Pare za spomenik malom Slobi otišle niz Drinu

Priča o stradanju Slobodana Stojanovića i Mehmedalije Ahmića u Podrinju mora da ostane kao antiratna opomena. Vajar Miodrag Živković: Čekam borce Srpske da se jave, da konačno postavimo to obeležje.

SUDBINE našeg dečaka Slobodana Stojanovića, koga su susedi „predali“ pod nož Elfete Veseli jula 1992, i spasavanje života Mehmedalije Ahmića (12) iz Srebrenice desetak meseci kasnije od strane srpskih boraca, kao i njegovo lečenje na VMA, ne smeju da se zaborave upravo jer u Bosni i Hercegovini malo-malo „zvecka“ oružje. Narod u Podrinju, Bratuncu, Zvorniku i Srebrenici, muslimani i Srbi, odavno su se pomirili uprkos strašnim žrtvama devedesetih godina, na obe strane. Spomenik malom Slobodanu Stojanoviću, koji je odavno trebalo da stoji u Drinjači, i sećanje na sudbinu Mehmedalije najveći su antiratni doprinos naroda uz Drinu tome da se rat i njegove strahote nikada više ne ponove.

Ovako razmišlja Ljubiša Ristić, iz Instituta za istraživanje srpskih žrtava u dvadesetom veku, čovek koji je istraživao ratne ožiljke srpskog naroda na ovom području.

Prema rečima našeg sagovornika, Mehmedalija, kome je 65 odsto tela bilo spaljeno, na VMA u Beogradu je lečen od 22. maja 1993. do 19. januara 1994. godine. Posle 11 operacija na odeljenju plastične hirurgije njegov otac Safet je došao po njega i odveo ga je u Veliku Britaniju. U Podrinje se nisu vraćali sve do pre osam godina, kada je Mehmedalija došao u svoje selo Bjelovac da se oženi.

– Davno je to bilo, ali sećam se da su mi ljudi svedočili kako su Safet i Mehmedalija napravili divnu svadbu – priča Ristić. – Pozvali su komšije Srbe i mnogi su se odazvali. Kratko su Ahmići boravili kraj Drine i vratili su se posle u Englesku.

Bjelovac je jedno od sela na Drini u kojem su Srbi bili u većini. Njegovi meštani su masakrirani 14. decembra 1992. godine. Tada je poginulo oko 60 ljudi iz ovog mesta. Porodica Ahmić, koja je imala kuću u srpskom selu, zapamćena je kao vredna i domaćinska. Nisu hteli rat, kao ni Srbi, ali im se dogodio…

A kako je Slobodan ostao bez obeležja u Drinjači, priča je koja i danas ljuti čestite ljude. Jedan od naših najuglednijih živih vajara Miodrag Živković (88), koji je napravio prelepu skulpturu „Dečak i pas“ 2008. godine, juče je po svom ateljeu tražio projektne papire svog dela. Odlivak u gipsu mu i dalje stoji na vidnom mestu u ateljeu i vajar kaže da je to jedan od najboljih i najtežih radova koje je napravio.

– Nema čoveka koga priča o Slobodanu nije dirnula te 2005. – kada su je „Novosti“ objavile. Na poziv vašeg lista prihvatio sam da napravim spomenik i to je bio jedan od najtežih izazova u mojoj karijeri – priča Živković. – Mališanovog oca Iliju sreo sam u selu gde je živeo posle rata 2008. Vodio me u Donju Kamenicu, pokazivao gde mu je bila kuća, a gde je bila vezana kuca po koju se Sloba vratio. Ovaj divni čovek dao mi je slike svog sina i živeo je za to da mu se napravi obeležje. On je smatrao da Slobin spomenik treba da stoji na cetralnom mestu u Zvorniku, ali su ga ubedili da je najbolje mesto Drinjača. Mnogo se razočarao kada je shvatio da će njegov sin ostati bez obeležja. Umro je od tuge.

Miodrag Živković kaže da je spomenik Slobodanu napravio baš onako kako je dečak izgledao. Čak je uz pomoć oca tražio i sličnog psa. Mnogo vremena i košmara doživeo je razmišljajući i vajajući dete. Najteže mu je, kaže, bilo dok je „maštao“ koliko je Slobodan morao voleti svog psa da ode po njega među dželate i koliko je verovao u svoje komšije da mu neće nauditi zbog te ljubavi.

– I ja sam se razočarao u ljude kada sam čuo da su pare iz Banjaluke bačene negde niz Drinu – završava vajar. – Nisam ja taj koji treba da istražuje ovu sramotu. Jedva čekam da postavimo taj spomenik. Evo, već danas ću da nađem svu dokumentaciju. Neka se borci RS jave, ja čekam.

ZATOČENA ITALIJANKA

– Sada kada je srpski kandidat za gradonačelnika dobio izbore u Srebrenici, nadam se da će se otvoriti još neke priče iz ovog kraja, zabranjene i zaboravljene – kaže Ljubiša Ristić. – Jedna od njih je o sudbini Đire Đuzepini Lentini iz Palerma, koja je od maja 1992. do oslobođenja Srebrenice jula 1995. godine držana u ovom gradu kao seksualna robinja, a posle lečenja u Bratuncu u Bijeljini je prebačena preko italijanskog vojnog atašea na Apenine.

Kako kaže Ristić, srpski vojnici su je našli zajedno sa jednom Srpkinjom u očajnom stanju. Ispostavila se da je aprila 1992. krenula auto-stopom iz Italije da se u Sarajevu pridruži antiratnim demonstracijama. Ušla je u kamion koji ju je prebacio u Srebrenicu. Godinama je drogirana i „podavana“ muslimanskim borcima… Priču o robinji objavio je list „Đente“ iz pera Valentine Por. I ova strašna sudbina je zaboravljena jer su stranci odlučili da u Srebrenici žrtve mogu biti samo muslimani.

Izvor: Večernje Novosti

Vezane vijesti: