Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Сестра ме jе молила да jе убиjем jер смо знали да смо опкољени, нисам могао да пуцам ни на њу нити на себе.
Припадници тзв. Армиjе БиХ улазе у Возућу
Пише: Александар ЛУКИЋ
Припадника Четврте озренске лаке пjешадиjске бригаде Душка Глигорића у нападу на Возућу заробили су припадници такозване Армиjе БиХ и одреда „Ел муџахедин“, и само га jе пука срећа спасила да преживи вишемjесечно заробљеништво у Кестенима, Бановићима и Тузли, за време коjег jе пребиjан и мучен.
Глигорић jе као двадесетосмогодишњак заробљен 11. септембра 1995. године. Ослобођен jе 24. марта 1996. године.
Заробљен jе око 16.00 часова у селу Кестени, крећући се у групи са 11 сабораца и цивила током повлачења из опкољене Возуће ка планини Озрен. Заjедно са њим, у групи jе била и његова сестра, о коjоj по заробљавању ништа ниjе чуо све до доласка у затвор у Тузли.
„Сестра ме jе молила да jе убиjем jер смо знали да смо опкољени. Имао сам пиштољ и пушку, али нисам могао да пуцам ни на њу нити на себе“, присjећа се Глигорић.
Глигорић наводи да су их заробиле мjешовите снаге Трећег и Другог корпуса такозване Армиjе БиХ, као и jединице одреда „Ел муџахедин“. На лицу мjеста убиjена су четири младића, док jе Глигорић лакше рањен.
По заробљавању спроведени су до сеоске сале у Кестенима, гдjе jе, према његовоj процjени, већ била формирана колона у коjоj jе било више од 40 живих заробљених сабораца и цивила.
Глигорић наводи да су, дошавши до колоне, натjерани да погну главе, а ако jе неко одступао, био jе ударен или оборен.
„У том положаjу чуо сам комешање, jауке, ударце и рафалне пуцње“, истиче Глигорић.
Он се присjећа да jе у каналу видио обрисе нечиjег беживотног тиjела.
Као рањеног, смjештаjу га на зачеље колоне, што му jе, како он оцjењуjе, спасило живот.
„Имао сам срећу да, као и троjица моjих сабораца, као посљедњи у тоj колони будем издвоjен од воjске Другог корпуса да бисмо носили рањеног муслиманског воjника према Лозноj“, наглашава Глигорић.
У том тренутку Глигорић о судбини сестре и Срба из колоне ништа ниjе знао, осим да су предати Трећем корпусу и одреду „Ел муџахедин“.
Убрзо jе пребачен у Бановиће, гдjе jе смjештен у обjекат некадашњег Дома здравља. Заjедно са осталима, он jе ту испитиван, пребиjан и мучен. О том периоду, видно емотиван, Глигорић ниjе хтио говорити.
Везаних руку и погнутих глава, дио заробљеника су аутобусима превозили у тузлански затвор.
„Наjгори jе био пут до Тузле jер ко jе дошао до тузланског затвора, он jе и преживио“, истиче Глигорић.
Описуjући боравак у затвору, Глигорић истиче да га jе, између осталих, исљеђивао и некадашњи наставник у Возући Рефко Чамџић, коjи се, како jе навео, коректно понашао према заробљеницима.
Од њега сазнаjе да му jе сестра жива.
„Питао сам га да ли ми може рећи нешто о сестри. Чамџић jе потврдио, заприjетивши да о томе не смиjем никоме говорити или ће ме убити“, истиче Глигорић.
Он jе у Тузли боравио 196 дана, све до 24. марта 1996. године, када jе размиjењен у мjесту Сочковац, општина Петрово.
Глигорић jе током ратних дешавања изгубио оца, коjи jе погинуо 2. новембра 1992. године, брата, коjи jе погинуо 4. jуна 1994. године, као и маjку, коjа jе умрла 1995. године.
По изласку из заробљеништва, Глигорић наводи да jе много пута давао изjаве о свом и страдању оних за коjе jе знао, истичући да jе незадовољан што нису процесуирани одговорни и починиоци злочина над Србима из Возуће.
Извор: 
Везане виjести:
Озрен – Возућа – Jadovno 1941.
