Петокрака урезана у чело: Дечака Славу су заробили Немци, али су га мучили „наши“

Славољубу Слави Ковићу није било суђено да окуси живот у свој његовој лепоти. Рођен у тешком сиромаштву, бачен је у ратни вихор баш кад је кренуо да гради будућност. Пришао је партизанима, али је након слома Ужичке републике пао у руке Немцима. Но, много горе, пао је у руке домаћим издајницима. Не каже се џабе да је „потурица гори од Турчина“

Славољуб Ковић је рођен у Богатићу 21. августа 1924. године, у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца,у сиромашној породици која је додатно пропала раном смрћу оца, када је Слава, како су му тепали, имао свега три године. Оца, дакле, није ни упознао.

Живело се изразито тешко, држава без социјалних служби није водила рачуна о својој деци и омладини, а држава која о њима не води рачуна — пропада. У школу је тако кренуо са две године закашњења, а пред Априлски рат (и ону поменуту пропаст државе) почео је да изучава кројачки занат, надајући се да ће му то обезбедити какво-такво ухлебљење.

Није му таква судбина била. Када је 7. јула избио устанак у Србији, пришао је партизанима. Испрва је био курир и стражар да би потом почео да прави бомбе, да поправља наоружање и да шије одела старијим борцима. Све то при сеоској чети Мачванског партизанског одреда, у којој је провео свој једини ратни период.

Живорад Берић, првоборац из Лознице, деценијама касније присећао се Славиног приступања партизанима.

— Жико, ево, дошао сам и ја. Хоћу да идем у партизане да се борим. Пушку немам, отећу је од Немаца, али сам ево донео ову моју „машинку“ (шиваћу машину; прим. нов), требаће ми да нешто друговима сашијем и окрпим — рекао је Слава тада.

Ужичка република.

Након слома Ужичке републике, услед успеха Прве непријатељске офанзиве, допао је заробљеништва децембра 1941. године. Немци су га били заробили на Церу, у селу Милини, а потом га одвели у логор Забран код Шапца. Мајка Милица и сестра Олга су за то дознале, покушале да га извуку за новац преко једног фолксдојчера који се тиме бавио, али им је он рекао да ништа за њега не може да уради јер је Слава био пркосан према иследницима, јер их је стално псовао, ругао им се, па је био одређен за стрељање.

А шта се у ствари дешавало у Забрану? Па, Слава је писао своју властиту славну историју којом се уписао у историју нашег народа. Страховито су га мучили, и то не Немци, већ Срби, недићевци и посебно љотићевци, они из 9. добровољачког одреда, сарадници окупатора које би данас неки да рехабилитују.

Он је трпео и поносито викао да се борио против Немаца. Такође је, по речима оног фолксдојчера, викао: „Туците, убијте, победа је наша!“. Иако ситан и слаб, херојски се држао и није одао ниједно једино партизанско име премда их је знао много. Љотићевци су му зато ножем у чело урезали звезду, крваву звезду петокраку за недужног Славољуба.

Стрељан је 10. јануара 1942. године, неких осам месеци пре него што ће постати пунолетан. Поред његовог имена иследник је записао: „Признао је само да је учествовао у борбама против Немаца. Неће да каже ко му је дао пушку и муницију. Ништа више неће да призна. Партија прва“. Ово последње значи: за стрељање.

Његова је прича након рата заборављена у мору сличних прича, али је фотографија коју видите откривена у архиви логора Забран. Одмах је почела да привлачи голему пажњу јавности, али се није знало ко је дечак на њој. Коначно, крајем седамдесетих година, откривен је његов идентитет.

Тада се појавио предлог да се Слава прогласи за народног хероја, а у Јабуци код Пријепоља, у оквиру Меморијалног комплекса „Бошко Буха“ (њих су двојица били саборци у Мачванском одреду), подигнута му је спомен-биста (рад вајарке Дринке Радовановић). Љубивоје Ршумовић написао му је песму „Поема о ћутању“.

Његово име данас у Богатићу носе једна улица и вртић испред којег је још једна његова спомен-биста. Да се вртић назове по њему има смисла, јер је по сведочењу његових школских другова био добар, скроман, дружељубив дечак који је, иако бедан, са другарима делио последњи залогај.

Шта још рећи, осим можда овога: Слава Слави!

Извор: ВИДОВДАН

Напомена: Музеј Југославије чува статуу Славољуба Ковића, дело Дринке Радовановић из 1982. Неда Ковачевић ју је фотографисала, и уврстила у Књигу прву њеног БЕОГРАДСКОГ СПОМЕНАРНИКА, с текстом о Славољубу, на стр.67.

Везане вијести:

Ово је најпотреснија ратна прича, о партизанском дечаку који је …