Петар Драгишић: УСТАШЕ У БУГАРСКИМ ДОКУМЕНТИМА

У две бугарске књиге пронашли смо више информација о стању у Независној држави Хрватској, а део извода из изабраних докумената превели смо на српски. Из Дневника бугарског ратног премијера Богдана Филова преносимо пасус у којем налазимо Павелићево признање о убиству 400 хиљада Срба у НДХ до пролећа 1942. године и плану да се побије још толико преосталих Срба.

Друга књига представља збирку докумената о везама Бугарске и НДХ коју је 2004. године објавио бугарски државни архив. Из ове збирке превели смо неколико страна на којима налазимо изјаве челних људи усташког режима о терору над Србима, политици НДХ према муслиманском фактору, али и екстравагантна размишљања Ивана Ванче Михаилова, који се током рата налазио у Хрватској, о могућим начинима елиминације српског фактора на Балкану.

Читаоцима посебно скрећемо пажњу на бугарске анализе успеха усташког режима да обезбеди лојалност босанских муслимана, што је, према једном од цитираних извора, главом платило око 300 хиљада босанских Срба.

Сурови папири о суровим временима.

Из књиге: Богдан Филов, Дневник, София 1990.

Среда, 22. април 1942.

По подне сам примио Дочу Христова¹, који је такође био с нашим депутатима у Загребу (…) Према Христову, господар ситуације у Хрватској је суштински био маршал Кватерник. Довољно би било да удари шаком о сто и да сви крену за њим. Иначе је био веома веран Павелићу и подржавао је његов ауторитет. Поредак у држави се одржавао неуобичајеним усташким терором (…) Поглавник је признао да је, да би се обрачунало са Србима у Хрватској, морало бити убијено 400.000 људи. Остало је још толико, са којима ће се вероватно обрачунати на исти начин.

Из књиге: България и независимата хърватска държава (1941–1944). Дипломатически документи, София 2004.

Извештај Јордана Мечкарова² Ивану Попову³ о оснивању и идејама усташког покрета и унутрашњој и спољној политици хрватске владе

Загреб, 23. јул 1941.

Један од првих задатака новог режима је успостављање реда и консолидовање државе. Међутим, спољнополитички задаци државе су прилично ометали успоставу реда. У земљи се још увек осећа несигурност и изградња нове државе, колико год ишла брзим темпом, спутана је различитим и великим препрекама.

За највећу опасност сматра се постојање Срба и Јевреја у држави и према њима се предузимају радикалне мере. “Уништавање српства”, рекао ми је министар унутрашњих послова доктор Артуковић у једном разговору, “сада је наш први задатак. Нећемо оставити никакво српско језгро у границама наше државе.” На моје питање, како ће поступати са том опасношћу, доктор Артуковић је одговорио: “Врло лако: половину Срба ћемо пребацити у католичанство (Срби већ масовно подносе молбе за прелаз у католичанство, само ми нећемо дозволити да се ту провуче ниједан свештеник или учитељ). Један велики део ћемо иселити, односно послати у стару Србију, а остатак, најактивнији део, биће физички ликвидиран.”

Да ли ће садашње хрватско руководство успети у тој намери остаје да се види, с обзиром да Срби демонстрирају прилично јак отпор, па су чак пре неколико дана убили једног од поглавникових најближих сарадника, Мију Бабића, који је учествовао у завери за убиство краља Александра.

Извештај Јордана Мечкарова Ивану Попову о политици хрватске владе према српском становништву и о односима усташке и македонске организације

Загреб, 24. јул 1941.

После предаја акредитива имао сам неколико разговора са министрима такозване четворке (Анте Павелић – поглавник, Миле Будак – министар просвете, Славко Кватерник – министар војске, Артуковић – министар унутрашњих послова), која управља Независном државом Хрватском. У свим сусретима и разговорима ова четворица су показала ванредну љубазност и пријатељска осећања према нашој држави и бугарском народу (…)

Као лајтмотив разговора увек се провлачила фраза: “Бугари и Хрвати имају заједничког непријатеља – Србе и ка томе треба да буде усмерена наша политика. Без Хрвата и Бугара није могуће успоставити ред у овом делу Европе.”

Код нас ће српство, директно ми је рекао доктор Артуковић, министар унутрашњих послова (…) бити најрадикалније ликвидирано. У Загребу неће остати ниједан Србин, а у целој држави Срби ће бити сведени на незнатну мањину. Сваки српски покушај саботаже или отпора ће бити немилосрдно угушен.

У неколико наврата већ су вршени покољи Срба у Хрватској. По улицама Загреба често се појављују званична саопштења у којима се наводе имена осуђених и стрељаних “саботера”, најчешће Срба.

У борбама против Срба Хрвати посебно рачунају на Бошњаке-муслимане, којима су дате велике привилегије и који се сматрају првим грађанима државе. Они с поносом носе традиционални фес, а у војсци имају посебне јединице и играју улогу поглавниковог обезбеђења.

(…)

Људи из усташке револуционарне организације, који су били у вези са ВМРО-ом, попут Будака и Артуковића, истичу да је наше – хрватско-бугарско – искрено савезништво започело атентатом у Марсељу, када су убијени краљ Александар и министар Барту.

Извештај Јордана Мечкарова Ивану Попову о муслиманском становништву НДХ

Загреб, 15. август 1941.

Господине министре,

У границама НДХ су, после Хрвата и Срба, муслимани трећи најкомпактнији фактор (…) За разлику од наших Помака, они се не сматрају Турцима. У хрватској држави они немају статус националне мањине и не дозвољавау да буду третирани као Турци, већ се сматрају готово чистокрвним Хрватима, који су насилним путем исламизовани.

Заиста, овдашњи муслимани се по језику, крви и историји суштински разликују од Турака у јужним крајевима бивше Југославије.

У условима непомирљивог хрватско-српског непријатељства муслиманима је припала важна улога. Они су нека врста привилегованих грађана нове државе, којој су апсолутно лојални. Посредством лидера, у којима се спаја оријентална флексибилност и лукавост са политичком превртљивошћу и умешношћу средњоевропског човека, формираног у некадашњој Аустроугарској, они су потпуно укључени у власт.

“Увек уз власт”, била је девиза муслимана у тим крајевима, што много подсећа на наше Турке, независно од тога ко представља ту власт. Те њихове особине, уз изборне калкулације, омогућавале су им да буду на цени у Бечу и Будимпешти пре европског (Првог светског – прим.прев.) рата, да подржавају политички баланс и буду веза међу партијама бивше југословенске државе, да у владама – од Пашићеве до Цветковићеве – увек имају своје представнике, а да и овде, у Независној држави Хрватској, буду крем државе и усташког покрета, у којем имају важне кадрове.

Да би ојачали статус у новој држави муслимани не пропуштају да напомену да су били жртве претходног режима, наравно са Хрватима (…) Сада се подвлаче јаке везе између Хрвата католика и Хрвата муслимана, који су заједно страдали под југословeнским јармом.

Штавише, цитирају се антрополошка истраживања угледних научника, попут Ваисбаха (Augustin Weisbach – прим. прев.), Глика (Leopold Glück – прим. прев.) и других, да би се доказала велика разлика између босанских Срба, с једне, и Хрвата католика и Хрвата муслимана, с друге стране. Језичка идентичност муслимана и Хрвата (јекавица) се супротставља српском наречју (екавица) итд.

Најзад, као озбиљан аргумент у прилог истоветности менталитета муслимана и католика сматрају се симпатије српског народа према западним демократијама и бољшевицима, док су се муслимани, заједно са хрватским католицима борили против великосрпске идеје, отворено подржавајући силе Осовине.

(…)

Засада су муслимани лојални. Узимају стоку, продавнице, куће, имања, и уопште све што је остало иза побуњених и прогоњених босанских Срба, а у државној хијерархији долазе на челна места.

Извештај П. Лунгова⁴ Г. Серафимову о сусрету Ивана Михаилова са представником Немачке телеграфске агенције Х. Грунертом

Загреб, 9. март 1944.

Грунерт је, затим, поставио питање решења српског проблема. Немачки новинар, који је дуго живео са Србима, зна њихов језик, и добро их је упознао, сматра да су они непоправљиви; само њихово уништење као фактора на Балкану може да спасе овај део Европе од потреса. У вези са овим питањем Михаилов је одговорио: “Срби су као некакав пијан или луд човек у породици, чији скандали онемогућују мир. Нисмо за њихово физичко уништење, мада има неких горљивих усташа који сматрају да треба побити што је више могуће Срба. Међутим, ми сматрамо да се Срби морају притегнути и дисциплиновати, односно да буду (посебно нове генерације) изнова духовно формирани кроз процес образовања и васпитања. Разуме се, могло би се организовати и њихово пресељење на друге континенте (као што су се већ стотине хиљада Срба иселиле у Америку), и то оних који би представљали вишак радне снаге у Шумадији, када се у њој буду нагомилале избеглице. Наравно, то би било идеално решење проблема. Фактички, српско питање ће бити решено у констелацији сила (пре свега, после садашњег рата) које представљају једини реалан фактор у политици. Назависно од тога, Србима се мора признати борбеност и амбиција. Ми Бугари смо изгубили много због наше претеране толеранције и вере да ће праведна ствар победити већ самом чињеницом да је праведна.”

Извештај В. Сеизова⁵ о стању у НДХ и партизанском покрету

Београд, 14. април 1944.

Пред распад Југославије становништво Босне и Херцеговине се састојало од око 1.000.000 Срба, 900.000 муслимана и 600.000 Хрвата. И Срби и Хрвати су само са муслиманима могли са имају апсолутну већину. Зато су и једни и други покушали да придобију муслимане. Према српским тезама, муслимани су Срби, а по Хрватима, они су Хрвати. У стварности, муслимани говоре чисти српско-хрватски језик, али се њихове масе не осећају ни као Срби, ни као Хрвати. Они немају одређену националну свест, а уместо тога их карактерише религиозни фанатизам (…)

После прикљјучења Аустроугарској почело је успостављање духовних веза Хрвата и муслимана. Муслимани су примили хрватско писмо и хрватски књижевни језик, који се у извесном дијалектолошком смислу разликује од српског. Велики део муслимана образован је на хрватском универзитету. Код све већег дела муслиманске интелигенције формира се хрватска национална свест. Под утицајем српске пропаганде поједини муслимански интелектуалци изјаснили су се као Срби, али је њих знатно мање од оних који се осећају као Хрвати.

У Југославији је Београд муслимане у теорији третирао као Србе, али су на терену српски чиновници са њима поступали као са Турцима (…) Уопште, Срби су у Југославији од себе одбацили муслимане, док су Хрвати били тактичнији и искренији у третирању муслимана као Хрвата. Тако се продужило културно гравитирање муслимана према Загребу. За разлику од Срба, Хрвати су испољавали пуну религиозну толеранцију у односу према муслиманима.

У НДХ су муслимани добили иста права као и католици. У неким стварима су имали и више привилегија. Хрватски заменик председника владе је муслиман, бивши шеф муслиманске партије Џафер Куленовић. Има и других министара муслимана, као и много високих чиновника. (…) Муслимани су стали на страну хрватске државе и учествовали у гушењу српског устанка. Распалио се стари религиозни фанатизам између муслимана и Срба и наступио је нечувени међусобни покољ, у којем су, према хрватском министру унутрашњих послова Младену Лорковићу, муслимани имали око 100.000, а Срби око 300.000 жртава. Тако се између Срба и муслимана створила дубока и непремостива провалија.

Пре око годину дана, под утицајем слабљења вере муслимана у победу Немачке они су масовно почели да приступају Титовој организацији, у којој, како се претпоставља, већ има десетине хиљада муслимана. Опште је мишљење да је главни разлог за масовни прелаз муслимана на партизанску страну страх од српске освете у случају победе српских савезника. Срби се јавно заклињу да неће поштедети ниједног муслимана.

Приредио и превео Петар Драгишић

1Народни посланик, а од 1943. године министар унутрашњих послова Бугарске

2Бугарски амбасадор у Загребу

3Министар спољних послова Бугарске 1940-1942

4Аташе за штампу у бугарском посланству у Загребу

5Бугарски новинар, дописник Хрватског дојавног уреда “Кроација”

Извор: STELLA POLARE