Петар В. Шеровић: Срби неће да чују – о (не)култури заборава сопствених цивилних жртава

О општој култури једног народа, а посебно о култури сећања, говори и наш однос према мртвима. Посебно према онима који су настрадали у ратним сукобима, односно у унутрашњим обрачунима. Међу њима су и они који су, као поражена страна, ликвидирани на почетку успостављања нове револуционарне власти 1944–1945. године[1]

Првих новембарских дана 2017. године, на Митровске задушнице, стотинак окупљених грађана је на простору београдског Лисичјег потока присуствовало парастосу „жртвама револуционарног терора“ који је у Србији, у периоду од септембра 1944. до фебруара 1945. године, однео животе више десетина хиљада, махом цивила и то углавном без суђења и права на одбрану. Истовремено, на овом, једном од највећих стратишта на којем је својевремено вршена масовна ликвидација идеолошко-политичких неистомишљеника Комунистичке партије Југославије (КПЈ), пружена је подршка иницијативи Удружења грађана „У ИМЕ НАРОДА – ЗА СЛОБОДНУ СРБИЈУ“ за подизање споменика жртвама и за уређење платоа у Лисичјем потоку са чесмом посвећеном убијеном краљу Александру Првом.

Питање политичке репресије и злочина над цивилним становништвом које су починили представници револуционарне власти у Србији тек ослобођеној од Немаца у периоду пред крај и непосредно након окончања Другог светског рата, и после више од седамдесет година остаје табу тема српског друштва о којој се деценијама само шапутало да би се иста, после распада СФРЈ, релативизовала применом аргумената преузетих из арсенала истрошених идеолошких матрица КПЈ, а након „демократизације српског друштва“ углавном маргинализовала као застарела и суштински ирелевантна у перспективи нове реалности.

У Србији се и данас углавном ћути по питању политичке репресије, терора и ликвидације „народних непријатеља“ од стране револуционарних власти, а посебно када је реч о првој фази ликвидације „народних непријатеља“ у виду масовног ваниституционалног обрачуна с политичким и класним непријатељима револуције. Тај обрачун је карактерисала интензивна примена тзв. „дивљих чишћења“, која су од септембра 1944. до фебруара 1945. плански и систематски спровођена од стране руководећих структура Комунистичке партије Југославије (КПЈ), а преко посебних јединица Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ), тзв. „Одељења за заштиту народа“, тј. Озн-е, која је основана 13. маја 1944. у Дрвару декретом Јосипа Броза Тита. Треба притом имати у виду да је НОВЈ у том моменту била једна војна организација која је по свом статусу била паравојна формација, јер није представљала војну силу једне легитимне, међународно признате, државе. Свој легалитет и легитимитет стекла је тек 7. марта 1945. године формирањем „Привремене народне владе Демократске Федеративне Југославије“, а на основу раније постигнутих споразума Тито-Шубашић (Вишки споразум, 16. јуна 1944. и Београдски споразум, 1. новембра 1944).

Успостављање „народне власти“ пратио је брутални обрачун са носиоцима културног, политичког и јавног живота окупиране Србије, али и са бившим припадницима супарничког покрета отпора – Југословенске војске у Отаџбини (ЈВуО). Победници су се крајње сурово, физичким ликвидацијама, разрачунавали са својим стварним или претпостављаним противницима који су дисквалификовани као непријатељи Народно-ослободилачког покрета (НОП-а), сарадници окупатора, реакција, или народни непријатељи и домаћи издајници. Ликвидације су најчешће вршене у тајности, ноћу, без претходно спроведеног судског поступка, или одлукама преких војних судова. Паралелно са процесом масовне физичке ликвидације класног непријатеља, Озн-а је подстицала становништво Србије на међусобно прислушкивање, клеветање и потказивање и тиме смишљено уносила у народ мучни осећај неповерења, опште несигурности и страха.

На интензитет терора у првом налету револуционарних снага свакако је утицало „анархично ратно окружење, као и моменат освете, али је пре свега била на делу смишљена акција елиминисања политичких и класних непријатеља одређена идеолошко-политичким потребама“.[2] Готово читава Србија премрежена је мањим или већим стратиштима, местима на којима су ликвидирани идеолошко-политички противници НОВЈ. „Сваки град, већа варош и село у Србији има своје стратиште и жртве револуционарног терора…  и носи у сећању такво место (Славник поред Лесковца, Метино брдо код Крагујевца, Вистад у Ваљеву, Бањица, Лисичји поток и бројна друга места у Београду, Краљевица код Зајечара, Дечани на Косову, Бубањ код Ниша, Параћин, Шабац и многе друге локације)“.[3] Према процени официра Озн-е, мајора Милана Трешњића, активног учесника у дивљим чишћењима и потоњег генералног конзула СФРЈ у Штутгарту, „ради се готово о 10.000 стрељаних лица само у Београду, од којих је велики број невиних којима је Озна у том периоду била и судија и тужилац“.[4] Током три године активног рада Државне комисије за тајне гробнице Владе Републике Србије[5] у Србији је евидентирано преко 59.000 жртава комунистичког терора и преко 210 локација тајних гробница.[6] Процењује се да би коначни број жртава могао износити између 75.000 и 80.000.

Листе стрељаних објављиване су готово истовремено у свим градовима и варошима. „Обзнањивање ових спискова жртава револуционарног терора имало је пре свега пропагандно-психолошку функцију – да застраши грађане и потенцијалне опоненте нове власти. Колико се у томе успело, сведочи страх који се увукао тих година у политички и економски сломљен грађански слој и који је потрајао све до последње деценије XX века“.[7] Један од најпознатијих спискова те врсте јесте онај објављен у листу „Политика“ од 27. новембра 1944 у којем је пренето „Саопштење војног суда Првог корпуса НОВЈ о суђењу ратним злочинцима у Београду“, са листом од 105 лица разних профила и занимања који су осуђени на смрт, са кратким квалификацијама њихових наводних злочина и крајње уопштеним образложењима. Смртна пресуда им је изречена као народним непријатељима и ратним злочинцима „у смислу чланова 13, 14 и 16 Уредбе Врховног штаба о војним судовима“.[8] Све пресуде су извршене, а стрељанима је као пратећа казнена мера изречена и конфискација целокупне имовине.

Војни суд Првог корпуса НОВЈ, чије постојање није ни до сада архивски потврђено,[9] а који се помиње у Политици, односно орган који је себе назвао Војним судом, је као војно-полицијски орган поступао на основу Уредбе о војним судовима НОВ (донете маја 1944) чиме је прекршен правни стандард да се може судити само на основу закона и од стране суда који је установљен на основу закона. Да је стварно и постојао, такозвани Војни суд Првог корпуса НОВЈ свакако није био установљен на основу закона нити је поступао на основу закона. Он је по својој природи био преки војни суд који се није могао односити на цивиле. Чак и да је водио поступке и доносио пресуде, исте би се морале поништити као незаконите због тога што није имао карактер суда (није основан законом већ Уредбом Врховног штаба) те није пружао минимум гаранција права оптуженима којима није пружена могућност одбране; не помиње се ни да су имали браниоце нити право на жалбу што су, иначе, минимални стандарди који важе за све судове и за све поступке пред судовима.

И на овом списку, као и уопште међу стрељанима у „дивљим чишћењима“ на територији Београда и широм Србије, било је засигурно и оних који су заиста чинили злочине током окупације. Но, свакако је највећи број оних које ниједан нормалан суд не би могао да осуди нити да им пронађе стварну кривицу; посебно не да им изрекне смртну казну! На крају крајева, нас у овом тренутку не треба да занима утврђивање степена кривице или невиност стрељаних, јер је то сада готово и немогуће установити. Нас треба да занима ноторна чињеница да држава Србија још увек није осудила злочин руководећих структура КПЈ, НОВЈ  и њихових посебних јединица, Одељења за заштиту народа, тј. Озн-е, према сопственом народу, када су политички и идеолошки неистомишљеници проглашавани народним непријатељима, када су вршена масовна стрељања, сејао терор и страх, отимала приватна имовина и укидале све грађанске слободе и елементарна људска права.

На то је пре свега и изнад свега обавезује непобитно утврђена чињеница да је током и након ослобођења Београда и целе Србије, у налету масовних ликвидација „класних непријатеља револуције“, на десетине хиљада житеља Србије – професора, учитеља, студената, ђака, сељака, занатлија, радника, трговаца, свештеника, сликара, глумаца, новинара, државних чиновника, бивших официра и жандара…. буквално побијено, да им је отета имовина и да су стотинама хиљада чланова њихових унесрећених породица дуго затим, а многима и трајно, ускраћивана најосновнија грађанска и људска права. На то је, ако баш хоћемо, обавезује и Резолуција Парламентарне скупштине Савета Европе бр. 1481 (2006) о потреби међународне осуде злочина тоталитарних комунистичких режима (Resolution 1481 (2006) Need for international condemnation of crimes of totalitarian communist regimes) која је донета 25. јануара 2006. у Страсбуру.[10]

https://www.facebook.com/uimenaroda/videos/1585285061510134/

Својом осудом злочина почињених од стране представника револуционарних власти у Србији тек ослобођеној од немачког окупатора држава Србија би послала јасну поруку да је српско друштво коначно изашло из вишедеценијске „зоне сумрака“ достигавши зрелост да се критички суочи са тешким бременом репресије, тоталитарног и недемократског наслеђа из времена револуционарних превирања, чиме би се једном за свагда недвосмислено дистанцирало од политичке (не)културе која би да говори да је сваки политички неистомишљеник уједно државни непријатељ и легитимна мета за брутални одстрел.

Ту својеврсну „зону сумрака“ већ више од деценију и по покушавају да расветле сарадници Института за савремену историју у Београду међу којима се посебно истиче др Срђан Цветковић, који је већи део својег досадашњег научног рада посветио управо питањима политичке репресије, терора и ликвидације „народних непријатеља“ од стране револуционарних власти непосредно након ослобођења Србије од немачког окупатора. Објавио је неколико запажених монографија[11] и више краћих научних радова на ову тему, а поставио је и изузетно значајну и веома успешну мултимедијалну изложбу „У име народа – политичка репресија у Србији 1944-1953“ коју је, од априла до августа 2014. године, видело преко 36.000 посетилаца у простору Историјског музеја Србије, у Београду. Снимљен је и документарни филм под истим насловом који је премијерно приказан 22. октобра 2014. у Дому синдиката у Београду.[12]

[1] Момчило Павловић, „Злочини ослободиоца“ – задатак српске историографије високог приоритета, Историја 20. века, 3/2010, стр. 12.

[2] Срђан Цветковић, Дивља чишћења у Београду 1944 – Прилог истраживању ликвидације класних

и политичких непријатеља револуције, Hereticus, 1/2007, стр. 74.

[3] Момчило Павловић, op. cit, стр. 12.

[4] Срђан Цветковић, Ко су били 105 (104) стрељаних у Београду 1944, Историја 20. века, 1/2006. стр. 85.

[5] Државна комисије за тајне гробнице Владе Републике Србије конституисана је 12. новембра 2009. на основу одлуке Владе Републике Србије од 9. јула 2009, а de factoпрестала да постоји крајем 2015. када је „од председника комисије Слободана Марковића затражено да врати печат комисије, опрему и средства којима је располагала“ („Данас“, Београд 15. јун 2016.)

(преузето са: Стања ствари)

Извор: У ИМЕ НАРОДА