Биће тога још

Ослобађајућа пресуда за Готовину, Маркача и „Олују“ само је један у низу великих српских пораза којима се не назире крај, јер се не види ни могућа промена српске политике од које сви имају значајну корист, а само Србија и Срби велику штету

Нема ту ни изненађења, ни основа за шокираност. Ко је заиста веровао да ће Америка дозволити да се „Олуја“ квалификује као злочиначки подухват? Није та акција осмишљена у хрватским, већ у главама америчких активних и пензионисаних генерала. Историја не памти ни једну једину победу нечега што би могло да се назове хрватска војска. Највеће „победе“ те солдатеске везују се за оргијања над српским цивилима у Другом светском рату. Не славе Хрвати „Олују“ само зато што је победничка и што је протерала Србе, већ стога што је то једина војна назови победа Хрвата у њиховој повијести. Кажем назови победа јер ту правог сукоба, српског отпора, није ни било.

ОВИ НИШТА НЕ СХВАТАЈУ

Прве ударе у „Олуји“, пре покретања хрватских снага, извели су амерички авиони, уништавајући центре везе Војске Републике Српске Крајине на Пљешивици и Ђелавцу. Већ у првом налету „Олује“ исти авиони ракетирали су и онеспособили српску противавионску батерију код Книна. Непосредно пред „Олују“ цео план још једном су претресли генерал Готовина и заменик шефа ЦИА Џорџ Танет. Седели су у малој америчко-хрватској војној бази, у Шепуринама код Задра, над топографским картама и снимцима америчких беспилотних летелица које су од марта 1995. године шпартале небом изнад Крајине. Америчко-хрватска команда имала је савршено јасну слику позиција, бројног стања, оружаних потенцијала Војске РСК. Знали су колико у којем селу има крава и паса авлијанера.
Али, све је ово познато и не вреди трошити речи. Срби су ратове изгубили пре него што је планула прва пушка; оног дана када је директору најмоћније америчке и светске агенције за лобирање и политички маркетинг, „Радер и Фин“, Џону Харфу, у Београду речено да Србија није заинтересована за њихове услуге. Харф је запањен из Председништва Србије изашао у Пионирски парк, заједно са Вореном Цимерманом, тада америчким амбасадором у Југославији, дуго стајао у неверици и онда рекао: „Ови ништа не схватају. Идемо у Загреб“. Туђман им је већ после десет минута разговора обећао тражених 25 милиона долара и од тог дана крећу велике невоље и несреће Срба и Србије, муке чије окончање још не видимо. До тог дана Туђман је у америчким медијима био неофашиста, шовиниста, антисемита. Кратко после тога појављује се први текст у америчкој штампи у којем је хрватски председник представљен као борац против српског комунизма, национализма и хегемоније; вођа отпора стварању „велике Србије“. И ово је мање-више познато, бар нама који верујемо да се ниједна глобална слика не може сагледати без историјског понирања, уважавања свих елемената приче. У овом случају крваве и болне српске приче. Али, шта вреди што нам је познато.
Уз све остале мане, а много их је, српска политика има једну која је чини инфериорном у судару са другима; српски политичари (редом, без изузетка) за себе верују да су најпаметнији на свету, да све знају, да су политички генијалци, способнији од Милоша Обреновића, Бизмарка, Петра Великог, Де Гола, Аденауера, Черчила… Уместо да се окруже паметнијима и образованијима од њих самих, српски политичари, посебно када се дочепају власти, увуку у кабинете, на места саветника, пријатеље и кумове чија је обавеза да се свакога дана, по неколико пута, диве генијалним изјавама, интервјуима, уопште потезима својих шефова. Да им милују сујету. Резултат је ово што живимо. То увек заврши лоше по народ.

НАГРАЂЕНИ ЗА ПРОТЕРИВАЊЕ

Ни Милошевић, ни они после њега нису схватали – а и како би кад у близини није било никога да им каже – колико је малим народима у садашњој констелацији света и овога што зовемо међународна заједница важно лобирање. Не оно какво су нам „подарили“ Тадић и његови генијалци, већ истинско, делотворно, са провереним агенцијама и људима, скупо, милионско. Учинак је немерљив. Ено вам за пример: Шиптари и њихово лобирање по Америци, муслимани на почетку рата и касније на случају Сребреница, Хрвати са пројектом етничког чишћења Срба.
Споменути Џон Харф је пре шест година без увијања, знајући са ким има посла, да му то неће нашкодити, изјавио да су сви антисрпски циљеви остварени. Остало нам је, казао је, још само независно Косово, али без бриге и то ћемо завршити. И завршили су.
Годинама, где ме пусте да пишем или да говорим, отварам тему дефиниције рата вођеног на рушевинама Титове државе. Држим да је то кључно за актуелну и будућу позицију Србије и Срба на Балкану и у Европи. Готово све што нам се догађа од Дејтонског споразума до данас последица је ћутања Београда о разлозима избијања рата. Ниједна постоктобарска Србија; Ђинђићева, Коштуничина, Тадићева, није смогла снаге да изађе пред своју и европску јавност са тезом (чињенично чвршћом од армираног бетона) да је тај рат био грађански, да Милошевић није разбио Југославију већ су то урадиле Хрватска и Словенија, да су оружани сукоби почели нападима паравојних снага на касарне ЈНА, да Шиптари оружјем покушавају да распарчају Србију.
Пуних дванаест година траје у Србији то неразумно, нелогично, умоболно ћутање. Хрватска и њени лобисти у Београду (неколико медија, интелектуалаца и новинара) своју тезу о прогону Хрвата из Србије граде на случају хрватске породице Барбалић, из Земуна, коју је општинска власт избацила из стана. На крају су, наводно, тај стан добили назад. Хвала богу. О Барбалићима су у Хрватској и Србији направљене специјалне ТВ емисије, написано мноштво репортажа, обављени интервјуи. Истовремено, ниједна влада у Београду никада, у разговорима са хрватском страном и представницима међународне заједнице, ниједном речју није споменула 35.000 отетих српских станова у Хрватској. У ствари, Тадић је тај проблем отписао, поклонио Јосиповићу оно што није његово. Србија је у својим рукама имала доказне материјале против Хрватске који су ту државу могли да прибију уза зид као плакат, да је зауставе на путу у ЕУ све док Србима не врати отето, плати уништено, док не казни своје злочинце. Ништа од тих доказа није изнето на сунце, није активирано. Из разлога које моја памет не може да докучи, службени Београд пуних дванаест година штити Хрватску, награђујући тако протеривање и убијање сопственог народа. Службени Београд 12 година у Бриселу, пред америчким, британским, немачким амбасадорима, министрима иностраних послова, функционерима најнижег ранга тих земаља, није изговорио једну реч критике на рачун понашања Хрватске.

ПЕРФОРМАНСИ НАМЕЊЕНИ НЕПРИЈАТЕЉИМА

Београд више уважава Наташу Кандић, Соњу Бисерко и остале прошиптарске и прохрватске активисте него било ког српског интелектуалца, научника, новинара који макар и повремено показује жељу да отвара националне теме, који проблематизује актуелне односе Србије и Хрватске.
У Београду постоји „невладина организација“ која се зове „Жене у црном“. Знам да ће многи од вас рећи: „минорна организација“, и то ће бити само још један у низу доказа српске наивности, непознавања глобалних процеса, лобирања, посредних политичких утицаја. Не постоје „Жене у црном“ да би преобратиле Београђане, Србе. Њихови перформанси у центру главног града Србије намењени су српским непријатељима. Ево најновијег и врло актуелног примера; само неколико дана уочи изрицања коначне пресуде Готовини и Маркачу „Жене“ су изашле на централни београдски трг и позвале Србију да призна „агресију на Хрватску“, а Николића да се извини Хрватима. Случајно баш то и случајно баш тада? Можда ми нећете веровати, али њихово окупљање и изнети захтеви објављени су у Хрватској као главна вест на већини тамошњих портала, електронских медија уопште, а сутрадан у дневној штампи, као доказ да и Србија прећутно признаје агресију на Хрватску. А и какав би другачији закључак нормалан човек могао да изведе у ситуацији кад Београд пред оваквим работама ћути погнуте главе. „Жене у црном“ нема ниједна друга држава у Европи.
Америка је спречила да „Олуја“ буде злочиначки подухват али се та држава не би противила одређеној казни за Готовину. То би прошло да је Србија другачија, да има ону памет коју нема. Службени Загреб је у рушење пресуде за „Олују“ по сопственом признању инвестирао 35 милиона евра. Београд је до сада, за ових 12 година „демократије“ у лобирање уложио 350 хиљада долара. Али зато нема иоле утицајног „демократе“ у Србији који није сврнуо бар милион евра у свој џеп. Неки и преко 100 милиона. Заболе њих и за Србију и за Хаг.
О Хашком трибуналу у Београду, међу Србима уопште, разглабаће се још неколико дана, а онда ће нас запљуснути нека нова афера која ће ту болну причу гурнути у ону мрачну просторију у којој станују српски порази. До новог пораза.

Пише: Ратко Дмитровић 

Извор: ПЕЧАТ