Е, то се зове етничко чишћење

Ово су дани када се коначно, без имало страха од грешке, неодмерене процене или кривог тумачења других, може рећи: лаж је тријумфовала на простору бивше Југославије; лаж је да на крају добро увек побеђује, тога има углавном у бајкама; хрватска је држава – доказ да се велики злочини исплате.

Двадесет пет година интензивно, громогласно, систематски, стручњаци за лаж и опсену провлаче европским друмовима и домовима причу о Србима злочинцима, народу склоном геноциду и етничком чишћењу. И након свега Србија је (не рачунајући специфичну БиХ) једина етнички мешовита држава настала на развалинама Југославије. Све остале су етнички чисте. Од укупног броја становника у данашњој Хрватској преко 90 одсто изјашњавају се као Хрвати.

У тој држави данас живи, објављено је пре два дана, нешто више од 186.000 Срба. На претходном попису, оном из 2001, Срба у Хрватској било је 15.000 више, али то није најстрашнији део ове приче; данас у Хрватској живи 400.000 Срба мање него 1991. године. Протерани су у два таласа: из урбаних делова Хрватске током 1990/91, а операцијама „Бљесак“ и „Олуја“ у мају и августу 1995. године очишћена су и спаљена сеоска подручја. Ово што је остало исељава се, претапа у Хрвате или умире. Е, то се зове етничко чишћење, савршен образац ове работе.

Ако се негде може изучавати етничко чишћење као феномен савремене Европе, онда је то у Хрватској. Са свим елементима: психолошком припремом, претњама, извршењем, креаторима, извођачима радова, жртвама (поименице), савршено јасним последицама…

Око „Бљеска“ и „Олује“ знамо готово све, али скоро ништа или врло мало како је и под којим околностима од лета 1990. па тамо до краја 1992. године најмање 150.000 Срба напустило Загреб, Задар, Осијек, Сплит, Карловац, Сисак, Бјеловар, Шибеник…

Та прва етапа етничког чишћења Срба готово је избледела и пала у заборав. Њихова имовина, намештени станови, девизна штедња, радни стаж, деонице у предузећима која су након њиховог протеривања приватизована, девастиране куће… све је то гурнуто у страну, предато забораву.

Протеривање Срба из новостворене, Туђманове Хрватске, био је државни концепт. На томе се радило систематски, етапно, комбинацијом психолошког и физичког притиска. Мозак операције био је на загребачком Горњем граду, у кабинетима Фрање Туђмана и Гојка Шушка. Свој несебичан и велики допринос дала је и Католичка црква. Новостворена хрватска држава тражила је од Срба најпре да потпишу Изјаву о лојалности. Исто то од Срба тражио је 1941. и Анте Павелић. Туђманова Хрватска је створила атмосферу мржње према Србима која је могла да се опипа. Тамо где је процењено да треба, примењени су ножеви, сумпорна киселина, калашњикови, динамит…

Положај Срба у неким градовима Хрватске (Задар, Сисак, Сплит, Осијек…), почетком деведесетих, био је истоветан положају Јевреја у Хитлеровој Немачкој. Само у Сиску 1991/92. убијено је, према независним хрватским изворима, више од 600 Срба.

И све је то било – ово је врло важно – пре оружаних сукоба, пре „агресије Милошевићеве Србије на Хрватску“, како већ 20 година говоре у Загребу.

Протеривање Срба изведено је уз иста „образложења“ која су била у оптицају 1971. године, за време Маспока, са истим људима (Туђман, Месић, Ђодан, Домљан, Шошић, браћа Веселица, Чичак, Будиша…) на истим местима.

Уместо казне за највеће етничко чишћење у послератној Европи, са елементима геноцида, Хрватска је добила чланску карту Европске уније.