Без реверса

Док други народи, мали, као и Срби, без скоро икаквог значаjа на широким светским друмовима и у великим биткама, траже заклон, чекаjу, лове тренутак кад ће се знати победник, па да притрче са заставом победника у руци, Срби не калкулишу ни секунд; залећу се и улазе у сукоб ма какав год им био противник, колико год био снажан; ако jе за одбрану опште вредноте и светих принципа (на коjе, иначе, нико више у свету не даjе ни жуту банку) Србин не поставља питање: може то да буде турска, немачка, аустриjска, угарска царевина, може да буде Мусолини, Хитлер, НАТО… свеjедно jе. Хендикеп у биолошкоj математици Србину не представља проблем, као ни снага оружjа.
Другим народима jе свака глава важна, Србима ниjе проблем да приложе и милион своjих глава само ако се укаже прилика за тако нешто. После то опеваваjу уз гусле, и плачу.

Док други негуjу своjу прошлост, моделираjу jе, фалсификуjу, улепшаваjу или у потпуности бришу године и векове коjи им не служе на част, Срби своjу историjу деле околним народима као семенски кромпир: Немате своj jезик?, ниjе проблем ево вам наш, српски. Хоћете да га зовете по своме?… па добро. Немате своjе jунаке? Узмите наше, имамо ми тога охохо.

Наjвећи албански jунак познат jе као Скендербег, то му jе надимак, са Албанцима има везе само утолико што jе рођен и живео ( у15. веку) на простору данашње Албаниjе. Звао се Ђурађ Кастриотић, био jе Србин, у jедном периоду живота прихватио jе ислам, борио се на страни Турака, а кад му се учинило да Отоманска империjа губи снагу, напустио jе султанову воjску и вратио се у хришћанство. Његови наjближи, отац и брат, сахрањени су у манастиру Хиландар, где су окончали овоземаљски живот као монаси Српске православне цркве. Ништа то Албанцима не смета да овог Србина ваздижу у небеса, али као Албанца. По том питању Београд се никада ниjе огласио.

Чакавски jезик, делимично и каjкавски, био jе хрватски jезик све до 1850. године. Што рекао Иван Кукуљевић, до тада jе хрватска интелигенциjа говорила латински, по угледним хрватским кућама споразумевало се на немачком а хрватско село говорило jе чакавски и каjкавски.

Схвативши савршенство српске штокавице, неколико паметних Хрвата, на челу са Људевитом Гаjом и Иваном Мажуранићем, успева средином 19. века да наговори Вука Караџића и Ђуру Даничића на споразум коjим jе српски jезик постао и хрватски. Тако су Хрвати проговорили српским jезиком али таj jезик данас зову хрватски jезик. Срби ћуте, не буне се. У ствари, не буни се српска држава коjе, узгред речено, нема jош од 1918. године. Данашња Србиjа тек треба да постане српска држава.

Своjевремено су Аустриjанци покушали да jезик коjим говоре (а говоре немачки) назову аустриjски jезик, али им Немци нису дали. Амери говоре енглески, истина, на помало чудан начин, али никоме не пада на памет да то зове америчким jезиком.

Међународна лингвистика каже да се jедним jезиком сматраjу jезици истоветни, подударни, на проценту од наjмање 75 одсто. Српски и хрватски jезик истоветни су у преко 98 одсто. Новорођене „jезике“; црногорски и бошњачки, од српског не дели апсолутно ништа, потпуно су идентични, али Црногорци и Бошњаци хоће да диване на „свом jезику“. Службени Београд и овде ћути. Ускоро у неким школама Рашке области (Санџак) креће настава на „бошњачком jезику“.

Ово су само неки, од више стотина примера, коjи говоре о Србима и коjи обjашњаваjу зашто jе таj народ данас у ситуациjи у коjоj jесте. Видећемо хоће ли у 2013. години следбеници Светог Саве имати макар зрно памети више од своjих предака. Прилика ће бити неколико.

Прва велика jе већ ових дана.

Пише: Ратко Дмитровић