Ослобођење и уједињење

Од Срба који су рођени у заједничкој земљи данас се очекује да се помире са тим да су на силу, ратовима подељени на различите државе, настале на рушевинама Југославије

После разбијања Југославије, Србија као да се вратила у 19. век. Она је поново мала земља, смештена на фрагментираном политичком простору, угрожена међусобним сукобима великих сила. Можда је, међутим, најважније то што је она данас, баш као и пре Првог светског рата, само једна од земаља у којима живи подељени српски народ.

У 19. веку се приповедало да су Срби „пре Косова“ имали своје царство. Данашње генерације, међутим, непосредно памте да су рођене и до јуче живеле у Југославији, земљи за коју су се у два светска рата борили њихови преци, у којој су Срби, својом убедљивом већином, били уједињени. То што је она припадала и другим народима не мења суштину ствари. Од Срба који су, дакле, рођени у заједничкој земљи данас се очекује да се помире са тим да су на силу, ратовима подељени на различите државе, настале на рушевинама Југославије. Другим речима, Срби су доведени у положај Немаца за време постојања Берлинског зида.

У 19. веку, пре уједињења у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, Србе из Србије, Црне Горе, Хабзбуршког и Османског царства спајала је заједничка национална свест. Она, истина, није у свим слојевима била подједнако видљива и није свуда имала исти садржај. Била је, међутим, необично отпорна и трајна, јер се, поред осталог, заснивала на веома дугим историјским традицијама.

Исходишта српске националне идеје нису била само у прошлости. Важнији је био заједнички идеал ослобођења и уједињења, смештен у будућност. Ослобођење и уједињење, те две моћне речи, чији се смисао не може свести на политичко значење, биле су лозинка европских националних покрета од Ирске, Норвешке и Немачке до Италије, Грчке и Јерменије.

За Србију и Црну Гору, државе од којих су Срби очекивали остварење ослобођења и уједињења, тај идеал није подразумевао освајање туђих земаља, него пуко преживљавање и самоодбрану. Илија Гарашанин, Јован Ристић, Никола Пашић, књаз и краљ Никола Петровић знали су да су у међународној арени одувек владала хобсовска, немилосрдна правила и да су ту могле да преживе само велике и јаке државе. Њихове земље могле су или да се прошире и уједине, или да нестану.

Велике силе су у присталицама покрета за ослобођење и уједињење најчешће виделе изазиваче невоља. За Беч и Лондон Србија и Црна Гора биле су, упркос краћим периодима разумевања и сарадње, прихватљиве само онда када се нису обазирале на Србе у суседним земљама. Санкт Петербург је, уз краће периоде неразумевања и сукоба, пружао подршку српском националном покрету, али под условом да он остане под његовом контролом.

Не може се порећи да су у југословенској држави Срби видели остварење заветне мисли ослобођења и уједињења. Ту државу два пута су разориле Немачка и њене савезнице. Друго разарање, за разлику од првог, обављено је уз подршку, а потом и вођство бивших српских савезника, САД и Британије. Идеја ослобођења и уједињења је, усред Одбрамбено-отаџбинског рата, како се он данас зове у Републици Српској, у делу београдског јавног мњења променила смисао и садржину. Сада је значила ослобођење од комунизма и уједињење са Европском унијом.

Данас знамо да смо, ослобађајући се комунизма, учествовали у растурању сопствене државе, ЈНА и полицијских служби, и да смо, за шаку долара, спремно распродали некада успешна предузећа. У грчевитој жељи за уједињењем са Европском унијом, опростили смо јој то што је, под вођством Немачке, САД и НАТО, растурила Југославију, бомбардовала Србе, протерала их из Крајине, Сарајева, са Косова и Метохије, као и то што је водила беспримерну медијску антисрпску кампању, чији рецидиви трају и данас.

Упркос свему, чак и сада, у 2017. години, овако первертирана идеја ослобођења и уједињења чини суштину идеологије власти и највећег дела опозиције у Србији. Док брод ЕУ тоне и док га пацови увелико напуштају, српске власти и опозиција би да нас на њега по сваку цену укрцају. Никакве чињенице више не могу да зауставе наше политичко-медијске елите: ни громогласно ћутање Берлина и Брисела пред обновом усташких идеја у Хрватској; ни то што ЕУ и НАТО настављају са стварањем легла исламског фундаментализма и криминала унутар Србије, на Косову, али и у Босни и Херцеговини; ни стварање велике Албаније; ни подршка антисрпском режиму у Црној Гори.

Таква политика логично води ка закључку да су Срби у региону за политичке елите у Београду само камен око врата. Српске власти успоставиле су веома тесну сарадњу са режимом у Црној Гори. Референдум о дану Републике Српске дочекан је у Београду хладно и скоро непријатељски. Данашње зближење са Бањалуком последица је само њене солидарности са Београдом пред претњама из Сарајева. Бриселски споразум показао је да су власти у Београду спремне да тргују чак и судбином грађана Србије на Косову и Метохији.

Запитајмо зато грађане Србије: шта за њих заиста значе те две речи, ослобођење и уједињење? Од кога би данас требало да се ослободе, с ким да се уједине? Како рече неуморни Александар Раковић – са Малтом и Летонијом, или са Републиком Српском и Црном Гором?

Доцент на Одсеку за историју Филозофског факултета у Београду

Аутор: Милош Ковић

Извор: ПОЛИТИКА

Везане вијести:

Од Голготе до Васкрса Србије | Јадовно 1941.

Милош Ковић: Има ли српска историја златно доба | Јадовно 1941.

Ковић: Гаврило је за Запад терориста | Јадовно 1941.

Дисциплиновање српске историографије | Јадовно 1941.

Где је, у ствари, фашизам | Јадовно 1941.