Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Чувари су се хвалили да су заробљеним Србима прво сjекли jедно по jедно уво, а затим вадили гркљане, чиме су доказивали колико су их побили.
Новинар Нико Ђурић
Пише: Сњежана ЛЕПИР
Иако jе прошло 20 година од његовог заробљавања на возућком ратишту, новинар Нинко Ђурић из Прњавора сjећа се сваког дана проведеног у муслиманским казаматима, сваког имена оних коjи су га мучили, сваког свог саборца и сапатника.
Ђурић jе заробљен на Озрену 12. септембра 1995. године, а слободу jе угледао 24. марта 1996. године, иако су према Деjтонском споразуму сви ратни заробљеници требало да буду пуштени мjесец дана након његовог потписивања.
„У заробљеништву сам провео седам мjесеци, од чега 139 дана у самицама, под посебним третманом. Прошао сам седам казамата, прво у селу Лозна изнад Возуће, између Бановића и Завидовића, а затим у муслиманском Окружном затвору и касарни `Хусинска буна` у Тузли“, наводи Ђурић.
Као ратни заробљеник, Ђурић jе регистрован тек краjем фебруара, а до тада су га скривали, с намjером да од њега стваре лажног свjедока за Хашки трибунал о наводним српским злочинима.
„У неприjатељске руке сам пао када су НАТО снаге бомбардовале Озрен, након чега jе услиjедила жестока муслиманска офанзива Армиjе БиХ, потпомогнута одредом `Ел муџахедин`. Возућа jе пала након троипогодишње опсаде“, наводи Ђурић.
У то вриjеме Ђурић jе био новинар и уредник ратног листа „Возућица“, али и члан команде легендарне Четврте озренске бригаде.
Одмах након заробљавања у Возући, Ђурића и његове сапатнике везивали су и тукли, изгладњивали, застрашивали, изводили на лажна стриjељања.
Прави пакао за Ђурића почиње 4. октобра, када га одваjаjу од осталих 130 заробљеника са Возуће, вежу очи и одводе у касарну „Хусинска буна“ гдjе jе био међу муслиманским затвореницима, под муслиманским именом, како се за њега не би знало и како га нико не би тражио.
„Ту сам био жив сахрањен, у самици високоj 2,40 метара и широкоj нешто више од метра, без кревета, без свjетла, на бетону и без ћебета, када срце пуца од хладноће, готово без хране, само сам с времена на вриjеме добиjао воду“, истиче Ђурић.
Психичко малтретирање састоjало се у даноноћном испитивању и застрашивању, док су за физичко злостављање били задужени чувари Нихад Дропић Дропа и Јасенко Делић, а све под будним оком управника затвора Енеса Зонића.
„Чувари су на мени вjежбали борбе, jер су сазнали да сам био маjстор каратеа. Тако су ме вjешто тукли да нису остављали модрице, а jа од удараца данима нисам могао да устанем ни да дишем. Једне ноћи су ми шест пута упадали у ћелиjу“, сjећа се Ђурић.
Говори како су се ти чувари хвалили да су заробљеним Србима прво сjекли jедно по jедно уво, а затим вадили гркљане, чиме су доказивали колико су их побили.
Током 139 дана тузланског пакла, Ђурић се само три пута окупао, а само у три наврата му jе пружена љекарска помоћ, иако jе од хладноће и тортуре добиjао упале ува, грла и страшне главобоље.
„Данима сам без изласка био затворен у ћелиjи, али сам сазнао да jе у затвору и полицаjац из Модриче Зоран Јанковић, с коjим сам се ноћу, кад jе било наjтеже, споразумиjевао разним звуцима и сигналима“, каже Ђурић.
Ђурић истиче да jе сваког понедjељка на капиjу затвора долазио представник Међународног комитета црвеног крста, коjег грађанске власти у Тузли нису пуштале да уђе и региструjе затворенике.
Посебан парадокс jе, додаjе, што jе Тузла од 25. маjа 1993. године била под заштитом Уjедињених нациjа, а што су у самом центру града наjстрашниjе мучени српски заробљеници.
Регистрован jе 26. фебруара, а у пратњи муслимаске полициjе и ИФОР-а 16. марта пребачен у Сараjево, да би 24. марта стигао на Пале, гдjе jе примљен у кабинету предсjедника Народне скупштине Републике Српске Момчила Краjишника.
Ђурића и његову породицу, коjи су родом из Завидовића, живот jе током и послиjе рата довео у Прњавор, гдjе Нинко ради као дописник „Вечерњих новости“ и већ годинама припрема двиjе књиге о свом личном, али и страдању Срба на Возући.
„Како године иду, све мање спавам и све теже заспим. Терет живота стечен током тих седам мjесеци jе све теже носити. Наjстрашниjе од свега jе што за злочине на Возући ниjе осуђен нико осим Расима Делића“, истакао jе Ђурић.
У четвртак, 10. септембра навршава се 20 година од егзодуса Срба из Возуће и долине риjеке Криваjе у ФБиХ гдjе су припадници такозване Армиjе БиХ са вjековних огњишта протjерали 1.920 српских породица, 7.500 Срба, спаљено jе више од 30 села, погинуло око 415 српских воjника, а jош 137 се воде као нестали.
Духовном академиjом и маршом „Стазом егзодуса“ 9. и 10. септембра ће бити обиљежено 20 година од егзодуса Возућана.
Извор: 
Везане виjести:
Озрен – Возућа – Jadovno 1941.
