Патријарх Гаврило Дожић, заточеник у оба светска рата

Поводом 70 година од упокојења Митрополија црногорско-приморска приредила његове мемоаре, списе и животопис.

Црква има свој вековни поредак који се не сме нарушавати под утицајем политичких прилика и не може изаћи у сусрет молбама да се Македонцима да самосталност мимо канона, а ако би се определили за неку „одметничку авантуру” то ниједна православна црква не би признала. Питање самосталности Македонске православне цркве поново је ових дана актуелизовано молбама да им васељенски патријарх да аутокефалију, а актуелно звучи и цитирана позиција поглавара Српске православне цркве од којег се независност, иако би по канонима тако требало, више и не тражи.

Цитирани ставови, у ствари, изречени су још у мају 1947. на једном састанку у Патријаршији, а тадашњим функционерима представио их је патријарх Гаврило Дожић. Заробљеника аустроугарских и немачких логора у два светска рата, клирика Васељенске патријаршије, поглавара српске цркве који је преко радија подржао демонстрације 27. марта 1941. и одбацивање Тројног пакта, Гаврила Дожића садашњи читаоци и проучаваоци црквене историје моћи ће ближе да упознају захваљујући сабраним делима које је недавно објавила Митрополија црногорско-приморска поводом седамдесетогодишњице његовог упокојења.

Чине је три књиге, „Мемоари”, „Списи” и „Животопис”. Уз научној јавности мало познату другу књигу „Мемоара”, занимљиво је да се први пут објављује и више од 100 докумената, писама, посланица, аката патријарха Гаврила, док је његов „Животопис” написала историчарка Радмила Радић.

Описујући га као једну од најзначајнијих личности осмовековне историје Српске православне цркве, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, аутор више књига из историје српске цркве, каже да су најинтересантнији и историјски најважнији периоди његове архијерејске службе везани за Пећку митрополију у Краљевини Црној Гори, Митрополију црногорско-приморску у Краљевини СХС/Југославији, заточеништво у Другом светском рату и Патријаршију српску у Краљевини Југославији, али и у социјалистичкој Југославији.

„Дао је немерљив допринос другој обнови Пећке патријаршије од 1918. до 1922. године и увек је утврђивао јединство српског народа. Изабран је за патријарха српског у једном од најсложенијих тренутака нововековне историје. На светској позорници је у време његовог избора за патријарха увелико био позициониран комунизам у Совјетском савезу, али је бујао и нарастао нацифашизам. Дошао је на трон Светога Саве у времену када је његов претходник, по свему судећи, отрован због одбране достојанства српске цркве. Држава је била политички разједињена и обезглављена јер је, неколико година пре његовог избора за патријарха, убијен краљ Александар, а државом су управљали намесници на челу с кнезом Павлом”, подсећа Џомић.

Он истиче да је патријарх Гаврило остао упамћен као исповедник православне вере јер је, како додаје, 27. марта 1941. године, после закључивања пакта с нацифашистима, са Светим архијерејским Сабором, који је сазвао у ванредно заседање, одлучно устао у одбрану образа и душе нашег народа.

„Да иза њега није остало ништа осим чувеног говора на Радио Београду 27. марта 1941. године довољно је да остане златним словима уписан у нашу историју. У састављању тог говора је, нема никакве сумње, учествовао и владика Николај. Није прихватио позив да оде из земље с краљем и краљевском владом. Отишао је на најсигурније место у духовном смислу – у манастир Острог да се моли Богу за свој народ и свештенство крај ћивота Светог Василија Острошког, где је и ухапшен од Немаца”, наводи Џомић.

Хапшење се догодило 25. априла 1941. и патријарх Гаврило га детаљно описује у својим „Мемоарима”: како су му у келију упали гестаповци, ухапсили га уз повике да је ратни хушкач и злочинац, претукли његовог шефа кабинета, а њега оставили напољу, сатима на киши без зимског капута. „Ми смо обојица овога пута поднели оно што данас подносе у истој мери наша светосавска деца, којима је стављен крвави немачки нож под гушу. Али морал мора да остане висок у свим искушењима, без кога не може ни бити сутра победе”, пише патријарх Гаврило.

„У Другом светском рату је био једини црквени поглавар који је ухапшен и конфиниран, а потом и утамничен у злогласном нацифашистичком логору Дахау. С њим је ту горку чашу испио и владика Николај. Интересантно је да је Хрватица Љубица Штефан још осамдесетих година 20. века у ’Гласу концила’, под именом Томислав Вуковић, објављивала фељтон у коме је покушала да прикаже да су патријарх Гаврило и владика Николај били ’у хотелском смештају’ логора Дахау. Фељтон је касније преточен у књигу под насловом ’Српска црква и фашизам’, али с њеним именом као ауторке. Још је поразније то што су опскурни типови код нас плагирали тезе Љубице Штефан како би оптуживали српску цркву чак и због тога што су њен првојерарх и најугледнији владика били заточеници за време нацифашизма”, каже Џомић и додаје да не треба никако заборавити да је патријарх Гаврило био у аустроугарском логору у Цегледу и за време Првог светског рата.

Протестна писма Брозу

Патријарх Гаврило вратио се у земљу почетком новембра 1946.

„Затекао је ужасне билансе. Убијено је пет епископа од усташа и један од комуниста. Побијено је скоро 500 свештеника од комуниста, преко 200 од усташа и још око 200 од Немаца, Италијана, Мађара, Арнаута и других. Срушено је више стотина храмова и манастира. Уз све то, нова комунистичка власт је кренула у ’одвајање цркве од државе’ на бруталан начин. Свештеници и верници су гоњени и суђени, а црква је у правном смислу сведена на једну од ’грађанских организација’. Патријархова писма и протести због таквог стања Брозу данас представљају важне историјске изворе о стању и положају наше цркве после Другог светског рата. Упокојио се 7. маја 1950. године, али постоје одређена мишљења да је и он отрован.

Пред Бога, коме је од младости предано служио, отишао је као исповедник чиста образа”, каже Велибор Џомић.

Јелена Чалија

Опрема: Стање ствари

(Политика, 28. 9. 2020)