Pavkov: Velika Srbija

Dok su hrvatski rodoljubi, – s malim izuzetkom, – smatrali da se Velika Hrvatska može ostvariti samo u okviru Austrije, dotle su srpski političari, – gotovo bez izuzetaka, – verovali da se Velika Srbija može stvoriti samo po cenu raspada Austrougarske.

Otuda sukob između Srba i Hrvata u pitanju Aneksije: dok su Srbi Aneksiju shvatili kao jedan poraz svoje nacionalne ideje, kao udar za Srpstvo i celo Slovenstvo, dotle su Hrvati ovaj čin austrougarske diplomatije glorifikovali kao jedan uspeh hrvatske nacionalne ideje, kao jedan korak ka ostvarenju Velike Hrvatske, i kao takav, vrlo koristan i sa opšteslovenskog gledišta, pa da bi za Aneksiju pridobio samu Rusiju, tadašnji hrvatski nacionalni ideolog Stjepan Radić otputovao je u Petrograd (posetio je i Moskvu), gde je pokušao da, u smislu svoje aneksionističke ideologije, utiče na rusko javno mnjenje (koje je bilo odlučno protivno Aneksiji).

(Kad je, na osnovu poverljivih izveštaja iz Beča, utvrđeno da je Radić u Rusiju putovao o trošku Balplaca, on je proteran iz Rusije).

Otuda i suprotnost između Srbije i Hrvatske u toku Svetskog rata: dok su se Srbi očajno opirali austrijskoj najezdi i dok su katkad pokušali da pređu austrijsku granicu (polazilo im je za rukom da pređu Drinu i da se približe Sarajevu, a prelazili su i Savu i zauzimali Srem) – dotle su Hrvati, kao austrijski vojnici, s entuzijazmom borili se za Austriju, i pri prvom prelazu u Srbiju pokazali su se prema nenaoružanom stanovništvu svirepiji, nego i sami Mađari, ubijajući bez milosti stare ljude, silujući žene i devojke, nabijajući na nož malu decu.

(Sve su ovo na licu mesta utvrdile strane misije, a za ove nečuvene vandalizme Hrvati su ostali nekažnjeni kao što su ostali nekažnjeni i Bugari za njihove besprimerne zulume nad srpskim stanovništvom koje je bilo pod njihovom okupacijom).

Posle konačnog osvojenja Srbije, njen guverner Hrvat Salis-Sevis (austrijski general, sada naš penzioner) putuje po Srbiji kako je on govorio, da „osvoji srca pokorenog stanovništva“, i jadni srpski narod, sa sveštenstvom na čelu, dočekuje ga najpompeznije, a on, kao neki suveren, drži besede narodu, i sveštenicima naprimer, ovako pridikuje: „Krstiti, venčati i u grob spratiti. Ništ više… ništ !.“

Srbija je podeljena između Austrije i Bugarske, granica ide rekom Moravom. Bugari su zauzeli celu Makedoniju, a na Kosovu piruju Arnauti, čuveni zlikovac Hasan-begVučitrnac vraća se u Vučitrn, gde ga narod najsvečanije dočekuje pa i jadni Srbi (pod moranje), a Hasan-beg, pozdravljajući se s narodom, kaže: „Zamalo nisam uhvatio Kralja Petra“.

Na jednom banketu priređenom austrijskim oficirima u Mitrovici poznati arnautski prvak Nedžib Draga (koji je ranije važio kao prijatelj Srba) drži zdravicu na francuskom jeziku (nemački nije znao), u kojoj slavi pobedu Centralnih sila, pozdravlja dolazak „carske oslobodilačke vojske“ na Kosovo i najsvečanije proglašava da je Srbija za navek pokopana…

Pri dolasku nemačkog cara Viljema Drugog na Balkan, u njegovu čast priređuje se banket u Nišu, na kome bugarski kralj Ferdinand drži zdravicu na latinskom jeziku (Koburg i latinski!), veličajući Viljema kao „cara nad carevima“ i kao tvorca novog Rimskog carstva nemačke nacije!

Srbije je nestalo, a na njenim ruševinama stvorene su na Balkanu Velika Bugarska i Velika Hrvatska, obe pod egidom „Apostolske Monarhije“.

Preokretom na bojnom polju koji je nastao u drugoj polovini 1918 godine Centralne sile dočekale su slom, a „početak kraja“ nastao je na Balkanu, gde je srpska vojska, uz pripomoć savezničke vojske, probila austro-nemačko-bugarski front, pa Bugarsku prinudila na kapitulaciju, a Austro-ugarsku preterala preko šest reka, zauzevši sve slovenske teritorije na Jugu koje su bile u posedu Dvojne Monarhije.

Od Velike Bugarske ni traga ni glasa, od Velike Hrvatske ni traga ni glasa!.

Došao je čas da se proglasi Velika Srbija, svetska istorija, koja je, po Volterovim rečima, „svetski sud“, presudila je stvar u korist Srba, u korist njihovih nacionalnih aspiracija.

Hrvatska bi tada imala da podeli sudbinu Mađarske i Austrije, imala bi da ispašta za nedela austro-mađarsko-hrvatske vojske i diplomatije. To zahteva pravda, tada pribegavaju lukavstvu: izjavljuju da se kaju, odriču se Austrije i proglašavaju svoju solidarnost sa Srbijom i, stavljaju se pod zaštitu Srbije, pod zaštitu njene vojske i njene diplomatije. Srbija prima ovo pokajanje, predaje zaboravu sve što je bilo za vreme Rata, spasava Hrvatsku od boljševizma, spasava njenu valutu od katastrofe, a na Konferenciji mira u Versalju Srbija svojim autoritetom uspeva da dobije za Hrvatsku povoljne granice prema Mađarskoj i Italiji.

Za ljubav Hrvatima odustaje se od proglašenja Velike Srbije, Srbi se odriču svake hegemonije, Hrvati i Slovenci primaju se u zajedinicu kao ravnopavna braća, njihova imena ulaze u samo državno ime.

Ali kad je Konferencija mira svršila svoj posao, Hrvati počinju da frondiraju, oni sad počinju da pričaju o nekakvoj „hegemoniji Srba“, za njih su Srbi „nekulturni“ (dok, međutim, imaju samo laskave reči za Bugare kao da su oni kulturniji od Srba!). Oni sad traže od Srba da svoju vlast povuku iz Hrvatske, šta više da je povuku iz Bosne i Dalmacije!

Sve te krajeve oni sad smatraju kao svoje, kao sastavne delove Velike Hrvatske, koja bi imala da se proglasi odmah posle povlačenja srpske vojske!

Dakle, da bi se ostvarila velika Hrvatska, Srbija ima da se povuče u stare granice, u predratne granice!

To znači da Srbi nisu ratovali za Veliku Srbiju nego za Veliku Hrvatsku!

To je ono što narod kaže: jedan trese, a drugi kupi!

Kad se sve to ima u vidu, onda je jasno da je učinjena velika pogreška što odmah posle pobede nije proglašena Velika Srbija.

Da je proglašena Velika Srbija, mi danas ne bismo imali više teškoća s Hrvatima nego što ih imamo, a srpski narod bio bi kompaktniji i pretstavljao bi jaču silu nego što je sada slučaj.

Mesto Velike Srbije proglašena je Jugoslavija. Time je htelo da se napravi jedan kompromis između srpskog i hrvatskog nacionalnog ideala, da se stvori sinteza između Velike Srbije i Velike Hrvatske.

Ali Hrvati neće ovu sintezu. Oni hoće izdajanje Hrvatske. Ta težnja za izdvajanjem okupila je sada sve Hrvate, – gotovo sve, – pod vođstvom Vlatka Mačeka. Tako je postalo famozno „hrvatsko pitanje“.

Beogradski političari, gotovo bez izuzetaka, priznaju da hrvatsko pitanje „postoji“, priznaju mu veliku važnost i nastoje da ga „reše“.

Konkretno formulu za rešenje hrvatskog pitanja još niko nije predložio, ni sa hrvatske ni sa srpske strane. Ovde se, kao što sam ranije konstatovao, dokumentuje jedno veliko farisejstvo naših političara, srpskih kao i hrvatskih.

Po svemu sudeći, izgleda da smo na putu da dobijemo neku „hrvatsku nagodbu“. O sadržini te nagodbe i njenom obimu i njenom obimu ne može se još ništa reći, to će zavisiti od meritornih pregovora.“

To nagodba, međutim, povlači sobom jednu konzekvenciju za Srbe: oni moraju proglasiti Veliku Srbiju.

Ova će imati da obuhvati sve naše današnje teritorije sem Banije. Pošto se Srbi u Baniji solidarišu s Hrvatima, onda njihova sudbina postaje za Srbije indiferentna.

Dosta je bilo nazarenstva s naše strane, tome jednom ima da se učini kraj: Ne sme se dozvoliti da Srpstvo bude i dalje ponišavano i maltretirano i da se oni koji su u ratu pobeđeni ponašaju kada su oni pobednici.

Dragoslav Pavkov

Izvor: Vaseljenska