СЛОБОДАН НИЈЕ ДОЧЕКАО СЛОБОДУ
Сјутрадан послије крваве Огњене Марије, премало је остало оних који би пренијели глас о страшном покољу у челебићкој школи и јами Букуши и на вријеме упозорили српски живаљ у околним селима каква им опасност пријети. Неколико случајно преживјелих у селу и они који су израњављени и престрављени успјели да се извуку из јаме Бикуше лутали су по околним шумарцима и грабинама покушавајући да умакну усташким засједама и патролама које су настојале да утру и посљедњег свједока.
О покољу су тако прекасно сазнали чак и они који су се налазили по околним катунима — усташке патроле су стигле прије гласоноша и тек понеко је успио да умакне и избјегне сигурну смрт.
На катуну Ливаднице, која два-три километра изнад Челебића, била је и Стана Ерцег са троје дјеце. Муж јој Јово на вријеме предосјетио опасност и склонио се јер је неколико дана раније сазнао да трагају за њим под сумњом да има скривено оружје.
Казује Сава Шуњка, супруга Влада Шуњке, који се у вријеме покоља такође затекао на Ливадницама и пуким случајем избјегао смрт:
„Колибе су нам горе на Ливадницама биле близу. Између нас су били само Римци и Ђогашевићи. А и кумови смо били, старо прекрштено кумство. И са Ерцезима, а и са Росићима. Сирота Стана је била од Росића, сестра Милана Росића…
Кум Јово чуо да га усташе траже па побјегао уз планину а Стана, кукавица, остала. Двоје јој о врату, Љепосави несретњици било шест а Стеви пета година, и треће под пасом, да простиш. Јово је оставио, ко се надао да ће прштити пилеж и жене у другом стању.
Ето, Стана се била породила у суботу, а ово је било у сриду. Она лежала још у бабинама. Родила мушко дијете, није га имала кад ни крстити. Љепосава и Стево измиљели испред колибе, играли се. Било и још ђеце.
Стеви се у неко доба, по прилици, задријемало и уљего у колибу те се завуко у кревет, мајци подно ногу. Зар и њу кукавицу утолико сан преварио и није ни чула кад су ђецу испред колибе покупили и повели.
Јаду се није дозвала ни кад је једна патрола послије упала у колибу. Збораше да није никога познавала, али је нијесу дирали кад су видјели дијете у колијевци.
Таман кад се понадала да је зло минуло и почела онако с кревета призивати Љепосаву, улетио Стипан-Балота Римац, комшија, и Марко Римац звани Поњић, такође комшија, и још са врата викнуо:
— Одкуд ти, Стано, ту, божју ти мајку?
— Шта је, Стипе, да си добро дошао, не стрављуј ми ђецу, кумим те Светијем Илијом?
— Дижи се, јебо те Свети Илија, па ћеш видјети како сам ти дибро дошао…
— Не, Стипе, ако знаш за бога и крст свети, видиш ли е сам у бабинама, ја ти се дићи не могу но ме уби на исто мјесто…
Били са Балотом поред Марка Поњића још двојица-тројица. Бречали ту и испретурали све по колиби, тражили тобож Јовину пушку. Најпослије Балота збацио поњаву са Стане:
— Дижи се, кучко, и поведи тога штенца старијега, а то мало штене нека остане ту нека цркне, да не гадимо руке око њега…
Извукли је из кревета таман онако голу и босу и потјерали низ планину пут Бикуше гдје су прије тога већ били бацили кукалу Љепосаву и сву ђецу и другу нејач коју су затекли и поватали по катуну…“
Понешто од страхота тога дана и те ноћи упамтио је и Свето Ерцег који сада живи у Сурчину и брижно чува успомене на родитеље, нарочито на мајку и сестру и тек рођеног брата које је на тако свиреп начин изгубио:
„И данас, чини ми се, чујем Балотин глас и бреку усташа и видим страх у мајчиним очима док је под једну руку привијала мене а под другу колијевку. Нијесу јој дали ни да се обује ни обуче но таман онако у кошуљи и чарапама…
Вјероватно зато што се већ спуштала ноћ нијесу нас повели према јами већ у село. Довели су нас у школу. Оно што сам ту упамтио је крв, крв на све стране — све црвено. И плетенице које су висиле о гранама ораха и јабука испред школе. Послије сам, кад сам одрастао, сазнао да су то усташе везале жене и дјевојке за косу и онда их ту убијали и клали пошто би их претходно силовали.
И жеђ сам упамтио. Плакао сам и тихо мајку молио: воде, воде...
Ту се затекла, послије сам дознао, Манда Мајић-Јукић жена Марка Мајића, Хрвата, кућа им била ту близу школе. Мајка њу молила да ми донесе воде. Она донесе и, упамтио сам, пита мајку:
— Одкуд ти ту, Стано, црна кукавице…?
Неко је онда наредио: водите их и затворите у шталу Мајића. Повели нас у подрум Мајића, ту близу школе, можда сто-двјеста метара. Унутра мрак и пуно говеди која су усташе заплијениле од побијених српских породица и ту дотјерали. Знам само да ме мајка сву ноћ држала у крилу и покушавала ме, ваљда, заштити да ме не прегазе говеда.. Памтим само силни страх од мрака и рике говеди која су тутњела по тијесној штали. У том страху сам, изгледа, у неко доба и заспао.
СТАНА ЕРЦЕГ, рођена Росић: колијевку су ми однијели, а дијете оставили да скапава…
Мајка ми је послије причала да су се негдје испред зоре отворила врата и на њима се појавио човјек. Не зна му име, није га познавала — упамтила је само да је имао фес на глави. Позвао је да изађе и рекао: бјежи, спасавај се како знаш, заклаће и тебе и ту макању...
У том је наишла усташка патрола, али нас је он сакрио под трем док је патрола прошла.
Памтим да је, док је мајка трчала и носила ме на плећима, био мрак и да ми је било хладно и да су негдје запуцале пушке. То је, послије сам сазнао, онај који нас је пустио припуцао и направио демонстрацију као да смо сами побјегли како се на њега не би посумњало. Много бих дао кад бих знао ко је био тај човјек…“
Стана је, како је касније казивала, бјежала према Бастасима. У расвит је почела киша. Носила је Стева и очајнички прикупљала снагу да умакне што даље. А дијете грешно је непрекидно цвиљело: воде, воде…
Увукла се у некакав љесковњак и почела да бере росно лишће и маломе кваси усне, а он је халапљиво грабио да и лист прогута.
— Негдје је успут, и то памтим као да је јуче било, нашла и шачицу јагода. Рекла ми је послије да је то било негдје на Митровића Гвозду. И данас им, чини ми се, осјећам мирис — сјећа се Стево Ерцег.
Из Бојмуната Стана је отишла у Бастасе и ту се склонила код неког млинара. За неколико дана се није знало шта је са њом и са дјецом. Усташе су поставиле вишеструке страже и мртве засједе тако да је сваки покушај да се уђе на територију коју су они контролисали био ризичан.
Ипак, шест дана касније, Владо Шуњка, Ђорђе Ерцег, Душан и Дамјан Козар, Илија Н. Црногорац, Илија И. Црногорац, звани Слава, можда и још неки, уризикали су и кренули до јаме Бикуше. Извукли су живо троје дјеце, Мића и Анђу Ерцег и Мару Црногорац, а онда се упутили и на Ливаднице. Претраживали по колибама, завирили и у колибу Јова Ерцега. Пажњу им је привукло слабашно крчање и једва чујни цвилеж и рој мува који се дизао над некаквим замотуљком у ћошку колибе…
Имали су шта и видјети: грешно дијете по чијем су се унакаженом лицу ројиле муве и гмизали црви, још је било живо послије седам дана и седам ноћи, без хране и воде. Неко је, пошто му је мајка одведена, опљачкао оно мало сиротиње. Однио је чак и колијевку, а дијете бацио у ћошак…
Владо Шуњка и његови другови су понијели дијете несрећној мајци. Опоравило се мало, крстили га именом Слободан, али слободу, на жалост, није дочекало: болест и посљедице патњи које је претрпјело прекратили су, пола године касније, његов прекратки, мученички живот.
Неколико мјесеци након покоља, кад је успостављена власт и контрола над територијама које су до тада држале усташе, оно мало преживјелих Срба је кренуло по хрватским селима да искупља и враћа опљачкане ствари и заплијењену стоку. Стана Ерцег је тражила само колијевку — да види тог бездушника који је могао немоћно дијете из ње избацити и оставити га да скапава на мукама.
Није ишла далеко. У Ковачићу, првом селу до Челебића, у кући Сладића, препознала је своју колијевку. Ћутке је и најпажљивије размотала повој, извадила дијете из колијевке и додала га мајци:
— А што ми, Сладуша, грешна ти душа, не узе и дијете кад узе колијевку но га остави на мукама, твојој ђеци бог дао и од мога здравља — рекла је тихо, без суза, и изашла са колијевком под руком.
Стана је преживјела рат. Подигла сина Стева, али никада ни за тренутак није заборавила трагедију своје дјеце, чак ни када је одселила из Челебића у Сурчин. Никада је, међутим, нико није чуо да прокуне дјецу својих крвника…
Захваљујући доброти
аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“
Књига
је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима
на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и
у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године.
То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији
начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих
губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено
инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О
томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци –
Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941.
тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта
је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва
времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и
жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто
допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“,
најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:
Рођен у селу Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“ (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ
ГОРЕ“ (1996. године).
Везане вијести:
Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду
РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ
РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље
СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ
Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци