Ћурка jе jедно мирно створење и ретко се оглашава, шета двориштем, кљуца, тражи храну, гнезди се по угловима и, рекох, углавном ћути. Али…довољно jе да почнете звиждукати и ћурке се узнемире, фиjучу, галаме из све снаге. Не знам због чега. Ако поновите звиждук то код њих производи ефекат аларма и претвара се у хистериjу. Једва се смире.

Онаj ко jе одрастао на селу (а таj сам) зна о чему говорим. Сличан ефекат код jедне групациjе српског друштва, код другосрбиjанаца, „грађаниjанаца“ неокомуниста, кроатофила, производи спомињање Добрице Ћосића. Чим то име изговорите ови скачу са места, урлаjу, поплаве па поцрвене, вратови им се напну, колаче очи ко барске жабе. Њима jе Ћосић крив за све; за ратове, санкциjе, бомбардовање, неисплаћене хонораре, од странаца неприхваћене проjекте, старост, опадање косе, сексуалну клонулост…за све им jе крив Ћосић. Питате их због чега су тако дебели, они одговараjу; Ћосић jе крив за рат.

Ево пре неки дан у Новом Саду извесни Александар Попов, директор некакве организациjе, зове се „Центар за регионализам“, оптужио jе Добрицу Ћосића да jе крив за рат у Титовоj држави, следствено томе да jе он, Добрица, разбио Југославиjу, произвео рушења и убиjања, те стога, разуме се, мора на суд. Попов jе то казао на промоциjи књиге неког Муjкића, из Сараjева, коjи jе имао потребу да ето напише и књигу о Добрици Ћосићу. Остављам вам на машту да претпоставите садржаj.

Основни проблем са коjим се суочава човек ограниченог размишљања- а ограничено jе свако размишљање углављено у идеолошки калуп-што веома врзо, у свакоj расправи, излагању, остане без истине, па му се аргументациjа, одбрана тезе, сведе на баналности, квазилогику, речjу… на изношење будалаштина.

То, разуме се, ниjе могло да мимоиђе ни реченог Попова; у немогућности да поткрепи тезу о Добрици Ћосићу као изазивачу рата, оптужио jе истог да, пази сада, вређа Србе. Попов каже: „Шта на пример значи његова (Ћосићева-оп.а) мисао да Срби све што добиjу у рату изгубе у миру. Да ли то значи да су Срби храбри али глупи? Погледаjте колико jе то увредљиво за саме Србе“.

Пошто не веруjем да jе Попов глуп човек, а веруjем да историjу познаjе бар на нивоу солидног средњошколца, цитираном реченицом смо добили крунски доказ оне горе миниjатурне теориjе о понашању људи без аргумената. Да, Ћосић jе рекао, и то давно, да jе главни проблем Срба у 20-ом веку што у миру губе добиjене ратове. Тачниjу диjагнозу онога што се Србима догађа од 1918. године до данас нико изнео ниjе. Савршена дефинициjа. Ево доказа.

Србиjа jе из Првог светског рата изашла као победник. Срби су били народ коjег jе Европа славила. Водећи државници, интелектуалци, писци, ваздизали су Србе као митски народ, хероjе великог рата коjи су васкрсли са дна понора и- без обзира на страшне губитке- опорављени, учинили пресудан пробоj на Солунском фронту, напредуjући 60 километара испед осталих савезничких армиjа. За разлику од осталих jужнословенских народа jедино су Срби у том рату били на праведноj, победничкоj страни.

И шта се онда догађа? Управо ово о чему говори Добрица. Уместо да прошире Србиjу, направе огромну српски државу, са западном границом на линиjи Сплит-мађарска граница (изнад Осjека) преко центра Босне, као што су им велике силе нудиле, Срби прихватаjу молбу Словенаца и Хрвата да са њима праве државу jужних Славена-Краљевину СХС- жртвуjући и споменуту могућност и Србиjу као државу. Незапамћен случаj у новиjоj историjи Европе.

У Другом светском рату, на нивоу народа (нећемо ваљда да рачунамо поjединачне или групне случаjеве) jедини прави антифашисти међу народима Балкана били су Срби. Наjмасовниjи партизански, антифашистички покрет, био jе у Хрватскоj али су таj покрет сачињавали Срби (Баниjа, Кордун, Славониjа, Лика, Далмациjа) у проценту од преко 95 одсто. Тако jе било све до капитулациjе Италиjе кад Врховни штаб НОБ-а, са Титом на челу, схвативши шта то може да значи након ослобођења, преводи целе бригаде хрватских домобрана и усташа у партизанске редове. То ниjе таjна, то сви знаjу, чак и Повиjесни архив дашање Хрватске располаже тим подацима.

И онда долази мир и у њему велики српски пораз. Уместо да буду награђени за допринос слому фашизма, Срби су кажњени; jедино републици Србиjи, у тоj новоj Југославиjи, каче два тега у форми аутономних покраjина (Косово и Метохиjа) а они народи коjи су рат провели на страни Хитлера, биваjу награђени Уставом из 1974. године, коjи jе покидао шавове тадашње државе и припремио рат. Оваj за коjи Попов оптужуjе Добрицу Ћосића.

У целоj овоj причи не сме се заборавити повод; књига „Босанки рат Добрице Ћосића“ аутора Мухамеда Муjкића, Муслимана, Бошњака, како му драго, фокусираног на тезу да jе српски академик и наjпознатиjи живи писац овог дела Европе, крив за убиjања по Босни. Муjкић, нема сумње, зна а ово спомињем због млађих људи коjи не знаjу, да jе управо Добрица Ћосић оних jезивих, вунених година, када jе то било веома опасно, jедини, jавно, бранио Алиjу Изетбеговића, аутора књиге „Исламска декларациjа“, оптуженог за ширење идеjе исламске државе засноване на шериjетском праву.

Зна Муjкић, као и Попов, да jе рат у Босни почео онда кад jе Алиjа Изетбеговић повукао потпис са „Кутиљеровог плана“, на коjи су пристали Срби Муслимани и Хрвати Босне и Херцеговине, коjи jе Босну уређивао као унитарну државу (без Републике Српске) и коjи jе отклањао могућност рата. Изетбеговић jе то урадио, и ово jе познато, на наговор тадашњег америчког амбасадора у Београду, Ворена Зимермана.

Зна Муjкић, као и Попов, да се у Босни закувало и замирисало на рат кад су Муслимани и Хрвати, два од три тамошња конститутивна народа, направили савез, одбацуjући свако мишљење и став српске стране.

Никакве везе са узроцима рата у Босни нема Добрица Ћосић. Па зашто га онда нападаjу разни Попови и Муjкићи? А шта друго да раде у своjоj беззначаjности? Тако опстаjу у jавности. По чему другом би знали за њих? Да се окоме на тамо, шта jа знам, Стевана Митровића, кога би то интересовало, ко би то забележио. Овако, нападнеш Ћосића и ето те у медиjима.

Могу ли да науде Ћосићу? Могу, таман онолико колико и ћурке спремне да нападну храст у чиjоj хладовини леже.

Пише: Ратко Дмитровић