Оптужбе против КПЈ/СКЈ и Тита су злобне и неодрживе

Надежда Винавер, професорка универзитета у пензији, објавила је у „Политици” фељтон о књизи др Николе Николића „Јасеновачки логор” у 17 наставака (од 13. до 31. јула). Ауторки је књига послужила само као повод да оптужи КПЈ/СКЈ и Јосипа Броза Тита за политичко заташкавање усташких злочина над Србима и за вођење антисрпске политике од појаве КПЈ, а онда и Тита на југословенској политичкој сцени.

Ауторка тврди у 11. наставку да се „читава владавина Јосипа Броза темељи на неистинама”, као што је „она о Недићу”, а у ствари је њен фељтон препун неистина, кривотворења, произвољности, незнања и једностраности. Нижу се инсинуације и увреде, да би се појачале оптужбе против носилаца антифашистичке борбе, против КПЈ и Јосипа Броза Тита, а у циљу што уверљивијег адвокатисања ауторке у корист поражених снага у Народноослободилачком рату (НОР-у) – великосрпског монархизма и нациоклерикалног шовинизма.

Ауторка не пише о суштини Другог светског рата и не осветљава праву истину о странама у сукобу током НОР-а и његовим историјским дометима у целини: она не пише ни ко је ослободилачку борбу повео 1941. и довео је до победоносног краја 1945, ко је поразио фашистичке завојеваче и њихове домаће квислинге, земљу ослободио и остварио све ратне циљеве антифашистичког НОР-а и привео виновнике ратних злочина правди.

Стога ћемо, у име оних другова и другарица који су се борили и пали за победу и слободу, као и због захтева јавности, домаће и светске, које после текућих ревизија вапе за истином, још једном указати на само неке злобне и исконструисане инсинуације ауторке.

КПЈ и Тито нису заташкавали усташке и друге злочине над Србима нити су водили антисрпску политику, већ су водили НОР из кога је израсла победа и авнојевска Југославија у којој су њени народи и народности збратимљено, хармонично и срећно живели пола века у миру све док међу њих није поново убачен црв мржње и нациоклерикалног раздора, што је довело чак и до геноцидних трагедија, које још нису превазиђене, већ се и подстичу.

Ауторка третира проблеме од конституисања Краљевине Југославије 1918, преко периода НОР-а и СФРЈ, па све до њеног разбијања 1991. године и касније.

У Краљевини Југославији на главном удару власти, од првог до последњег дана монархије, били су комунисти: КПЈ је забрањена, њени чланови су прогоњени и убијани, али су ипак успели да се одрже, чак и да се укључе у одбрану Шпаније од фашизма и да припреме одбрану Југославије од немачко-италијанске агресије.

Монархистичке власти су и у тренуцима капитулације затворене комунисте уредно предале окупатору, што ауторка не помиње, већ само истиче да се Југославија својим конституисањем 1918. године „суочила са две велике опасности по стабилност државе: Католичком црквом и Комунистичком партијом”, којима ће се „убрзо придружити и жилави усташки покрет”. Она оцењује да је „КПЈ која је основана 1919. године у оквиру Коминтерне, одмах кренула с великим планом да дође на власт” и да се „свом снагом трудила да побуни народе Југославије и да их посвађа”, те да је „због тога Партија била у илегали”. Ни речи о томе да је КПЈ због успеха на првим поратним изборима била забрањена и изложена прогонима све до капитулације Краљевине Југославије, априла 1941.

Не пише ништа ни о систематском прогону КПЈ и њених чланова, хапшењима и суђењима, па чак и о нечувеним убиствима: секретара КПЈ Ђуре Ђаковића и седам секретара СКОЈ-а, али пише о „Пролетеру”, органу Централног комитета КПЈ који је излазио од 1929. до 1942. године, „чија је централна тема било право хрватског народа, понекад и словеначког”, да остварује своја национална права за која су тврдили да им их Срби ускраћују. „Комунизам тако све више губи карактер интернационалног комунизма и добија црте једнонационалне партије у којој су етно и верска функција изразитије од самог чланства у Партији: политичка делатност подређена је хрватском национализму и католичкој вероисповести колико год то звучало невероватно”, тврди ауторка.

„На таквом ’Пролетеру’”, пише она, „васпитавали су се политички комесари Срби и Црногорци и остали људи из власти, који ће завладати државом после Другог светског рата и под њиховим притиском ће гробови српских мученика остати необележени.”

Према њеним оценама, испада да су за све лоше што се у Југославији догодило током Титове епохе и после, криви комунисти, а за све што је добро да су заслужне поражене снаге Карађорђевића, Михаиловића, Недића и свих других антипартизанских снага.

То што она пише очито нема везе с везом, али има с њеним умишљајем о датом времену, па се труди да увери јавност да је „антисрпска идеја расла, сазревала и подгревала се непосредно, нарочито од 1936. с Јосипом Брозом Титом на челу ЦК и платформом борбе за демократизацију и преуређење државе на основама националне равноправности”.

У прологу фељтона ауторка тврди како се одмах после завршетка Другог светског рата о логору у Јасеновцу и другим усташким злочинима „говорило уздржано”, потом да се „скривала истина од јавности” и да се „вршило политичко заташкавање злочина ради помирења и изградње данас колико саркастичног, толико фантазмагоричног појма братства и јединства, у ствари је била подло трансформисана забрана разматрања свих злочина против Срба, масовних и појединачних”.

То је тотална неистина и оптужба братства и јединства.

(У оквиру овог реаговања „Политика” ће објавити прилоге Антуна Милетића, Благоја Граховца, Јовe Радовановића и Горана Бабића)

(Наставиће се)

Аутор: Колегијум Авнојевског форума „Јосип Броз Тито”

Извор: Политика