Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Ослушкивање тишине на Малом Зејтинлику

Датум објаве: среда, 30 септембра, 2015
Величина слова: A- A+

Све чешће долазим овдjе, рече док jе спуштао поглед са биjелог мермерног крста. А раниjе сам долазио риjетко, jедном годишње, на задушнице.

Мали Зеjтинлик
Мали Зеjтинлик

Пише: Вукашин Беатовић

На тренутак jе заћутао, као да jе скупљао снагу да каже оно што jе желио. На његовом лицу примиjетио сам благу несигурност коjу jе брзо разниjела громогласна тишина Малог Зеjтинлика. Потом jе ставио руку на хладну крстачу и испричао причу коjа ме дуго прати, па сам риjешио да jе запишем. Да остане.

– Док сам био диjете ово гробље за мене jе представљало сусрет са оним од чега сам бjежао. Нисам могао да прихватим да jе отац погинуо док jе бранио Илиџу. Дубоко у себи потискивао сам губитак и са људима о томе нисам говорио. Нисам имао снаге. Риjечи су застаjале у грлу, па су ми сузе навирале на очи при помисли да поменем његово име.

Било ми jе шеснаест година када сам први пут закорачио на ово мjесто.

Приjе него што смо кренули на Романиjу, гледао сам кроз прозор нашег новог дома – у Братунцу jе падао сниjег. Преда мном су биле броjне слике рата у Сараjеву. Дjеца коjа су откривала свиjет под оловним небом, осуђена су да се боре и да одрастаjу са сумњом да се иза jелика и оморика непрекидно смjењуjу наоружане страже и спремаjу нове битке.

У мени jе, пред таj први полазак на зимске задушнице, више него икад послиjе, траjала битка између жеље да одем и страха од сусрета са очевим гробом. Таман кад би жеља надjачала страх, почињао би да мислим о непознатоj судбини узетих људских душа и тако сам се враћао на почетак.

Мали Зеjтинлик
Мали Зеjтинлик

На путу ка Сокоцу, слушао сам животне приче расељених Сараjлиjа. Људи су се распитивали за своjе познанике, приjатеље и родбину. Покушавали су да сазнаjу гдjе се ко настанио, размjењивали су броjеве телефона, адресе и поздраве.

До мене и маjке сjедио jе старац, а уз њега ћутљиви унук. Циjелим путем старац jе понављао реченицу – Романиjо горо над горама, ти си звиjезда међу планинама!

Повремено би, очима пуним суза, погледао дjечака и дрхтавом руком га миловао по глави. Са краjа аутобуса, често се проламао уплакани глас – Е моj Арсо, како ће маjка без тебе, само сам тебе имала… На сjедишту испред, жена са дjечаком и малом дjевоjчицом. Изгубила jе мужа и рођеног брата, па су jоj макањчад jедини разлог да се бори у животу.

Тако сам у аутобусу коjи нас jе превозио на Мали Зеjтинлик, први пут осjетио истинску блискост са људима. Многе нисам познавао, штавише, први пут сам их видио, а сви су били моjи jер нас jе повезала заjедничка несрећа, губитак наjмилиjих и њихово вjечно почивалиште. На путу за Романиjу, схватио сам да маjка и jа нисмо сами и да постоjе људи коjи умиjу да испруже приjатељски повиjен длан, да те чуjу и да те разумиjу. Утjехе ниjе ни могло бити.

На Сокоцу нас jе дочекала воjска. Задисани регрут из Требиња са лопатом у руци, причао jе да су циjелу ноћ, заjедно са мjештанима, чистили сметове са гробља. Сокочанке су нудиле чаjеве и водиле промрзле да се огриjу. Сви су се трудили да нас дочекаjу што jе могуће боље.

На улазу у гробље маjка jе, као и многе жене, плакала. У намjери да сачувам слабашни мир и покажем како сам тобоже зрео, трудио сам се да скренем мисли све док нисам погледао у капиjу на коjоj jе писало:

„Спаваjте пупољци
бурног прољећа,
Отргнути у олуjи и тучи!“

Тада су ми сузе клизнуле низ лице и више их ништа ниjе могло зауставити.

Воjник по имену Душан, водио нас jе од капиjе ка очевом гробу. Нисмо знали гдjе jе сахрањен. Тиjело мога оца, из породичне гробнице у Мали Зеjтилник, пренио jе, у данима егзодуса сараjевских Срба, његов приjатељ и ратни друг. Ниjе прошло ни пола године откако jе погинуо, а маjка и jа смо оставили Сараjево са жељом да се jедног дана вратимо. Ни слутили нисмо да одлазимо заувиjек.

Била jе, кажу, стравична зима и дубока ноћ када су га воjници спустили у окађену раку. Свештеник jе служио опиjело и поjао Њест Свjат. А ми… ми нисмо могли да дођемо на његову другу сахрану.

Мали Зеjтинлик
Мали Зеjтинлик

Док смо ишли за Душаном, посматрао сам гробље. Учинило ми се да се редови биjелих крстова простиру у недоглед и да се негдjе иза романиjских брда састаjу са jауцима унесрећених жена.

Коjи крст да пољубим ‘мjесто образа твога душо – кукала jе старица у црнини. Из даљине се чула друга жена – гдjе ћу свиjеће палити до краjа живота свога овако пресjечена… А онда, не знам ни одакле, зачух – кад и како ћу тебе, сине, прежалити, преплакати…

Стаjао сам на очевом гробу и држао кадионицу у руци док jе вjетар разносио тамjан и мирис просуте ракиjе. Овдjе се ништа не може разумjети, помислио сам.

Људи су нам прилазили. Нису нас остављали болу. Та подмукла неман чекала jе у аутобусу, да нас покори на путу до куће. Било jе то наjдуже и наjтеже ћутање у животу.

Прошло jе отад скоро двадесет година. Питање – зашто? – одавно не постављам. Божиjа jе одлука да кроз живот газим сам. Сада долазим на Мали Зеjтинлик да ослушнем тишину уз крстачу коjу jе подигла захвална отаџбина.

Ниjе оваj вjечни, биjели строj, коjи бдиjе на бранику отаџбине, само пука хиљада од коjе застаjе дах. Ниjе ово никаква тачка стављена на борбу за настанак Српске. Иза сваке крстаче стоjи живот попут мог и прича слична моjоj. Преплићемо се и допуњуjемо.

Знаjу то добро они коjи запињу за нашу међу. Лако се познаjу по жељи да створе свиjет себи раван и људе по своjоj слици. Заjедничка им jе мржња, коjа се у себи самоj умножава и налази намjену.

Због таквих људи тешко jе бреме наших генерациjа. Али, све док будемо живjели за Српску, не могу нам ништа! – рече ми на краjу разговора по коме ћу заувиjек памитити jедно сунчано романиjско jутро.

Извор: ФРОНТАЛ

 

Везане виjести:

САВАНОВИЋ: НЕ СТВАРАТИ СИТУАЦИЈЕ ДА СЕ ЗА СЛОБОДУ …

СЛУЖЕН ПАРАСТОС ЗА ПОГИНУЛЕ БОРЦЕ – Jadovno 1941.

ПАРАСТОС ЗА ПОГИНУЛЕ И УМРЛЕ БОРЦЕ – Jadovno 1941.

Соколац: 19 година од формирања Петог корпуса ВРС – Jadovno …

положени виjенци на централно спомен-обиљежjе у сокоцу




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top