Фељтон о Јовану Рашковићу: Ћаћа од Крајине

Пише: Јован Кесар

За Србе из Краjине, академик Јован Рашковић био jе њихов Ћаћа. У Далмациjи, Лици, на Баниjи и Кордуну, деца тако зову свога оца.
Ћаћа jе – каже нам др Санда Рашковић-Ивић, психиjатар, ћерка Јованова – као тата, само нешто мекше и присниjе. Ту реч наша деца почињу да тепаjу, такорећи у колевци, jош док ћапћу млеко на маjчиноj доjци.
Тих дана навршило се 15 година од смрти Јована Рашковића, лекара из Шибеника, коjи се годинама бавио исцељењем људских душа. Са “главом библиjског пророка”, оваj српски трибун заблистао jе као метеор на узаврелоj политичкоj сцени jедне земље, коjа ће се ускоро распасти. Сви Јованови покушаjи да се заустави рат нису, нажалост, уродили плодом. Мржња jе експлодирала и потекли су потоци крви.
По речима академика Добрице Ћосића, Јован Рашковић jе у српску политику покушао да унесе поштење и реализам у постављању националних циљева. Он ниjе основао Српску демократску странку да би се успео на власт, него да одбрани национално биће и суверенитет српског народа У Хрватскоj.
Психиjатар Јован Рашковић – каже Ћосић – у бездушну политику унео jе душу, у националну идеологиjу хуманизам, у хрватско-српски раскол дух споразума, а шовинистичкоj агресиjи супротставио jе демократско миротворство. Све су то своjства антиполитике у данашњем свету тоталне политике. И чим jе проговорио, Срби су га слушали; све што jе рекао, Срби су примили као истину. У тминама страха и безнађа блеснула jе нада.
Ћосић наглашава да jе Рашковић био протагониста нове српске политике у Хрватскоj и наjвиши политички изазов савремене Хрватске.
Залажући се за разумевање хрватског националног бића и политичког интереса и права хрватског народа, са рукама испруженим за помирење са свим Хрватима спремним да Србима поштуjу права коjа они имаjу, Рашковић jе заталасао, и ка историjскоj, националноj и грађанскоj самосвести покренуо обманут, резигниран и обезвређен српски народ у Хрватскоj и БиХ.
ЈОВАН Рашковић jе годинама био на челу Неуропсихиjатриjске болнице у Шибенику, наjстариjе душевне болнице на Балкану. Кад неко “пошемпиjа” у Далмациjи, говорило се да jе “зрео за доктора Јову”. Описуjући своjе вишегодишње друговање са Рашковићем, Момо Капор, писац и сликар, каже:
Рашковић jе био човек нешто нижег раста од просечног. Имао jе буjну косу и проседу браду. Лети jе ишао увек го до поjаса, са хозентрегерима дезена америчке заставе, коjи су придржавали његове широке панталоне испод стомака без имало трага млохавости. Уживао jе, наиме, у jелу, али што би се обед више примицао завршетку, Доктор jе све дубље тонуо у депресиjу изазвану грижом савести што jе толико jео. Пио jе веома мало, обично минералну воду.
Сама његова поjава и карактер, коjи су обjедињавали личност научника светског гласа, а у исто време и добродушног сеоског лекара, чиjа jе излизана кожна торба већ сама по себи уливала поверење код пациjената, подсећали су на неког старословенског бога.
Капор мисли да он вероватно никог ниjе више пута цртао него Јована Рашковића. Био jе опчињен његовом живописном поjавом “том главом бога Перуна и очима у коjе се ниjе могло дуго гледати”.
Од малих цртежа пером и тушем – каже Капор – преко мноштва цртежа креjоном и сангвином и пастела, све до Докторовог портрета, покушавао сам да одгонетнем карактер и суштину тог изузетно занимљивог лица коjе као да jе било све време свесно своjе блиске смрти.
Са Јованом Рашковићем, Капор jе уздуж и попреко обишао све делове Далмациjе у коjима живе Срби. Пут их jе нанео и у Равне Котаре, где су посетили дворе чувеног ускочког витеза Стоjана Јанковића, чиjи jе потомак велики писац Владан Десница. Аутор романа “Прољеће Ивана Галеба” био jе вишегодишњи Рашковићев пациjент. Доктор jе Десницу лечио од хипохондриjе, а умро му jе на рукама од рака.
Нисам ни сањао да толико припадника мог народа живи у овим краjевима – каже Капор. – И док су они износили своjе муке, све неправде и сва понижења кроз коjа су морали да прођу у држави коjа ниjе била њихова и коjа им ниjе признавала права на постоjање, Доктор jе све дубље и дубље тонуо у своjу столицу и депресиjу. Говорио jе веома мало, тек покоjу шкрту реч, као да их ниjе слушао. Нико ниjе примећивао да се из године у годину пуни тим неизрецивим болом од нанесених неправди, све док, испуњен до последњег делића свога бића, ниjе као из каквог успаваног, па нагло разбуђеног геjзира изнесен без своjе воље да jедно време буде вођа тог несрећног народа.
А ОНДА су се испунили стадиони и тргови на коjима jе проговорио Јован Рашковић. Док jе народ падао у неку врсту транса слушаjући човека кога су сматрали свецем, он им jе, каже Капор, у jедноj реченици рекао све: “Ја нисам ваш вођа, него слуга!”
Капор сматра да се Јован Рашковић ниjе као други бацио у политичку арену да нешто стекне. Био jе признат и познат, поштован и имућан човек. Знао jе ко jе, шта jе и колико вреди. Један jе од малоброjних истакнутих српских интелектуалаца у Хрватскоj, коjи ниjе крио да jе Србин, и због тога се никоме ниjе правдао. Њему ниjе требало ништа друго, сем мало одмора и спокоjства, али jе он због свог народа ушао у ту арену, све jе жртвовао, све изгубио и на краjу jе, као последњи лупеж и разбоjник, протеран из свог родног краjа.
Али, ни тада – каже Капор – када су га носили на рукама, гледали у њега као у Бога, љубили му руке и тражили помоћ, коjу ни сам себи ниjе могао да пружи, Доктор jе постаjао само на смрт уморни лекар, коjи се нагледао исувише несреће да би
могао да ужива у своjоj слави.

НАЈПЛЕМЕНИТИЈИ СРБИН
Обjашњаваjући зашто jе српски пук у Хрватскоj подигао на руке Јована Рашковића, због чега jе на зборовима уз слике Светог Саве, кнеза Лазара, Карађорђа, Његоша и Вука, носио и слику Рашковића, академик Матиjа Бећковић каже: “Тешко да су могли наћи темељниjега, пространиjега, несебичниjега, племенитиjега и угледниjега. Они коjи су Рашковића хтели да сузе и омразе, само су показали колико су ускогруди и ускоумни они сами.”
Бећковић закључуjе: “Јован Рашковић jе веровао да се без насиља може изборити за права свог народа и да неправду не сме чинити онаj коме jе неправда учињена. Од кад jе српских вођа, од Јована Рашковића ниjе било мирољубивиjега. Али, кад jе пала крв, то ниjе могао ни примити ни разумети. Сад знамо како се све завршило и да jе због таквог исхода Јован Рашковић пресвиснуо. Његовог народа нема у Краjини, очишћен jе, а његови прваци оптужени су за етничко чишћење других.”

ФЕЉТОН jе направљен према казивању др Санде Рашковић-Ивић, књигама Јована Рашковића “Луда земља” и “Душа и тело” и зборнику радова о овом српском трибуну у Хрватскоj.

(Наставиће се)

Извор: СРПСКИ НАРОДНИ ФОРУМ

Везане виjести:

Фељтон: Јован Рашковић II дио

Фељтон: Јован Рашковић III дио

Фељтон: Јован Рашковић IV дио

Фељтон: Јован Рашковић V дио

Фељтон: Јован Рашковић VI дио

Фељтон: Јован Рашковић VII дио