Беда савременог српског антифашизма

Кованица “фактичко стање” прилепила се за сваку београдску расправу о Косову и Метохиjи, чвршће него нокат за месо. Кренуло jе од Соње Бисерко, размножило се у Либерално демократскоj партиjи, Чедомира Јовановића, а последњих месеци проговара и кроз уста Ивице Дачића. Ово на Косову jе фактичко стање; шта ми ту можемо; стање на терену jе такво; морамо да прихватимо стварност, а стварност каже да jе Косово фактички независно…тако говоре из дана у дан. И све су гласниjи.

Шта jе заjедничко свима њима? Шта их веже, са чиме се наjвише диче? Са антифашизмом. Сви ће вам рећи да су антифашисти. Лажу. Нико од њих ниjе антифашиста. Они су сурогати антифашизма, негациjа те светле политичке а пре свега људске позициjе. Они воде спрдњу са антифашизмом.

Основна одлика антифашизма jе немирење са постоjећим стањем. Антифашизам jе настао на рушењу “фактичких стања” на терену, у стварности. Мусолини и Хитлер умрли би у миру и дубокоj старости да су им противници били савремени српски антифашисти. Уживали би у “фактичком стању”.

Европа би и данас стењала под нацистима, Русиjе не би било, свуда би се виjориле заставе са кукастим крстовима да су поробљени народи 1941. године заузели став коjи ево већ годинама заузимаjу, рукама, ногама и зубима бране “српски антифашисти”.

А шта jош одликуjе ову братиjу. Изузимаjући Дачића, коjи им се за сада придружуjе само на питању Косова и Метохиjе, савремени српски самозвани антифашисти боре се против “српског фашизма”. Они фашизам виде у Београду, за њих jе Коштуница фашиста, “Образ” и “Наше” да не спомињем, за “Двери српске” кажу да су клерофашисти.

Њима jе фашиста свако ко спомене Србиjу у позитивном смислу, ко зарони у српску историjу, подсети на неке чувене, у свету признате и поштоване Србе, догађаjе, славне српске битке, вођене у оквирима великих светских слободарских и антифашистичких ратова. Ту се наjеже, побледе, тресу им се губице, исколаче очи, скачу човеку на главу.

Један од jуришника те и такве “антифашистиче Србиjе, “друге Србиjе” изjавио jе своjевремено да се осећа веома лоше кад Србиjи иде добро. Не бих да га именуjем, гади ми се.

Шта их jош веже? Искључивост. Не подносе другачиjе, супротно, мишљење. Имаjу своjе медиjе, своjе дебатне центре, организациjе, удружења…али немаjу другачиjе мишљење. Ко само покуша да се супростави jал утврђеном мишљењу jал личном ауторитету неког од кључних људи те политичке секте, одмах га набиjу у канализациjу, развлаче по форумима, медиjима коjе контролишу, и таj jе своjе завршио. Последњих годину, две, свађаjу се око новца коjи више не пристижу из иностранства а оно ситно што долази (ситно у односу на раниjе милионске дотациjе) иде на две три адресе. Али, то jе друго лице ове приче.

Савремени српски антифашисти ћутањем jасно показуjу да имаjу разумевања за злочинце, убице, ако такви кидишу на Србе и Србиjу. Кад им то кажете они одговараjу: Свако треба да чисти пред своjим вратима. Још jедан доказ да се овде не ради о антифашистима, већ глумцима, блеферима, антисрбима, што убеђенима што новчано потпомогнутима.

Антифашизам не познаjе “чишћење пред своjим вратима”. Прави антифашиста се бори против фашизма где год да се то зло поjави. Посебно ако jе ту у близини, на Косову и Метохиjи на пример. Ако руши надгробне споменике, пали куће припадника друге нациjе, малтретира и убиjа. Савремени српски антифашисти поклониће се до црне земље ако им споменете: Пеку Дапчевића, Вељка Ковачевића, Жикицу Јовановића, Кочу Поповића…Шта jе заjедничко овим људима? Сви су били тзв. шпански борци. Отишли су у другоj половини тридесетих, у далеку Шпаниjу, остављаjући породице, посао, кариjере и борили се са тамошњим антифашистима против буjаjућег шпанског фашизма. И гинули. Нису седели по удобним салонима, огромним становима, и пиjуцкаjући из кристалних чаша, као што чине данашњи српски антифашисти, обjављивали оштра саопштења против фашизма.

Ко данас у Србиjи за себе тврди да jе антифашиста, а ћути пред овим што се догађа Србима на привремено окупираном териториjу Косова И Метохиjе, таj не заслужуjе ништа више од презира.

Пише: Ратко Дмитровић