Својатање српског антифашизма

Током Другог свиjетског рата Срби су имали два антифашистичка покрета, jедан роjалистички а други комунистички. Како каже професор Момчило Павловић, допринос српског народа антифашистичкоj борби „на простору Југославиjе jе одлучуjући не само по жртвама него и по свеопштем антифашистичком и антинемачком расположењу“.

[1]Неке од бивших jугословенских република, данас настоje путем медиjске пропаганде да што више истакну своjу улогу у антифашистичкоj борби. Тако се форсира прича како jе Хрватска „ imala najjači antifašistički pokret u Evropi u Drugom svjetskom ratu“.[2] Медиjску пропаганду о размjерама хрватског антифашизма потпомажу и хрватски историчари. Тако професор са загребачког Филозофског факултета Твртко Јаковина тврди да jе у Хрватскоj „antifašizma bilo u izobilju“.[3]

Ако погледамо историjске изворе настале током Другог свиjестког рата, видићемо да су Хрвати у огромноj већини били у усташким и домобранским jединицама, и лоjални грађани геноцидне творевине НДХ. Тек у последње двиjе године рата, када се видjело да ће Хитлер а тиме и његови савезници бити поражени, почели су Хрвати масовниjе да прилазе антифашистичкоj борби.

До тада су апсолутну већину антифашистичких бораца чинили Срби из Лике, Кордуна Далмациjе, Хрватске и Славониjе, коjи су се борили за своj голи живот против хрватских усташких и домобранских jединица и против фанатизованог римокатоличког свештенства коjе jе настоjало што већи броj православних Срба силом да преобрати у римокатолике.

Тако нпр. према документима обjављеним након Другог свjетског рата у Зборнику докумената, том V, књига 30, национални састав дивизиjа насталих на тлу Хрватске jе 1942. био:

•           Шеста личка дивизиjа – 96% Срба;

•           Седма баниjска дивизиjа – 92% Срба

•           Осма кордунашка дивизиjа – 95% Срба

•           Дванаеста славонска дивизиjа – 85% Срба

Прве три горе наведене дивизиjе биле су у саставу Четвртог корпуса НОВ Југославиjе односно Првог корпуса НОВ Хрватске. У том корпусу осим самог назива „НОВ Хрватске“ како видимо по саставу дивизиjа мало шта jе друго било хрватско.

Какво jе било расположење међу хрватским масама, као и однос хрватских комуниста према усташама и домобранима, свjедочи, између осталога, и оваj летак дjељен фебруара 1942. године по хрватским насељима Горског Котара у коjем jе писало:

„Хрвати! Кољачка кама великосрпских четника зарила се у наше здраво

тиjело. Под овом камом издише цвиjет Хрватства, коjи jе тако потриjебан за

будућност наше миле и драге нам Домовине. Никада се Хрватска у своjоj

дугоj повиjести ниjе налазила у таквоj опасности као данас. Љубав према

истоj нам налаже да се уjединимо без обзира на политичка и идеолошка

убjеђења и неслагања. Сви домобрани и усташе имаjу приступ и отворена

врата у Народноослободилачки покрет Хрватске. Будите убjеђени да смо ми

наjприjе Хрвати, па тек онда комунисти а што се наjбоље види по нашем

дjеловању. Боримо се сви заjедно за онакву Хрватску коjа наjвише одговара

нашим интересима… — Друг Јоза“[4]

Текст jе састављен тако да изгледа као да Срби спроводе терор над Хрватима и то у вриjеме када су Јадовно, Јасеновац, крашке jаме, Сисак и многа дуга стратишта прогутала десетине хиљада невиних Срба. То хрватским комунистима ниjе битно jер су они како пише у летку „наjприjе Хрвати“ па тек онда антифашисти. Они не говоре о Југославиjи и братству и jединству, него о „Домовини“ Хрватскоj. Са друге стране Срби партизани су од своjих комесара и команданата учени да се боре за заjедничку државу и да се не свете за хрватске злочине над српском неjачи. Док су за хрватске комунисте усташе и домобрани борци „за онакву Хрватску коjа наjвише одговара нашим интересима…“, дотле су за српске комунисте  роjалисти односно четници смртни неприjатељи и издаjице.

Говори се о ками „великосрпских четника“ у наjмању руку као да су Срби окупирали Хрватску па спроводе своj терор над Хрватима, али се зато све усташке и домобранске каме натопљене српском крви амнестираjу зарад будућности „наше миле и драге нам Домовине“.

Оваj летак показуjе и то да међу Хрватима у то вриjеме ниjе „antifašizma bilo u izobilju“. Неки хрватски аутори отворено су писали о истоj идеjи коjом су се водиле и хрватске усташе и хрватски комунисти. Тако jе Бруно Бушић писао:

„Истински хрватски комунисти и усташе подjеднако су дубоко у себи носили идеjу слободне и независне Хрватске и њеног пуног суверенитета унутар хрватских повиjесних и етничких граница“.[5]

Риjечи хрватских политичких вођа током уништавања СФРЈ потврђуjу да су хрватски и комунисти и усташе имали заjеднички циљ.Тако jе први предсjедник независне државе Хрватске Фрањо Туђман, у свом политичком програму коjи jе дjелимично изниjет  у његовоj књити „Беспућа повиjесне збиљности“  сматрао да: „Геноцид може бити користан jер доводи до хомогенизациjе нациjе“.[6]

Последњи председник СФРЈ и jедно вриjеме  предсjедник Републике Хрватске, Стjепан Месић, jе на наjбољи начин обjаснио став већине Хрвата за говорницом на jедном скупу пред хрватском диjаспором:

„…Ми немамо разлога ником се испричават. Ово што траже од Хрвата. Идите клекните у Јасеновац. Ми немамо шта клечати. Ми смо два пута побjедили а сви други само jедном. Ми смо побjедили 10. травња, кад су нам силе Осовине признале државу и побjедили смо jер смо се нашли послиjе рата опет са побjедницима за побjедничким столом. У Другом свjетском рату, видите, Хрвати су два пута побjедили..“[7]

Из овога се види континуитет хрватске политике коjа jе гледала само своjе интересе, па кад jе требало сарађивала jе са фашистима, а након њиховог слома са комунистима. Свако има право да води своjу политику како хоће и да се на разне начине бори за своjе интересе, али нема право да фалсификуjе и краде туђе заслуге у борби против фашизма.

Босна и Херцеговина jе jош jедна од бивших jугословенских република коjа се дичи своjим антифашизмом. Наравно, као и у Хрватскоj и овдjе се велича и присваjа само антифашистички покрет под комунистичким вођством, док се роjалистички проглашава за квислиншки или фашистички покрет што нема везе са истином.

Док jе jош била у саставу СФРЈ, Босна и Херцеговина jе славила Дан устанка народа Босне и Херцеговине сваког 27. jула у години као сjећање на устанак 1941. у Босанскоj Краjини.

С обзиром на то да jе устаника Срба било око 20.000 а остали националности само 97, не може се говорити и писати „о свенародном устанку“, него о устанку Срба Босанске Краjине.

Од 97 несрба у устанку било jе: Муслимана 49, Хрвата 37, Јевреjа 5, Црногораца 3, Југословен 1, Њемаца 1, Словенаца 1.[8]

Далеко више jе Муслимана и Хрвата било у усташким формациjама него међу народним устаницима у прве три године рата. Пред краj рата комунисти се обраћаjу Муслиманима са „Браћо Муслимани“ па између осталога им кажу:

„Обраћамо вам се у данима наших задњих ослободилачких напора, када се тражи од сваког поштеног и честитог Муслимана, да се прикључи Народно-ослободилачком покрету, коjи jе нас Муслимане спасао од уништења. Зар не видимо око себе развалине, пустош и згаришта наших насеља, зар наша свиjест може бити мирна над гробовима наше искасапљење дjеце, маjки и отаца, зар jедног часа смиjемо сметнути с ума, да су Швабе и њихови усташко-четнички хизмећери, своjски помогнути од наших муслиманских издаjица, хтjели да нас братоубилачким клањем за вjечна времена униште и одбаце од наше браће без коjих нема живота ни нама Муслиманима“.[9]

До тада су Срби и у партизанским и у четничким jединицама гинули у борби против њемачких, усташко-домобранских формациjа и муслиманских милициjа, као и у међусобном братоубилачко-идеолошком рату.

Комунисти су овде изjедначили роjалисте са усташама, као да су они савезници а не љути неприjатељи коjи су водили тешке међусобне борбе на скоро циjелом простору НДХ. Шта више, Муслимани коjи су били у усташким и СС jединицама, такође су Србе против коjих су се борили и над коjима су чинили геноцид, називали четницима и великосрбима. Ни jедном риjечjу се не спомињу невине српске жртве нити се ико од Муслимана позива на одговорност.

Можда због таквог односа и ширења приче о подjеднаком доприносу антифашистичкоj  борби свих народа у БиХ, данашњи бошњачки интелектуалци без длаке на jезику тврде да jе „samo bošnjaštvo jednako antifašizmu i antinacionalizmu“.[10]

Ово jе очит примjер фалсификовања ближе и даље прошлости, као и митологизациjа и уздизање jедне нациjе на пиjадестал непогрешивости. Навешћемо два примjера коjи побиjаjу ову тврдњу.

1.  У Сараjеву jе 1941. године jуриш  уличне руље на главну Сефардску синагогу („Темпл“) уследио jе одмах после уласка окупационих трупа. Однели су и бакарни кров. Од десет хиљада Јевреjа, рат jе преживело 1.400. Ликвидациjа jе почела пре почетка холокауста у осталоj Европи.[11]

2.  Током грађанског рата у  БиХ, у саставу тзв. Армиjе РБиХ налазиле су се и формациjе ХОС-а коjе су биле састављене од Хрвата и Муслимана.[12] Хосовци су његовали усташке традициjе што се jасно види по њиховим ознакама и њиховоj химни гдjе се отворено величаjу усташе.[13]

Имаjући у виду само ова два примjера, поред jош многих других, jасно jе да „бошњаштво“ не може бити синоним за антифашизам, као што то не може бити ни име било коjе друге нациjе.

Упоредо са форсирањем невиности и непогрешивости своjе нациjе, са друге стране многи бошњачки интелектуалци оптужуjу све своjе комшиjе за фашизам или злочиначке намjере према Бошњацима. Тако у неким књигама штампаним у Федерациjи читамо између осталог:

„На вредновање усташког режима као ‘клерикалне диктатуре’ надовезуjе се оцjена да су Срби слом Краљевине Југославиjе користили за остварење своjих ексклузивистичких циљева, успоставу Велике Србиjе, геноцидом као средством, али и циљем тог програма“.[14]

Дакле, не само да се умањуjу српске заслуге у антифашистичкоj борби, док се минималне заслуге бошњачког народа издижу до необjективних висина, него се Срби коjи су наjвише страдали током Другог свиjетског рата и на коjима jе почињен геноцид од стране Хрвата и Бошњака, оптужуjу да су своjу несрећу тобоже искористили за стварање тобоже „Велике Србиjе“ и то ни мање ни више него планираним геноцидом над Бошњацима.

Аутор се незауставља на томе, него без гриже савjести тврди како међу „Бошњацима ниjе било фашистичких покрета, нити фашистичких снага“.[15] Као да му ниjе познато да су  Муслимани учествовали у помоћним Шуцкор jединицама коjе су чиниле злочине над Србима широм Босне и Херцеговине и у казненим експедициjама по Србиjи током Првог свиjетског рата, затим у усташким jединицама и СС jединицама коjе су учествовале у истребљењу Срба током Другог свиjестког рата, да би опет у грађанском рату у БиХ током деведесетих постоjале jединице коjе су како смо видjели, његовали усташку традициjу, затим фанатизоване вjерске jединице муслимана, а злочине над Србима су чиниле и остале jединице тзв. Армиjе РБиХ.

Заслуге у антифашистичкоj борби наjбоље се виде кроз жртве дате у самоj борби. Национална структура страдалих партизана у БиХ jе оваква: Срби 78,12%, Муслимани 15,99%, Хрвати 4,63%. и осталих 1,27%.[16]

Овдjе нисмо узели у обзир и погинуле Србе у роjалистичком антифашистичком покрету jер тачан броj jош ниjе утврђен, тако да jе допринос Срба jош значаjниjи. Како би сприjечили фалсификовање историjе, треба се посветити опсежном раду на прикупљању докумената и презентовању чињеница jавности коjе бацаjу право свиjетло на карактер антифашистичке борбе.

Борис Радаоквић

Момчило Павловић: Срби треба да се поносе улогом у борби против фашизма

Хрватски (Анти)фашизам или (Анти)фашизам у Хрвата

Bleferski antifašizam – Jadovno 1941.