Парастос и комеморација

У таквој опћој и локалној, политички конфликтној и неизвјесној ситуацији припреме за 27. април теку по плану. Изгледом и димензијама камена-темељца сам задовољан, као и професор Жулец који ускоро сурађује са извођачем. Одабране су гвоздене скеле за трибину, направљене су дрвене степенице и договорен материјал за декорацију. За озвучење задужен је конферансијер Владо Шеловић. Потврђен је долазак извођача сценског програма из Загреба и учешће једног члана Коцке. Свој долазак и обавезе потврдили су такођер предсједник опћине Чедо Бубуљ и Његово високопреосвештенство митрополит Јован. Саслужење локалног свештенства осигурат ће свештеник Маринко Јуретић. Организирано је укопавање камена-темељца у јутарњим сатима. Разрађен је посебан програм откривања и освештења. Сви радови око бине, укључујући озвучење, и око камена-темељца завршит ће се до завршетка вјерског обреда у цркви. Некролог сам написао и однио на преписивање у СУБНОР, тамошњим чиновницама.

Послијеподне 26. априла стигли су глумци из Загреба у организацији СКД „Просвјета“. Смјестили смо их у хотел и упознали их са студенткињом казалишне умјетности Цивић, која ће се, по њиховој замисли, укључити у сценски програм. Младој студенткињи било је велико задовољство наступити са познатим именима загребачког глумишта Момиром Лукшићем, Маријом Драгић и Николом Отржаном. Те вечери сазнао сам да је у Грубишно дошао предсједник СДП-а Рачан и да је у току јавна трибина те странке.

Коментар новинара Грубишнопољског листа 30. априла 1991:

Јавна трибина Странке демократских промјена

СДП се противи једностраним потезима

Изјавио Ивица Рачан 25. травња у Грубишном Пољу

– СДП није за “демократску федерацију” која негира суверенитет република

Трибини коју је организирала грубишнопољска СДП у петак навечер 26. травња присуствовао је и предсједник странке Ивица Рачан. Трибина је одржана у препуној сали за састанке у згради ДПО, а уз чланове и симпатизере странке присуствовало је и доста знатижељника. Скуп је отворио предсједник грубишнопољске СДП Петар Фехир, а потом је Ивица Рачан излагао и образлагао актуелну државно-политичку кризу.

СДП, каже Рачан, је инсистирао и инсистира на разговору и дијалогу умјесто свађа и сукоба на улицама међу постројеним националним јединицама и сличним формацијама. Као странка, СДП полази од потребе демократског развоја, развоја демокрације. Међутим, превише је искључивости и ароганције, мимикрије и претворности, пропаганде и сл, све како би се властита позиција републичких водстава учинила чвршћом. Далеко смо, по Рачановим ријечима, од тога да будемо средње демократска, а камоли најдемократскија земља.

ФЕДЕРАЦИЈА ИЛИ КОНФЕДЕРАЦИЈА: Народу је бачена у виду дилема федерација или конфедерација, и сад се око ње гложе.

СДП је за југославенску интеграцију базирану на демокрацији, економији, заједничким интересима. Ако смо, каже он, за Европу, прихватимо европску логику интеграције, а она је базирана на интересу. Ако не иде другачије, треба кренути политиком поступности у интеграције и у том смислу је СДП покренуо иницијативу у Сабору. СДП није за “демократску федерацију” која негира суверенитет република и постојеће границе сматра административним, јер то води новим сукобима и то је враћање уназад. СДП се противи једностраним потезима који ликвидирају Југославију, као нпр. отцјепљења. Мирног разлаза, сматра Рачан, не може бити без договора, а још мање употребом ултиматума – тад је рат неминован. У овој земљи готово да и нема невиних. Републике се понашају по систему самопослуге – узму из Устава оно што им треба, па онда “држите лопова”! Док год постоји шанса за мирољубиво рјешење кризе треба је користити. Међутим, СДП је усамљена странка у Сабору и сама не може пуно учинити. Нервоза је велика, а онда и жеља да се једним потезом разријеше проблеми, а то води у тоталитаризам и репресију. Као треће чему се СДП противи, Рачан је навео непринципијелне покушаје нагодбе Хрвата и Срба на рачун трећих (БиХ и Македоније).

ПО СВОЈОЈ НАЦИЈИ: Великосрби и великохрвати, нагласио је Рачан, мисле да могу нешто учинити тежњама ка “великим” државама и додао да ће резултат тих великосрба и великохрвата били само мала Хрватска и мала Србија. То је фијаско тзв. националне политике. СДП није таква странка већ је мултинационална и по својој политици и по чланству. Ако смо се декларирали за суверенитет република и територијални интегритет, ако смо прихватили вишестраначку демокрацију, онда морамо прихватити и консеквенце. Морамо прихватити и бранити легалитет власти у свим републикама, иначе би били против нових избора. Бранећи легалитет власти, ми смо истовремено, каже Рачан, у многим конфликтима с том влашћу. Предсједник СДП је говорио и о неким законским пројектима с којима се његова странка није сложила и навео Закон о претворби друштвеног власништва. За њега је рекао да не нуди перспективу, да хоће 2/3 друштвеног власништва “претворити” у државно, а 1/3 у бесцијење продати. Такођер, тај закон угрожава раднике јер не отвара нова радна мјеста, сужава права из радног односа, социјалне заштите, суодлучивања итд. Рачан сматра да постоји велика опасност од експлозије социјалног незадовољства и каже да се то неће обрушити само на владајућу странку. Опасност је што може доћи до реакционарније и десније власти, а одговорност за то је на онима који могу највише учинити.

ПОМАК УДЕСНО: Што се тиче дјеловања СДП-а као саборске опозиције, Рачан је рекао да се Сабор може само једном напустити и да ће, буде ли требало, то и учинити. Овај лист први преноси и Рачанову изјаву због чега би се то могло десити. Уколико се, каже он, мисли на мала врата мијењати устројство Сабора, и то замјеном Пословника којом би се једно вијеће укинуло, а друга два саборска вијећа спојила (што би значило административно мијењање резултата избора – од Сабора до опћинских Скупштина), СДП ће трајно напустити Сабор. Што се тиче Хрватске, СДП није за централистичку, унитарну Хрватску, већ Хрватску регију с локалном самоуправом. За то постоје природни предуслови и не може се стварати насилне творевине. Рачан је оцијенио да политика у Хрватској иде удесно и да су се неке странке препустиле струји. СДП неће, према његовим ријечима, послушати оне који мисле да странка мора бити ратнички расположена према власти, нити ће подржавати опозицију која је против власти, али с десних позиција.

Након Рачановог говора који смо укратко препричали сљедила су питања на која је он уредно одговарао. Трибина је трајала нешто више од два сата и показала је да је интерес за ову странку још увијек, или упркос свему, доста жив. На крају, споменимо да је на крају трибине упућен позив присутнима на комеморацију која треба бити одржана у суботу. Такођер, чланови и симпатизери странке позвани су на “Првомајски пикник” у Малојасеновачка брда.

Његово високопреосвештенство митрополит Јован доћи ће у раним пријеподневним сатима у Парохијски дом. Увечер, послије пуно телефонских разговора, углавном позива, искључио сам телефон и легао да одморим. Ујутро уз цигарету провјеравам цијелу програмирану композицију за тај дан, којег смо педесет година дуговали тим нашим мученицима. Обишао сам мјесто обиљежавања негдје око девет сати. Камен-темељац је постављен, около се постављају комади травнате ледине. Монтажа бине је при крају, а са двије стране већ су постављени ћилими. У хотелу сам посјетио госте из Загреба и са њима попио каву. Заједно смо кренули према цркви на вјерски обред. У цинтору међу бројним вјерницима сустижемо митрополита Јована са неколико свештеника. Мало смо му препријечили пут, сви се поклонили и представили. Одмах смо се помакнули у страну, поштујући расположиво вријеме. Црква је већ пуна народа, а још више га има у цинтору. Пристиже их још са обје стране улаза у цинтор. Прикључио нам се и предсједник опћине. Црквени обред је заиста величанствен, доличан пригоди и траје већ знатно послије једанаест сати. Са глумцима и још неколико активиста кренули смо према парку. Ту смо већ издалека видјели много свијета. Примијетили су нас већ на улазу у парк и почело је живље комешање. Прелазимо преко тога простора према бини. Многи нас заустављају и рукујемо се. Видим неке људе које дуго нисам видио, они су потомци пострадалих. Са једном групом људи видим новинарку госпођу Ковачевић, супругу овдашњег ветеринара. Њезин свекар Лазо из Ивановог Села, такођер је једна од жртава. Момир оде да укључи разглас, па слушамо прикладну музику.

Више спонтано него организирано у цијели процес обиљежавања овог повијесног датума укључио се својом видео-камером Берислав Мушкић, овдашњи фотограф. Захваљујем му, и овом приликом, на његовој иницијативи. Овјековјечио је све дијелове из Програма обиљежавања. Већ је прошло и подне, но нитко не одлази. Сви су обавијештени да још траје парастос. Онда се већина окреће према горњем крају. Примјетили су да свијет излази из цинтора и да се управио према нама. Конферансијер сценског дијела Владо Шеловић одлази на бину и договара се са Момиром око разгласа. Није то данас обични разглас, то је умјетност одабира музике, а онда пажљивог усклађивања са епизодама рецитала. У великој поворци свијета стиже и митрополит Јован са свештенством у пратњи предсједника опћине Чеде Бубуља. Парох Маринко Јуретић рече ми да је Чедо изразио жељу, а митрополит пристао, да прије одласка у Загреб буду заједно у ЗРЦ-у. Позива и мене. О времену састанка ће рећи касније.

Камен-темељац (плоча) прекривен је црним велом. У близини стоји Милан Ђурић који ће га открити и прочитати неколико ријечи о злокобној ноћи, која се збила прије педесет година. Ту је и госпођа Милка Стојић у билогорској народној ношњи. Крај ње је дјевојчица са великим букетом цвијећа, које ће положити кад се темељац открије, и дјечак предшколске доби, гологлав, са шеширом у руци. Ово ме за трен подсјећа на моју прву фотографију кад сам имао три године, а у руци сам држао шешир. Присутни су спонтано направили полукруг према бини. Удаљеност од бине је прилична. Остао је празан простор, а они стоје тамо у парку. Показујем руком конферансијеру да крене на бину и почне са уводним дијелом програма. Момир то зналачки попрати адекватним музичким ефектом и Владо, маниром искусног конферансијера, у име Одбора за изградњу спомен-обиљежја поздрави присутне и замоли их за дозволу да даде ријеч предсједнику опћине другу Чеди Бубуљу. Већ послије његових првих ријечи видим како жене, па и мушкарци, бришу сузе. Стреловито ми се створи и наметне однекуд са дна мозга до сада неевидентирани дојам као закључак: „Па ово је највећи збор српског народа Билогоре од 1942. године! Онда су нас усташе овдје сатјерали преко три хиљаде на путу за Јасеновац и Сисак“. По програму, конферансијер најављује мене и некролог – „Педесет година туге и сјећања на 26/27. април 1941. године“.

Текст некролога

Гости и узваници, расцвјељење и никад утјешене фамилије и родбино жртава од 26/27. априла 1941. године, позивам вас све да им минутом шутње одамо дужну пошту…

Слава им!

Ова 1991. година је година сјећања и доживљавања страдања српског народа у Другом свјетском рату. То је коначно вријеме да пронађемо и објавимо сва имена пострадалих, да коначно знадемо колико нас је без разлога и повода уништено. Крајње је вријеме да им бар споменик подигнемо ако им већ кости не можемо сахранити у храмовима њихових завичаја. Ово је потребно учинити да би лакше праштали, јер опростити морамо. У противном, ишли бисмо у злочин, а то није нити људски, нити хришћански и није својствено овом народу. Исто тако, заборавити не смијемо и не треба нитко да заборави. Овдје треба изградити спомен-обиљежје, као поштовање мртвима и за опомену живима. То је обавеза свих, а то желе и захтјевају и најближи.

Кад се говори о усташким злочинима, звјерствима која су починили, свакако се намеће и питање гдје су клице и коријени тих монструма, побјешњелих звијери и крволока. Како су настали и тко их је одгајао за убице? То је код нас клеронационална концепција тада одређених кругова коју је касније Миле Будак потврдио као идеологију усташтва. Усташки лист ’Независна Држава Хрватска’ ‘41. године, изражавајући захвалност представницима католичке цркве у НДХ, пише, цитирам:

„На тајним усташким састанцима млади је свећеник био редован члан, а са сједнице је излазио међу испаћени народ и био увијек главни промиџбени фактор у народноослободилачком покрету“.

Ето, тако је приправљана и дочекана Независна Држава Хрватска, а с једнаким жаром, заносом, вољом и борберношћу радит ће клерофашизам на њезином учвршћивању и изградњи према позиву надбискупа Степинца од 28. априла ‘41. године до њена слома маја ‘45. године.

Не мали број католичких свећеника у то вријеме, од ‘41. до ‘45. године, заклињали су усташе, благосиљали им оружје и преузимали њихове гријехе на себе. Како видимо, у НДХ изопачени су били и кршћанство и римокатоличка вјера. Нигдје није био тако институционизиран и озакоњен злочин као у НДХ. У неким случајевима, чак перфектније него у Хитлеровој Њемачкој. Овом перфекционизму Независна Држава Хрватска дала је свој прилог кроз ужасну бруталност у провођењу правне норме.

Планирани масовни геноцид над Србима, Жидовима и Циганима у тзв. НДХ прве кораке направио је управо овдје у Грубишном Пољу 26. и 27. априла ‘41. године. А само дан касније, 28. априла, извршен је најмасовнији покољ над двије стотине и деведесет четири Србина у Гудовцу код Бјеловара.

Те ноћи и сутрадан, 27. априла, усташки емигранти и полиција из Загреба, уз помоћ једног броја домаћих чланова Мачекове Сељачке заштите и усташа, показивача српских кућа, ухапсили су 504 Србина од 16 до 60 година. Људи су покупљени из кревета, а у току дана из својих кућа и дворишта. Међу њима, ухапшен је и један број њихових рођака и узваника, који су се нашли у српским кућама као гости или случајно присутни. Одведени су и они јер су били Срби. Дневни лист „Хрватски народ“ тада је објавио да је у шуми ухићено пет стотина „ћетника“ из Грубишног Поља. Од броја ухапшених чији тачан број се још увијек не зна, усмрћено је 487, и то још није дефинитиван број. Послије хапшења враћен је један број стараца, два младића и два човјека, чије су жене биле Хрватице. Хапшење ових људи било је наручено из Грубишног Поља. Наручиоци и активни учесници су били: шеф жупног уреда Перо Сивјановић, адвокати др Лујо Стахуљак и др Иво Ведриш, Јосип Кезеле, апотекар, инжењер Јосип Фригман, агроном Јошко Колар, трговац Лука Пејашиновић, кројач Маријан Клепић, учитељ Стјепан Хоси, трговац Ђуро Голубић, чиновник Иво Ђуроковић, учитељ Миле Смолчић, Фрањо Лекчевић, Драго Чворак, Фрањо Хорват, Јозо Миоковић, Славек Селиж, Ивица Мусил, браћа Габлер, браћа Менис и браћа Вашек.

Група око жупника Сивјановића и Стахуљака организирала је прављење спискова Срба и саставила оптужницу. Оптужба је кратка: „Предстоји велика опасност хрватском живљу и вјерном католичанству котара Грубишно Поље. Четништво билогорских села подржано Србима у мјесту Грубишно Поље организирано је и спремно да сваког часа покољу хрватски живаљ“. Овако далеко наглашенија оптужница делегације, коју је у Загреб предводио др Лујо Стахуљак, добила је сугласност поглавника Павелића и обећање да се упути помоћ усташким емигрантима. Повратком из Загреба пришло се припремама за хапшење. Одабрани су показивачи српских кућа, наручени су сточни вагони за превоз ухићеника, јер, тај миротворни и, прије свега, добротворни српски народ без обзира на то што је већ био ужаснут многим претњама и поступцима екстремног хрватског национализма, вјеровао је у правну државу и нову власт. Та наивност коштала га је, само девет дана од капитулације Краљевине Југославије и 16 дана од проглашења Независне Државе Хрватске.

Готово пет стотина невиних живота мушког дијела српског народа у опћини Грубишно Поље.

Ми данас овдје обиљежавамо и то историјско искуство нашег народа. Најприје су покупљени и ликвидирани одрасли, млади и средњовјечни људи. Породице су остале обезглављене, народ осакаћен. Нејач, старци и жене су остали на немилост џелатима. Сва пребијања, понижавања, глад, исцрпљујући физички рад за боравка у логору „Даница“, ти људи стрпљиво су подносили. Нису покушавали бијег ни када је за то било прилике, вјерујући да својим грозним, човјеку непримјереним и понижавајућим животом у логору на неки начин чувају своје породице од крваве одмазде. То им је била друга превара у вјеровању новој власти. Неке породице су исељене у Србију, а велики број поубијан, поклан, појединачно масакриран. Масовно су убијане и масакриране и оне породице које су покушале наћи спас пред грозном смрћу и у преласку на католичку вјеру. Прекрштени су, па су поубијани. Ово је непримјерен злочин и према човјеку и римокатоличкој вјери и цркви. Тако су прошли и покрштени Жидови у Грубишном Пољу. Преко хиљаду српске чељади из непокланих породица Грибишног Поља и околице у јесен ‘42. године завршило је у Јасеновцу. Како видимо, у оно вријеме чинила су се овдје дјела којих би се и звијери постидјеле. Оно што је Анте Павелић под заставом фашистичких сила чинио у Хрватској и Босни и Херцеговини превазилази све што људски ум у својој монструозности може смислити. Измасакрирано је стотине хиљада људи, жена, дјеце, стараца. Убачени су у јаме и бездане, мучени на најсвирепије начине, живи спаљивани. И данас кад нас неке ствари злослутно подсјећају на та времена, џелатима се пали на десетине хиљада свијећа. Послије хапшења, људи су везани жицом, дротом, а онда опет отац за сина, син за оца, за брата… Тако су дотјерани у колону која је застајкивала пред сваком српском кућом у току ноћи до пред зору. Колоне из сва четири правца стизале су у велику школу, мјесто данашње банке. Ту су тучени, пребијани, посебно од шпалира усташа када су ишли у заход. У неко доба дана, опет у колони, дотјерани су у сточне вагоне на жељезничкој станици. Пошто је родбина за то сазнала, испред вагона се окупило доста уплаканих мајки, сестара, кћери и малољетних синова и браће. Међутим, било је и прилично оних који су са пуно задовољства те недјеље дошли погледати тај призор. Плаче јадна родбина, домаћи Мачекови заштитари пуни себе шетају са пушкама. Фрањо Зита јаше коња са пушком на леђима и каска испред композиције вагона. Неки му радосно са осмјехом машу. Син шустера Гоца из горњег краја сав раздраган, ударивши дланом о длан, окрете се у круг па рече: „Ха, ха, направили смо добар посао. Вечерас треба направити једну веселу забаву“. Један из групе мојих вршњака, који су дијелили ту исту радост, пргаво и супериорно са самозадовољством ме упитао: „Је ли и твој тајо тамо“? Било је то овдје пред Ћоповим кућом.

Ево како путовање тих несретника од Грубишног Поља до логора „Даница“ описује преживјели, сада покојни „ухићеник“ од 26. априла ‘41. године:

„Влак је предвечер кренуо према Бјеловару. На тој жељезничкој станици, очито припремљена свјетина уз смијех чита погрдне називе на нашим вагонима: ‘Српска стока“, „Драгоцјен товар’. Запиткују нас: ‘Хеј, ви унутра, пошто продајете месо? Шта је јефтиније – глава или срце? Репове не продајите, ви сте мало племенитија стока – без репова сте. Ха ха’. Иза поноћи, воз је ушао у загребачки колодвор. Врата вагона се отварају. ‘Излази, стоко. Брже’, пријете. ‘Долијале су ’ћетнићке птићице’, мајку им влашку. Али ће осјетити моћ усташке бојнице’. Старији људи падају под ударцима. ‘Удрите их, удрите. То су ’ћетници’. Наши су их ’дећки’ уловили у шуми’. Мушкарци, којима је живот драг, у камионе’, деру се усташе, а ми ускачемо поново у камионе. Послије кратке вожње тјерају нас из камиона. Кундацима и пендрецима равнају наше редове. По један улазимо у павиљон загребачког ’Збора’, Велесајма. Ту је шпалир од усташа, шпалир ужаса. Држалицама лопата и будака на смјену нас ударају по глави, леђима, рукама, ногама, по читавом тијелу. У грчу болова изгубљене крви људи падају у несвијест. Опет вичу: ‘Нема спавања, влашки скотови. Нека вам краљ сада помогне’. Свањива. На носилима износе некуда онесвјешћене из хале ужаса. Исти дан поподне воз са сточним вагонима повезао нас је из Велесајма, а искрцали смо се у ‘Даници’. Већ 25. априла ‘41. године у ‘Даници’ је постављено 68 стражара-усташа и основан је први концентрациони логор у Независној Држави Хрватској. Први велики транспорт дошао је у ‘Даницу’ преко Загреба из Грубишног Поља 28. априла ‘41. године са око пет стотина Срба. Премлаћивање је одмах почело кундацима, жељезним шипкама, гуменим палицама… Усташе су улазиле и тукле гдје су хтјеле и колико су могле. Појединце су изводили ван настамбе, а касније бацали назад у настамбу. Иза логора дању су копане јаме које су ноћу пуњене жртвама и затрпаване. Ноћу се јаук испребијаних језовито разлијегао ван логора. По изјавама информираних, кроз логор је прошло око 5.600 затвореника, а убијено је око двије стотине њих. У мучењима посебно су се истакли Мартин Немец и његови синови Мартин и Винко. Ускоро се сазнало да су људи у ‘Даници’, па су почеле долазити мајке, жене, сестре, кћери… Биле су извргнуте дугом чекању поред жице, често малтретиране и понижаване. Знале су да ће из донесене милоште боље дијелове узети усташе, али је постојала нада да ће нешто од тога ипак добити њихови мужеви, браћа, очеви.

‘Ту је усташки функционер из Грубишног Поља. Можда ће нам помоћи’, гласно су размишљали наивни. Један од логораша чуо је када је Стахуљак рекао усташама: ‘Сад се праве да су овце, а то су вукови, и треба их као вукове…’“

Тиме је вјеројатно изречена посљедња пресуда за ових готово пет стотина недужних људи. Као што знадете, Лујо Стахуљак објешен је овдје на крижању ‘45. године, а сличну судбину, односно заслужену мјеру, доживјели су и још неки. Беспримјерну трагедију тих наших најближих представља боравак у простору ограђеном бодљикавом жицом на жељезничкој станици, у транзитном логору у казнионици у Госпићу, на путу до логора у Чаћић Драги и до мјеста ликвидације над Шарановом јамом. Према стратиштима на Велебиту ти јадни и никоме ништа криви људи кретали су се по љетној жеги у колонама, састављеним од 100-150 до 300 људи. На мјесто усмрћења по неколико колона стизало је (у четири или у два реда) прије подне, а толико и послије подне на мјесто усмрћења. Били су повезани жицом, затим један за другога, а по средини колоне још уздуж ланцом или конопцом. Често су били тако густо повезани да су се морали кретати у корак, у противном не би могли ходати. Ликвидације над безданима вршене су маљем, гвозденом шипком, ножем и, најрјеђе, ватреним оружјем. Често је усмрћена жртва повлачила у бездан другу живу или полуживу. Овако страшну, ужасну и нормалном људском уму несхватљиву смрт у безданима Велебита нашло је, према једним подацима, 35.000 људи, жена и дјеце, а према упрошћеној анализи познаваоца прилика, тај број износи око 37.000. Новија истраживања приближују се двострукој цифри. Ето, таква је била голгота наших очева, браће, дједова и многобројних рођака. Нитко од нас не може знати праву истину ужаса који се тамо збио. Знамо то да су били заједно, један поред другога, отац и син. Син је морао да гледа како му кољу оца, али је и отац, у другом примјеру, морао да гледа како му кољу сина, младића за женидбу. Шта је тога часа било у њиховој души, то остаје за нас тајна. Ми само, са више или мање снаге уживљавања у њихову несрећу, можемо да наслутимо дио онога што су они морали да проживе у најцрњем понижењу. Данас се покушаји око утврђивања истине о геноциду сударају са ранијим неточностима и на њима заснованим квазинаучним приступима, проблемима са дистанце, како се то модерно каже. Минимизирање, умањивање броја жртава и стратегија заборава жртава толико су присутни и практично развијени да се заборав препоручује као једини лијек за мир мртвима, а заборавља се и слово и смисао покајања. У суштини је постојање разлике у истинама које нетко признаје или не признаје. То је некакво поправљање историје до те мјере да су неки спремни и да историју потпуно одбаце. Морамо бити свјесни неодложне потребе да се томе одупремо и да поправљаче као недостојне саговорнике одбацимо. То је и у њиховом интересу, јер нетко учен је написао: „Они који не памте прошлост осуђени су да је поново проживе“.

У Јасеновцу ‘86. године речено је овако, цитирам: „У Грубишном Пољу усташе су другачије поступиле. Извршиле су масовно хапшење комуниста у оквиру акције хапшења виђенијих Срба и грађана југославенске оријентације, па је у логор одведено готово цјелокупно чланство котарског комитета Комунистичке партије Хрватске и већине партијских ћелија на Котару“. Завршен цитат.

Овдје се добро види да није у питању точан приступ и објективан поглед са дистанце, већ је ријеч о изношењу неистина, а неки то једноставно зову – лаж. Јучер и данас навршава се 50 година, пола стољећа, од збивања и догађања која овдје обиљежавамо. Посљедње је вријеме да се све каже и објасни. Заборавити злочин је ново злодјело, а заједнички је гријех што се о жртвама и истини о злу толико дуго шутјело. Међутим, теже од гријеха је то што ниједна српска православна мајка тих, готово пет стотина, невиних страдалника бар кроз сузе није видјела наду да ће јој се трагедија рода порођеног бар на неки начин у родном завичају обиљежити. Нема од њих нити једне живе. То има своју моралну и историјску тежину пред којом треба да се људски поклоне сви они којима ради тога до данас образ није поцрвенио. Дужни смо сви испунити дуг према нашим прецима, како би остали живи пред историјом и народом. Спомен-обиљежје је народна потреба. Спомен надахњује. Он ову небеску армију претвара у практичну снагу историје. Котар Грубишно Поље имао је у четири године рата 473 погинула борца. Усташка аждаја послала је у смрт пет стотина младих људи 26. и 27. априла ‘41. године. И то само за једну ноћ и један дан. То је та небеска армија која нам и данас поручује – ако је морал на земљи уопће могућ, онда жртве и њихове џелате нитко не може изједначити. Нажалост, данас има безброј покушаја изједначавања. Присутне су злочиначке игре бројевима, минирају се спомен-обиљежја са више стотина невиних усташких жртава. Био сам 10. априла (ето, сад, неки дан) у логору „Даница“. Изнад плоча са пописом жртава написане су великим словима пароле: „Живјела НДХ“, а нешто даље: „За дом спремни“. На плочама са именима жртава нацртани су велики кукасти крижеви. На оба стуба главног улаза налази се по једно слово „У“, величине пола метра. Споменик борцима из центра Копривнице макнут је у двориште „Данице“ са погрдном паролом на споменику, а биста тамошњег првоборца Маријана Надена (мислим да се тако зове) извађена је из смећа.

Не чудите се! Овдје у Грубишном Пољу на плочи жртвама 4/5. августа ‘41. године налазила се 17. априла наљепница са шаховницом. Ја сам је видио. Кажу да је још негдје била, али ја је нисам видио. То се нетко јуначи над истином да су ти несретни и недужни људи већ измрцварени бацани са оног балкона на дрљаче, на бране. Нетко шаховницом подсјећа на истину да су ти људи распорених трбуха у рукама испред себе носили властита цријева и крицима самртника дозивали у помоћ и молили воде, а нитко се није одазивао. Чије су то присталице и сљедбеници? Кога то и на шта они подсјећају? Ту двојбе нема. Зна се из каквог су крила. Зато им морамо рећи – ако се историја понавља, а по много чему, и по њима, понавља се, ако мисле да је на прагу ‘41, онда по томе возном реду врло брзо стижу и Јазовка и ‘45. и Блајбург. Но, ми још увијек вјерујемо да та безумља ником и никаквом разуму не требају. Српски народ овдје и у Хрватској је вјековно народ. Хрватска је његова домовина. Он има своју историју, има своју културу, има своје манастире, има своју крсну славу, има своје достојанство. Кроз све те вијекове најодлучнији је био онда кад је требало да брани своје огњиште и своју слободу, своју постојаност. Овдје је то српски народ доказао муком и јунаштвом, али никад злочином. Опомене на геноцид нису што и злопамћења, нити подсјећања значе подстицање зле крви. Ријеч је само о упозорењу да занемаривање и заборављање зла и жртава могу охрабрити нова зла која, како видите, и данас никако да мирују. Не смије се заборавити. Морамо подсјећати, јер су неки заборавили да су крвави глински методи примјењивани и у црквама у Швици, у Коларићу, у Садиловцу, у Кусоњама, у Слобоштини, у Зборишту, у Топуском. Дешавало се то само српском народу од усташа. Логори „Даница“, Стара Градишка, Митровица, Ђаково, Слано на Пагу, Јадовно са Шарановом јамом, јамом испод Гргина бријега и другим безданима Велебита, као и многе друге јаме, бездани и логори, а коначно и логор Јасеновац као заједнички именитељ за све то, синоним су стратишта српског народа у Независној Држави Хрватској. У тој „абортус-држави“ уморено је клањем, ударцима тврдим предметом у главу, дављењем, ударањем о зид, дочекивањем на бајонете, спаљивањем, убијањем из ватреног оружја, глађу, жеђу, заразним болестима преко 40.000 дјеце од колијевке до 14 година. Један дио српске дјеце у паклу геноцида прошао је кроз дјечије логоре, каквих никада и нигдје у историји и на свијету није било. Прије краја, обавезан сам рећи: српски народ на Билогори био је и економски уништен. Оно жена и нејачи што је преживјело са згаришта преко четири стотине кућа и из кућа без жлице, хрвало се за кору круха. Послије рата плаћале су порез по катастру и давале тзв. вишкове држави. Давале су самодоприносе, кулучиле на изградњи оне пруге итд. Учествовале су у свему као и сви остали грађани. Вјерујем да те јадне мајке у гробу проклињу све оне који данас кажу како је српски народ послије рата овдје био привилегиран. Да завршим. Поштовани суграђани, истина је да смо дуго живјели у свијету и времену пуном заблуда и бесмислица. Наш вијек и наш живот био је изнад свега суров. Уз нужан оптимизам, није искључено да ће наредни вијек у који се сви куну бити још гори, јер садашња збивања – друштвена, политичка, технолошка, економска, еколошка и многа друга – таква су да свакога забрињавају. Не поновило се и хвала.

Позивам једног од свједока повијести, нашег суграђанина, који је преживио пакао погрома, Милана Ђурића да симболично открије камен-темељац будућег спомен-обиљежја.

Кад сам споменуо вјешање Стахуљака негдје у позадини бине, тамо код Дома здравља, чуо се глас: „И ти ћеш висити“! Чести пролазак тешких камиона и трактора на овом дијелу цесте неки су тумачили као намјерно ометање, јер је био нерадни дан. Камен-темељац открио је Милан Ђурић који је проживио све тортуре – од хапшења до логора „Даница“, одакле је као малољетан пуштен. Прије откривања, прочитао је неколико пригодних реченица:

„Те кобне ноћи 26. и 27. априла ’41. године мислио сам да нећу остати жив. Доживио сам прве страхоте на путу страдања тих наших несретника. Имао сам срећу да не доживим њихов крвави завршетак”.

Дјевојчица је положила букет, па су крај темељца стали обоје дјеце и, међу њима, њихова симболична мајка у народној ношњи. Они су симболизирали и у сјећање доводили обезглављену српску породицу априла 1941. године.

Након Некролога, књижевни помен жртвама (рецитал поезије и прозних текстова) извели су Драмски студио СКД “Просвјета” из Загреба и АК Коцка из Грубишног Поља.

Освештење је обавио Његово висикопреосвештенство митрополит Јован. Тиме је комеморативни скуп поводом педесетгодишњице сјећања на жртве од 26. и 27. априла 1941. завршен. Митрополит Јован отишао је на краћи одмор у Парохијски стан. Окупљени народ споро се разилазио. Са многима сам попричао. Сви су били задовољни упркос својој тузи – коначно смо, ето, то учинили. Сјећам се Милана Тврдоријеке, школског наставника и активног српског интелектуалца, који ме загрлио и рекао: „Хвала ти на овоме што си учинио. Тиме си некако одужио цијелу нашу генерацију“. Моји пријатељи, који су дошли са стране и неки из мјеста, позвани су код мене на даћу.

< Свуда усташтво, препознајем ’41.                         Садржај                     Са митрополитом Јованом у Рашеници и Гудовцу >