Фељтон о Јовану Рашковићу: Ни камен на камену

Санда Рашковић-Ивић, са двоjе деце, кренула jе из Загреба у Београд, готово наврат-нанос.
– Не знам како, али дечjе играчке заузеле су наjвише простора у аутомобилу – каже она. – Растанак са нашим породичним кутком у Загребу био jе болан. Деца су, поред играчака, тражила да обавезно понесемо кавез са канаринцем. У колима jе остало jош само толико места да ставимо нешто гардеробе. Да, понела сам и прегршт породичних фотографиjа.
Како сте стигли до Београда?
– Један део пута возила сам jа. Код Сесвета, по договору, променили смо аутомобил. Одатле до Београда возио нас jе jедан приjатељ. Прошли смо кроз шест контролних пунктова. Срећом, нико ме ниjе препознао. Нико ниjе посумњао да су у колима унуци и ћерка Јована Рашковића.
Како вас jе дочекао Београд?
– Тад се у Београду живело врло тешко. Инфлациjа, блокада, глад. Срећом, добила сам посао у болници “Лаза Лазаревић” захваљуjући др Миленку Бjелогрлићу, тадашњем директору ове психиjатриjске установе. Али за плату коjу сам примала као лекар мало шта jе тада могло да се купи. За моjу децу месо jе постало мислена именица. Питала ме jе ћерка Ана: “Мама, када ћемо да видимо jужно воће?” Рекла сам jоj: “Сутра.” И када jе свануло одвела сам их на пиjацу да на тезгама виде jужно воће. Ми, наравно, нисмо имали новца да га купимо.
У Београду сте били подстанари. Будућност нимало ружичаста. Да ли сте се покаjали што сте напустили Загреб где сте имали много боље животне услове?
– Не. Ја сам таква. Држим се принципа: кад кренеш – иди. Макар ходао по води као Христос. То jе било као порођаj. Он кад почне – не зауставља се. Уосталом, у Загреб, и да сам хтела, нисам више смела да се вратим.
У Хрватскоj jе породица Рашковић имала велико имање?
– ДА. Имали смо лепу кућу у Примоштену. Била jе окружена дивном баштом и од мора удаљена само 12 степеника. Право из кревета могли смо да скачемо у воду. У градњу те куће моjи отац и маjка унели су велику љубав. Кућа jе живела духом доброчинства и љубави. Њена врата била су увек широм отворена за све добронамерне људе. Браву на вратима никад нисмо закључавали. Долазиле су нам комшиjе, гости из целе ондашње Југославиjе и света.
Један стан имали сте у Шибенику?
– Да. Ту су живели моjи отац и маjка. Она jе имала кућу у овом граду. Њу jе продала и купила мени леп стан у центру Загреба.
Онда сте остали без ичега?
– Кућу у Примоштену су неколико пута минирали. Била jе врло тврде грађе. Добро армирана, jер се моjа маjка боjала земљотреса. Све што jе било у тоj кући однето jе или уништено. Све ствари, врло вредан намештаj, неколико хиљада књига, слике, рукописи, преписка мога оца са познатим домаћим и светским писцима, филозофима, лекарима. Ватра jе прогутала и Јованову преписку са таквим величинама као што су Фром и Маркузе.
Зашто се Туђманова власт тако брутално окомила на вашу кућу у Примоштену?
– Та кућа jе зрачила духом слободе. У њоj су гостовале многе умне главе. Неки су тамо нашли уточиште за писање своjих књига. Разараjући експлозивом нашу кућу у Примоштену Туђман jе хтео да за вjеки вjеков избрише сваки траг о постоjању Јована Рашковића у Далмациjи. Зато од ње ниjе остао ни камен на камену.
У вашоj кући у Примоштену имали сте и сауну. Њу jе често користио ваш отац.
– ЈОВАН jе имао две саобраћаjне несреће, 1971. и 1974. године. Ломио jе ноге и руке, али jе успео да се одлично опорави иако су му лекари предсказивали да неће проходати. Али он jе био упоран. Имао jе снажну вољу. Искористио jе нашу кућу поред мора да вежба у води. Рехабилитовао се практично сам. Временом се веома мало примећивало да приликом хода има проблеме са ногама.
Јесте ли покушали да повратите своjу имовину у Хрватскоj?
– Моj отац jе наjлакше поднео губитак имовине. Говорио jе да jе бољи човек без иметка, него иметак без човека. Кад му jе моjа маjка jедном рекла да треба нешто да предузмемо да спасавамо своjу имовину, он коjи jе увек имао толико такта, готово грубо jе реаговао. Рекао jе: “Сад кад толики људи губе главе било би неморално и нечасно да се парничимо око имовине.” А тад су он и моjа маjка живели као подстанари. Као подстанар, моj отац jе и умро.
Песник Танасиjе Младеновић 15 година дружио се и приjатељевао са Јованом Рашковићем. Често jе био Рашковићев гост у Примоштену. Заjедно су са Добрицом Ћосићем обилазили медитеранске земље.
– Несебичниjег човека од Јована Рашковића нисам видео – записао jе Младеновић. – Његово опхођење према људима уопште било jе топло и благонаклоно. Више пута одлазио сам у његову ординациjу и посматрао га док ради. Имао jе исти став према сваком пациjенту. Знао jе и умео да разговара подjеднако са људима наjвишег образовања, као и са неуким и неписменим ратаром.
МЛАДЕНОВИЋ каже да се запитао како jе Јован Рашковић стигао да тако брзо, и чинило се релативно лако, уђе у дубоке таjне науке и филозофиjе.
– Имао сам утисак – каже он – да Рашковић многе ствари хвата у лету, да врло брзо прониче у њихову суштину. А то jе своjствено само људима високе интелигенциjе и луцидности, какав jе Јован био.
– Књиге ниjе читао него “млео” – каже Младеновић. – Дешавало се да jа неку књигу читам данима, а он jе прочита за jедно поподне. Питао сам се како то ради и ево његовог одговора: “Читам све књиге, па и научне, наjчешће диjагонално.” А да ли успеваш да запамтиш њихову садржину, jунаке романа, схватиш њихове психолошке димензиjе? – питао сам га. Његов одговор jе био: “Могу, ако хоћеш, сваку књигу да ти препричам.”
По речима Младеновића, Јован Рашковић ниjедног тренутка ниjе себе замишљао као неког политичког борца. Све до 1989. године, кад у Југославиjи почињу преокрети и превирања, Рашковића jе политика занимала колико сваког обичног грађанина.
– Али, у тренутку кад се у Хрватскоj, под Туђмановим вођством рађала нова усташка држава, са препознатљивим усташким заставама, паролама и програмом, српски народ Краjине jе Јована Рашковића, у великоj невољи и смртноj опасности, натерао да се стави на чело борбе за националну равноправност и демократске слободе – каже Младеновић.
Не би се, међутим, могло рећи да Срби у Хрватскоj нису имали и других интелектуалаца, подjеднако частих и способних, да буду предводници народног покрета. Избор jе, по мишљењу Младеновића, пао на Јована Рашковића управо зато што jе он, као лекар, научник и педагог био познатиjи и популарниjи од било ког другог српског интелектуалца у Хрватскоj.

(Наставиће се)

Извор: СРПСКИ НАРОДНИ ФОРУМ

Везане виjести:

Фељтон: Јован Рашковић I дио

Фељтон: Јован Рашковић II дио

Фељтон: Јован Рашковић III дио

Фељтон: Јован Рашковић IV дио

Фељтон: Јован Рашковић V дио

Фељтон: Јован Рашковић VII дио