Парк, логор за Србе Билогоре

Нетко није предао све куне, него их је површно закопао у суху, тврду земљу. Не знам како, углавном, усташе су то нашле. Са балкона Соколане усташа Рици упозорава све да се јави или пронађе онај тко је сакрио новац или ће нас натјерати у Соколану и међу нас бацити пет бомби. Ускоро нас тјерају унутра. Иста прича, иста пријетња са унутрашњег балкона. Гробна је тишина, а нетко упорно, врло гласно срче неку чорбу. Дере се Риц до лудила, али овај даље срче. Неки га онда обуздаше и узеше му здјелицу. Он је јадан био глух па није чуо нити Рица, нити своје сркање. Пошто се нитко није јавио за куне, Риц нас изгрди неким гадним ријечима и измаршује нас ван из Соколане. Изађосмо сви онако ознојени и жедни у парк, на отворени зрак, кад наста неко комешање међу свијетом. Неки се купе тамо ближе плоту, огради према горњем крају. Одатле се види 200-300 метара цесте. Неки опет одвраћају свијет да не иде тамо. Укључим се и ја у ту знатижељу и не дам се одвратити. Дођем готово до самог плота, а онда, већ ту пред Кузловом и Вепшековом кућом, видим – иду двије колоне усташа са пушкама на рамену, а на пушкама бајонете. Обје колоне су подугачке, а међу собом, у истој дужини, носе мртвачке ладице, сандуке. Призор стравичан за нас немоћне сужњеве. Тихо се говорка: „То су усташе што су их партизани отјерали. Значи, они их убили, а ови их нашли. Сад смо надрљали”. Опет неки одмичу од плота, а други наилазе. Већ је свима јасно о чему се ради. Вијест се шири парком у свим правцима, а стравична колона иде полако и приближава се крижању. Кад се колона сави уз предстојников стан у правцу жељезничке станице и цркве, а ту је најближе парку, стаде. Ми смо већ сви занијемили. Не сјећам се да ли су звона звонила, да ли су имали глазбу, али се сјећам што нам рекоше: „Наша браћа већ смрде, а ви још ходате. Све ћемо вас поклати! Не поубијати, него поклати. Све”! Прије тога било је још неколико пријетећих, безобразних псовки којих се не сјећам. Тад подигоше лијесове и одоше. Недуго затим опет усташе купе по парку мушкарце и одводе их у подрум предстојникова стана. Неке људе, мајке и жене покривају крпама и јастуцима. Те, назовимо, рације стално се понављају, а јауци уз ријетке пуцњеве сад се чују и по дану.

Негдје предвечер, тета Анка Трегнерова донијела је један велики и један мали крух из крушне пећи и печену кокош. Понешто од тога смо одмах јели, али се сјећам да смо стално говорили о води. Додатни страх од оног призора на цести, учестало одвођење мушкараца, плач њихових породица, допирујући јауци и жеђ, тврди лежаји на земљи и већ хладне октобарске ноћи учиниле су стравичном ту ноћ од понедјељка на уторак. Раздвајају мушкарце од жена и дјеце.

< Комшија ме води у логор                                       Садржај                          Усташе раздвајају мушкарце од жена и дјеце >