Орвеловски Недићев режим

Рад Владе народног спаса Милана Недића у време Другог светског рата био је под  контролом окупационих немачких власти, органи квислиншке владе спроводили су уствари њихове наредбе и у свом деловању били зависни од њих.

Ово се могло чути у готово сваком излагању на округлом столу „Генерал Милан Недић и домаћа управа у Србији 1941–1944. године – научни погледи“ одржаном јуче на Филозофском факултету у Београду.

Учесници су говорили о раду Недићеве владе у области просвете, пропаганде, полиције, оружаних снага. Скуп је организовао Музеј жртава геноцида, а вршилац дужности директора ове институције, др Вељко Ђурић Мишина, истакао је да и даље постоје контроверзе око Недићеве историјске улоге, да нису разјашњени разлози због којих се определио за колаборацију.

Учесницима округлог стола кратко се, иако то није било у програму, обратио и потомак Милана Недића, Александар Недић, који се захвалио на организацији овог скупа.

Др Ђурић Мишина говорио је о избеглицама, које су бежећи из Независне Државе Хрватске уточиште проналазиле у окупираној Србији и истакао да постоји довољно историјске грађе која сведочи о томе да им је Милан Недић помагао.

Како је истакао, међу хиљадама невољника, било је и деце, али и око 600 свештеника Српске православне цркве. Ако се помоћ избеглицама може узети као олакшавајућа околност у сагледавању улоге Милана Недића током Другог светског рата, рад специјалне полиције му је камен око врата, рекао је Раде Ристановић, који је на скупу излагао на ову тему.

– Специјална полиција била је најрепресивнији орган Недићеве управе, а више од осамдесет одсто њених активности било је усмерено на сузбијање илегалне комунистичке делатности. Под истрагом Трећег одељења били су припадници Равногорског покрета, док је Седмо одељење Специјалне полиције вршило евидентирање Јевреја и попис њихове имовине. Они нису учествовали директно у егзекуцијама Јевреја, али су немачким окупационим властима предавали те спискове, што је за многе од њих значило смртну пресуду. Они нису били самостални у односу на окупационе власти, будући да су све дневне, недељне, месечне и годишње извештаје били дужни да предају и Немцима – рекао је Ристановић.

Недићева влада имала је и своје оружане снаге, познат је његов Српски добровољачки корпус. Историчар Бојан Димитријевић, научни саветник у Институту за савремену историју, који је иначе и сведочио на процесу рехабилитације Милана Недића, рекао је да се Недићевим оружаним снагама не може приписати учешће у Холокаусту и да су за „решавање јеврејског питања“ биле задужене немачке окупационе власти.

– Оружане снаге у окупираној Србији основане су да се спрече унутрашњи немири после партизанског устанка и нису напуштале територију Србије. Нису имали теже наоружање и од свих оружаних формација најмање је људи страдало од њихове руке – рекао је Димитријевић.

Под надзором немачких окупационих власти био је и сектор просвете, који је водио министар у Недићевој влади Велибор Јонић. Како је истакла Љубинка Шкодрић, архивски саветник у Архиву Србије, Немци су цензурисали нове уџбенике, увели обавезно учење немачког језика, инсистирали на реформи универзитета, а извештаји о раду школа и универзитета, као и у случају полиције, редовно су им достављани.

Са Министарством просвете и вера тесно је сарађивало и Одељење државне пропаганде, основано септембра 1941. године, које је, такође, славећи немачке победе на фронту, било у функцији окупационих власти. Како је објаснила др Маријана Мраовић, архивски саветник у Војном архиву, њихова пропаганда била је антикомунистичка, антијеврејска и, пронемачка, а време окупације називано је послератним временом.

Колико се историјске оцене о Милану Недићу и његовој квислиншкој влади разликују показује и пример оцењивања улоге Завода за преваспитавање деце у Смедеревској Паланци. С једне стране, у прокумнистичкој литератури он је назначен као логор, док се с друге, у пронедићевској литератури, назива Острвом спаса – истакао је Александар Стојановић, научни сарадник у Институту за новију историју Југославије.

– Завод је основан 1942, постојао је две године и кроз њега је прошло око 1.100 младих, узраста од 16, колико је имао најмлађи до 37 година, колико је имао најстарији штићеник. У њега су упућивана деца заведена комунистичком идеологијом, како се то дефинисало, и то без сагласности родитеља или старатеља. Основна функција му је била политичко преваспитавање– истакао је Стојановић.

И Завод је био у надлежности Министарства просвете, штићенике су у згради окруженој бодљикавом жицом, чували наоружани стражари, али они су могли да одлазе на излете, екскурзије…

– Априла 1943. године избио је пуч у Заводу, када је група штићеника покушала да разоружа стражаре. Интервенисала је специјална полиција која их је похапсила, а 12 њих који су означени као коловође пуча стрељани су на Бањици. Осим тог догађаја, нема података да је иједан штићеник страдао у Заводу или да је био упућен на болничко лечење због физичких повреда. Вероватно је најизбалансиранију оцену Завода дао британски Форин офис који га је означио као неку врсту поправног дома – рекао је Стојановић.

Извор: ПОЛИТИКА