Ostoja Vojinović: Dan kada je potpisana dozvola za genocid

Datum objave: ponedeljak, 13 maja, 2019
Objavljeno u Jasenovac
Veličina slova: A- A+

Ministar unutrašnjih poslova ustaške Nezavisne Države Hrvatske Andrija Artuković potpisao je 13.maja 1941. godine “Provedbenu naredbu o ustrojstvu i poslovanju ravnateljstva za javni red i mir“, kojom je van zakona stavljeno oko dva miliona Srba i desetine hiljada Jevreja i Roma.

Ta naredba predstavljala je “pravni osnov“ za hrvatske ustaške vlasti kojom je otpočelo istrebljenje Srba, Jevreja i Roma.Na osnovu te uredbe započelo se sa proganjanjem, ubijanjem, pokrštavanjem i proterivanjem Srba,a ono što je kasnije usledilo bio je genocid i strašni i užasni zločini nad srpskom populacijom, kao i jevrejskom.

Otvoren je koncentracioni logor Jasenovac, u kojem su ljudi ubijani, mučeni, bacani u jame.

Krajen Drugog svetskog rata, 6.maja 1945. godine Artuković je pobegao iz Zagreba sa ostalim ustaškim glavešinama i mnogim drugim ustaškim zločincima i preko Blajburga došao u Austriju, gde se danima sakrivao u logoru Spital, koji je bio u sklopu britanske okupacione zone.Neki ustaški ministri i oficiri predati su jugoslovenskim vlastima odmah, ali je veća grupa puštena, a među njima je bio i Artuković.Odlazi potom u Švajcarsku, sa ženom i troje dece, odakle pod lažnim imenom Alojz Aniš, prelazi na kratko u Irsku, a odatle u Sjedinjene Američke Države 1948. odnosno u Kaliforniju gde je živeo do sredine 80-ih, a radio je u firmi koja je bila u vlasništvu njegovog brata. Jugoslovenske komunističke vlasti su nakon što su ga proglasile za ratnog zločinca, zahtevale su njegovu ekstradiciju kako bi mu se sudilo za ratne zločine i ubistva više stotina hiljada civila.

Ovaj proces bežanja i skrivanja ustaških zlikovaca organizovan je preko Vatikana i nazvan je “Pacovski kanali“ ( eng.Ratline). Veliki deo posla za hrvatske begunce odradio je izvesni Krunoslav Draganović, “Zlatni pop“, katolički sveštenik.

Ministar genocida

Andrija Artuković je rođen u hercegovačkom selu Klobuku, u opštini Ljubuški, koji se tada nalazio u sastavu Auustro-Ugarske monarhije. Ovaj kraj poznat je inače po tome da su iz njega potekli mnogi ustaški zločinci i srbomrsci. Obrazovanje je sticao u franjevačkom manastiru u Širokom Brijegu, diplomirao je na univerzitetu u Zagrebu, da bi se posle toga zaposlio kao advokat u Gospiću od 1926.godine.

Godine 1929. postao je član ustaške organizacije i vodio napad na ustanove države u Lici, kod ustaša poznat kao „Velebitski ustanak “, nakon čega je pobegao u Italiju. Italija je tada zbog antisrpske kampanje davala utočište ustašama i preko Vatikana organizovala kampove za obuku terorista, koji su kasnije bili ubacivani na jugoslovensku teritoriju, sa ciljem destabilizacije vlasti.

Kasnije će zajedno sa Pavelićem Artuković  učestvovati u organizaciji i pripremi atentata na kralja Aleksandra I Karađorđevića u Marselju, u oktobru 1934.ali će nakon toga izbeći hapšenje.

Družio se sa Srbima, naročito za vreme studija. Za njega se priča da se bio zaljubio u jednu Srpkinju, Maru, i da je jednom prilikom kada je bio u dobrom raspoloženju, Artuković zagrlio Maru i rekao joj: „Maro volim te kao Boga, ali kad se setim da si Srpkinja zadavio bih te“.

Godine 1941. Artuković je imenovan za ministra unutrašnjih poslova novoformirane NDH.Za vreme NDH pored funkcije ministra unutrašnjih poslova, kasnije je bio i ministar pravde i religije.Odgovoran je za genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima koji su počinile ustaške jedinice u periodu od 1941-1945.godine.

Neposredno po završetku Drugog svetskog rata, 1946.godine, američko ministarstvo pravde sačinilo je jednu studiju na preko 600 stranica pod naslovom “Traganje ua odgovornošću u posledicama holokausta“.U tom dokumentu, koji je 50 godina nosio oznaku – poverljivo, Artuković se nalazi u poglavlju – Viši funkcioneri, a njegov slučaj je nazvan “Beskonačno odgađani zakon“. Postoje osnovane sumnje da je Artuković dolaskom u SAD postao agent CIA, jer je američka služba bezbednosti među ustaškim i nacističkim zločincima vrbovala svoje saradnike.Tako se Artuković našao u društvu visoko rangiranog naciste Ota fon Bolšvinga, koji je svoju slobodu u SAD platio saradnjom sa CIA.

Lokalni kalifornijski kogresmen, nakon što mu je viza dva puta produžavana, sredio je Artukoviću trajni boravak u SAD, ali dokumenta su mu izdata na pravo ime.Tako je na osnovu jedne rutinske kontrole 1951.godine otkriveno da na tlu SAD boravi ratni zločinac i osoba iz Drugog svetskog rata, koju zbog zločina protiv čovečnosti traži tadašnja Jugoslavija, te da je Artuković u Ameriku ušao pod lažnim imenom.Od tada počinje duga pravana bitka koja je trajala sve do 1986.godine

Američka vlada je prvi zahtev za deportaciju odbila u avgustu 1951.godine.Slučaj je mirovao celih dve decenije ,a kao rezultat pritiska od strane Amerikanaca hrvatskog porekla,katoličkog udruženja “Kolumbovi vitezovi“, kao i Katoličke crkve. Artukovićevi advokati pozivali su se na nekakav sporazum SAD i Kraljevine Srbije sa početka 20.veka, a takođe i Artukovićeva najmlađa kćerka bila je rođena u Kaliforniji, pa bi joj očeva navodna deportacija “pravila finansijske probleme“

Zahvaljujući tamošnjim jevrejskim organizacijama koje su se bavile otkrivanjem nacističkih ratnih zločinaca , i koje su boravile u SFRJ 1977.godine radi dobijanja potrebne dokumentacije od naših vlasti, slučaj je ipak na kraju obnovljen i reaktiviran. Andrija Artuković je uhapšen 14.novembra 1984.godine, ali je izručen Jugoslaviji tek 12.februara 1986.godine u Zagreb, kada je već bio star i bolestan od Parkinsonove i Alchajmerove bolesti.

Tokom suđenja nije bio svestan mnogih stvari oko sebe.Po rečima jednog od njegovih advokata s atog suđenja, Silvija Degena,Artuković je bio toliko dementan i odsutan da je bio uveren kako se umesto na suđenju u Zagrebu nalazi na suđenju za Velebitski ustanak 1932.godine.U to vreme, Artuković je bio advokat u Gospiću pa se i tada na raspravi obraćao Degenu kao kolegi.

Suđenje mu je trajalo nekoliko nedelja ,a Narodni sud u Zagrebu osudio ga je na smrt 14.maja 1986.godine. Godinu dana kasnije, komunističke vlasti su procenile da je bio “previše bolestan za izvršenje smrtne kazne“. Umro je prirodnom smrću u zatvorskoj bolnici u Zagrebu 16.januara 1988.godine u 89.godini života.

Tokom trajanja procesa u Saboru Republike Hrvatske donesen je zakon prema kome i onoga koji umre u zatvoru čekajući izvršenje smrtne kazne treba sahraniti kao da je osuda nad njim izvršena, a mesto sahrane treba da ostane u tajnosti i za rodbinu. Zbog tog propisa rodbina Artukovića nikada nije saznala gde im je otac sahranjen.

Ostoja Vojinović, Vidovdan

Izvor: VIDOVDAN

Vezane vijesti:

Na današnji dan Andrija Artuković potpisao je dozvolu za …

Kako su popunjavane velebitske jame | Jadovno 1941.

Stevo Krajačić: “Srbi, u Jasenovcu smo vas premalo pobili …

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top