.

ПОЛИТИЧКИ КУПЛЕРАЈ

А онда се огласио један човек, послао отворено писмо председнику Хрватске Јосиповићу и Сабор је ових дана донео одлуку да укине покровитељство државе Хрватске над блајбуршким оплакивањем. Писмо је упутио Данијел Ивин (80), хрватски историчар, Јеврејин, рођени брат много познатијег Славка Голдштајна. Данијел се презива другачије, по сопственом избору, ново презиме извео је из имена Славковог и његовог оца Иве. Иначе, Славко Голдштајн има сина, такође је историчар, професор на загребачком Свеучилишту, који носи име свога деде Иве.
Дакле, Данијел Ивин је затражио од председника Јосиповића, истовремено и од новоизабраног председника Сабора, есдепеовца Бориса Шпрема (годину дана пре тога на исту тему писао је Шпремовом претходнику Луки Бебићу), да ураде све што је у њиховој моћи како би се, казао је, прекинула срамна пракса покровитељства Сабора Хрватске над оним што се свакога априла догађа на пољу код малог аустријског градића Блајбурга. То је неспојиво са причом о антифашизму хрватског народа, то је свесно одржавање позитивног сећања на монструозну државу Анте Павелића, то се мора прекинути, завапио је Ивин.
Уследило је неколико жестоких реакција на ту иницијативу – посебно се истакао ендехазији наклоњен Славен Летица, шеф хрватског политичког куплераја, колекционар неколико политичких убеђења, почетком деведесетих саветник Фрање Туђмана – који је Ивина назвао безвезњаком, маргиналцем, човеком без утемељења и угледа. Све у намери да омаловажи његову иницијативу. Није успео. Сабор је уз пуну сагласност Владе Хрватске донео одлуку о укидању покровитељства над Блајбургом.
Иначе, Данијел Ивин припада групи првих независних интелектуалаца бивше Југославије. Још 1966. године покушао је да модификује политички систем Титове државе. Са групом истомишљеника организује чувено дружење у Задру, из којег је настао први независни лист у Југославији „Слободна ријеч“. Због једног текста у том листу Ивин завршава у истражном затвору, у Београду, где му стављају на терет покушај организовања атентата на Јосипа Броза, али после проведене истраге и политичких интервенција из Лондона, Ивин излази из притвора. За време Маспока укључује се у политичке токове, опет са својим старим идејама, али овога пута уз снажан прохрватски зачин. Нуди Телевизији „Загреб“ серијал под именом „Стољећа хрватске државности“, ови то прихватају, потписан је и уговор о сарадњи, али слом „хрватског пролећа“ заувек ставља тачку на ту идеју.

ОСТАЦИ УСТАШКЕ ВОЈСКЕ

Разуме се да Ивина ни по којем критеријуму не можемо сврстати међу хрватске националисте – он је једноставно импулсиван, својеглав, тешко укротив и свакако амбициозан човек – али га исто тако, као ни његовог брата, не можемо амнестирати одговорности да је значајно допринео отварању врата и прозора кроз које су 1990. године у Хрватску нагрнули остаци усташке војске Анте Павелића. Са братом Славком један је од оснивача (1989. године) Хрватске социјал-либералне странке, прве хрватске политичке партије која је имала снажан хрватски предзнак и преко које се у политички живот, први пут после Маспока, вратио Дражен Будиша. Ивин ће данас рећи, и требало би му веровати, како се само борио за вишестраначје, за право да свако изнесе свој став, другачије мишљење, али… многе страхоте у историји човечанства настале су као девијантна последица деловања добронамерних људи
„Хрватска телевизија“ емитовала је неколико емисија на тему блајбуршких актуелности. У једној је организовано и референдумско питање: Да ли би требало да Хрватска и даље буде покровитељ манифестације у Блајбургу? На њега је реаговало око три и по хиљаде гледалаца. Фантастичан узорак. И шта мислите, какав је био резултат? Седамдесет пет одсто њих определили се за, односно, да Хрватска и даље стоји иза тог проусташког дернека. То је, не устручавам се да кажем, права слика хрватског става у вези са питањем Блајбурга. На овај проблем савремене хрватске, као што је могло да се очекује, огласила се и Католичка црква. Бискупска конференција Хрватске одлучно се успротивила укидању покровитељства церемоније код Блајбурга, пребацујући тежиште приче, а то чине сви заговорници одржавања сећања на усташку армију, на хуманитарни ниво. Нема везе, кажу, ко је какву униформу носио, све су то били људи, праштати се мора, жртва је жртва… итд.
Због чега је онда, ако је тако, а јесте тако, политички врх Хрватске, упркос расположењу јавности, донео одлуку да се држава повуче из блајбуршких априлских трава? Због писма Данијела Ивина? Не, то је био само непосредна повод, добродошла иницијатива. Моја сазнања говоре да је Јосиповићу и Милановићу из Брисела сугерисано да поступе како су поступили, а да је „препоруку“ у Кабинет председника донео један страни дипломата у пратњи човека врло блиског Иви Јосиповићу.

ПРОБОЈ ЛОГОРАША

Недуго затим уследила је церемонија обележавања пробоја логораша у Јасеновцу. Прошлог викенда на том језивом простору, пуном зелених ливада испод којих су реке костију јасеновачких великомученика, окупило се двестотинак људи. Међу њима цео политички врх Хрватске, на челу са Ивом Јосиповићем и Зораном Милановићем. Уз констатације идентичне онима које су хрватски државни челници годинама понављали у Јасеновцу, испод „Каменог цвета“ Богдана Богдановића, Иво Јосиповић је казао и нешто ново, неочекивано; да су уџбеници у хрватским школама у вези са питањем Јасеновца недоречени, да се из њих не може сазнати права истина шта се за време Другог светског рата догодило у том селу на левој обали Саве.
Већ набрушени због укидања покровитељства над Блајбургом, истога дана заурлали су хрватски десничари. Тако их крсте у недостатку храбрости да се та сорта именује правим именом – усташоиди. Они то несумњиво јесу; нема ниједног „хрватског десничара“ од кога ћете чути једну ружну реч на рачун НДХ, Павелића и усташа. Најдаље је, по обичају, отишао „Вечерњи лист“. Нападајући Јосиповића и Милановића овај дневник подло у игру убацује Јевреје, постављајући питање: „Чему подилажење Србима у Јасеновцу? Жидовима то никако није драго, јер се јасеновачки центар одржао највише због Жидова, јер је дио сјећања на холокауст, а Срби се представљају као балкански Жидови“.
Ово је више од нетрпељивости према Србима. Ово је горе од мржње. Замислите да „Зидојче цајтунг“ јавно постави питање: Чему подилажење Јеврејима у Аушвицу? Верујем да би Немачка тога дана стала, да би влада Немачке ванредно заседала, да би Израел повукао из Немачке свог амбасадора „на консултације“. У Хрватској на фашистичку свињарију „Вечерњег листа“ нико није реаговао. Ћути и Србија. У прошлом броју „Печата“ текст сам завршио исказаним страхом да ће кроз коју годину деца у Хрватској учити да су Срби за време Другог светског рата у Јасеновцу држали логор за ликвидацију Хрвата. Зар врло утицајни „Вечерњи лист“ не вуче Хрватску ка том циљу?
Шта о Јасеновцу пише у уџбеницима основних и средњих школа Хрватске? У оном за осми разред Јасеновцу су посвећене две стране, а Блајбургу четири. Шта ту пише, можете лако да претпоставите. Аутор текста је извесни Марио Јареб, историчар. Докторирао је са тезом „Развој и дјеловање усташког покрета од настанка до травња 1941. године“, а унутар „Хрватског националног одбора за повијесне знаности“ модератор је секције „Медији и обликовање јавног мнијења“.
Како ће држава Хрватска изаћи из свега овога? Хоће ли њени истински антифашисти, а има их, успети коначно да победе усташку идеју у хрватском народу или бар да је обесмисле? Незахвално је претпостављати, али ситуацију додатно интересантном чини истина да ће та борба протећи без Срба. Добро је да је тако.

Извор: pecat

Везане вијести: Ратко Дмитровић