Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

ОПТУЖБА, АЛИ НЕ И СУЂЕЊЕ: Професор Светизар Буловић поводом првог издања књиге Огњена Марија Ливањска

Датум објаве: уторак, 6 марта, 2012
Величина слова: A- A+

Latinica

Ово jе књига масовног свjедочења, снажна оптужба геноцида од приjе пола виjека.

Оптужба али не и суђење.

Књига ствара предоџбу античког театра у коjему дефилуjу људи фосилног изгледа, бивши људи, а опет препознатљиви. Има у њоj успjелих литерарних пасажа, правих приповjедачких мотива, али реалистичка казивања враћаjу нас у крваву збиљу, па читалац остаjе до краjа под jаком емотивном тензиjом.

О геноциду над српским народом у прошлом рату се досад ниjе много писало. Поготову о злочинима у ливањском краjу…

Кад jе риjеч о теми „каме и jаме“, обично се помисли на „Јаму“ Горана Ковачића. Ниjе случаjно да jе ово класично дjело нашег пjесника настало и промовисано баш на овом, ливањском подручjу.

Али – то jе поезиjа, то jе грандиозна метафора страдања и мучеништва. Иако у „Јами“ има доста реалистичких описа, доста препознатљивих сцена из те апокалиптичне четрдесет прве, ипак то ниjе исти доживљаj, иста стварност коjу видимо и доживљавамо из непосредног казивања наших „jамара“, тих великомученика о коjима мало зна наша и свjетска jавност.

Управо ту празнину у нашоj публицистици, па и нашоj науци, добрим диjелом попуњава  Будо Симоновић своjим изузетним дjелом „Огњена Мариjа ливањска“.

Оваj даровити новинар и писац вjешто користи аутентични jезик своjих саговорника и своjих jунака, али се овог пута сусрео са наjчудниjим jунацима и наjчудниjим причама коjе човjек може сусрести и чути. Прави jе подвиг, у литерарном смислу, да се ова огромна грађа композициjски среди, да се плеjада свjедока и свjедочења стави на право мjесто и да се сачува аутентичност збивања у ливањском краjу тих крвавих дана с прољећа и љета 1941. године.

Будо Симоновић jе с великом одговорношћу пришао овоj сложеноj материjи и, чини ми се,  успио да сачува од заборава многе околности и догађаjе око овог наjмонструозниjег злочина у нашоj историjи…

Ипак, у право вриjеме, можда у прави час, добили смо дуго чекану књигу о злочину коjи се не смиjе заборавити.

 

*   *   *

 

          Управо у моменту када сам половином новембра ове, 2007. године, исписивао посљедње ретке овог новог, допуњеног издања књиге „Огњена Мариjа ливањска“  и кад сам се спремао  да рукопис пошаљем  професору Светозару Буловићу, са жељом да jош jедном да своj суд о њему, сада употпуњен и личним искуством  страдања у Ливну, jер jе,  мало пошто jе прво издаље ове књиге са његовом рецензиjом угледало дан, и сам морао да напусти родни праг и спас тражи тамо гдjе га злотворска рука не може досегнути, предухитрио ме тужни глас из Бањалуке да jе професор Буловић преминуо.

         

 

Захваљуjући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Мариjа Ливањска“

ognjena_marija_livanjska.jpg Књига jе посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у наjновиjим ратним сукобима на том подручjу, посебно током 1992. и 1993. године. То jе прича о 1587 жртава, претежно дjеце и неjачи, мучених и на наjзверскиjи начин побиjених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживjели са тих губилишта, посебно преживjели из неколико jама, чиjе jе казивање своjевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своjу гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и броjни иновjерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи коjи у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог виjека, нису гледали ко се како крсти и шта jе коме на глави. Књига jе стога страшно свjедочанство о злу, оптужба за сва времена, али и траjни документ о величаjним примjерима добротворства и жртвовања човjека за човjека. Издавач књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) jе компаниjа „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, наjтиражниjа дневна новина у диjаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски jезик и jугословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназиjи „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романиjи, а онда се посветио новинарству (почео у сараjевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованоj Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада обjављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

 

Везане виjести:

Промоциjа књиге „Огњена Мариjа Ливањска” у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – НАСЛОВИ – 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у jами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоциjа књиге “ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА” у Светосавском културном клубу у Бања Луци

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top