OPŠTINA GRUBIŠNO POLJE – ЖRTVE RATA 1941-1945 – Jovan Mirković

English

Analiza je urađena po mestu rođenja, prema do sada izvršenoj reviziji popisa “ЖRTVE RATA 1941-1945” iz 1964. godine. Ovu analizu, uradio je viši kustos Muzeja žrtava genocida iz Beograda, Jovan Mirković, i prezentovao je na promociji knjige: ” Bilogora i Grubišno Polje 1941 – 1991.” autora Milana Bastašića.Promocija je održana u Beogradu, 10.februara 2010, na Akademiji za bezbednost i diplomatiju.

Izučavajući objavljene izvore i literaturu o jasenovačkim logorima ustanovio sam da memoarska literatura i regionalna i lokalna istoriografija su dve najbrojnije grupe, u uslovnoj podeli literature, i da, uz dosta retke primere objavljenih izvora, stručnih i naučnih radova, predstavljaju najznačajniji izvor spoznaja.

Knjigu dr Milana Bastašića pripada korpusu memoarskih zapisa, a po obuhvatu prostora o kojima govori grupi regionalne i lokalne istoriografije, koja ima nesumnjiv značaj u upotpunjavanju spoznaja o događajima na širem prostoru sa događajima regionalnog i lokalnog karaktera.

Prostor o kome govori dr Bastašić, Bilogora i Grubišno Polje, gotovo da nije ni obrađen u istoriografiji Drugog svetskog rata, a radi se o prostoru na kome su počinjeni brojni masovni zločini.

To je najzapadniji etnički prostor srpskog stanovništva i prvi masovni zločini NDH vrše se upravo na ovom prostoru: krajem aprila 1941. prvo masovno logorisanje stanovništva iz Grubišnog Polja i pokolj u Gudovcu kod Bjelovara. Ovaj prostor isturenog srpskog etničkog korpusa i devedesetih godina prošlog veka, kako to dokumentuje autor, takođe se našao prvi na udaru ponovljenog zločina protiv srpskog stanovništva.

Pripremajući se za predstavljanje ove knjige, odlučio sam, da ne govorim o knjizi, jer će to drugi učiniti, već da napravim jednu analizu iz dostupnih podataka o stradanju stanovništva opštine Grubišno Polje u Drugom svetskom ratu, a vezano i za teme kojima se bavim, a to su zločini NDH u jasenovačkim logorima.

Usta­ški po­kret je bio „sin­te­za Star­če­vi­će­vog dr­žav­nog pra­va i se­ljač­ke ideolo­gi­je bra­će Ra­dić, ko­ji je iz­ni­kao iz ovih dvi­ju naj­ja­čih po­li­tič­kih ideo­lo­gi­ja u hr­vat­skom na­ro­du… i u ‘Usta­škim na­če­li­ma’ ob­u­hva­tio… oba­dvi­je te ide­o­lo­gi­je.”

Usta­ški po­kret je na­sta­vak onog de­la hr­vat­skog na­ci­o­na­li­zma ko­je­m je glav­ni cilj bio ka­to­li­za­ci­ja dru­štva i dr­ža­ve, če­mu je i bi­la pod­re­đe­na i sva po­li­ti­ka.

Ide­o­lo­gi­ja usta­škog po­kre­ta je te­me­lje­na na ra­si­stič­koj i ekst­rem­no nacionali­stič­koj i klerikalističkoj po­li­ti­ci, sa osnov­nom ten­den­ci­jom stva­ra­nja „či­stog hrvatskog ži­vot­nog pro­sto­ra”, ko­ji treba da omo­gu­ći­ eg­zi­sten­ci­ju „či­ste hrvat­ske na­ci­je”. Pred­u­slov ostva­re­nja ovih ten­den­ci­ja je bi­o­lo­ško uni­šte­nje („is­tre­blje­nje”) Sr­ba i Je­vre­ja, ko­ji su pro­gla­še­ni „naj­ve­ćim ne­pri­ja­te­lji­ma hr­vat­skog na­ro­da”, i stoga im „ne­ma mje­sta u Hr­vat­skoj”.

Ovim gru­pa­ma su pridruže­ni i Ro­mi, kao ne­a­ri­jev­ska – ni­ža ra­sa. Ostva­re­nje ovih ci­lje­va je zahtevalo i „unu­tra­šnje pro­či­šće­nje”, tj. uni­štenje onih hr­vat­skih i musliman­skih ele­men­ata ko­ji svojim „ne­hr­vat­skim po­na­ša­njem” či­ne „lja­gu na ti­e­lu či­ste hr­vat­ske na­ci­je”, zbog čega su smatrani iz­daj­ni­cima.

No­ve vla­sti su nasto­ja­le, ne sa­mo prak­tič­nom primenom te­ro­ra, već i ni­zom za­kon­skih i podza­kon­skih aka­ta, da le­ga­li­zuju i u prav­ni si­stem ugra­de ra­si­stič­ku politiku i po­li­ti­ku te­ro­ra. Već na sa­mom po­čet­ku po­sto­ja­nja NDH, do­net je čitav paket tzv. „ra­snih za­ko­na”.

Pre­ma ne­ki­m isto­ri­ča­ri­ma, usta­ški po­kret ne tre­ba kva­li­fi­ko­va­ti kao fašistič­ki, jer bi to za Pa­ve­li­ća i nje­go­ve sled­be­ni­ke, kako kaže Krucio Malaparte, italijanski fašistički novinar i pisac,  bio kom­pli­ment. Oni su „bi­li i ostali po­li­tič­ki i in­te­lek­tu­al­ni pig­me­ji”, bi­li su, „isu­vi­še pri­mi­tiv­ni za pra­ve fa­ši­ste”.

Nesporan je genocidni karakter Nezavisne Države Hrvatske, jer je jasno izraženo postojanje genocidne namere da se unište određene etničke, verske i rasne grupe, a to je potvrdila i prakse ustaške organizacije i države, u kojoj su počinjeni ne samo ratni zločini i nego i zločini genocida nad pri­pad­ni­ci­ma srp­skog, jevrejskog i romskog naroda.

Nesumnjiva je od­go­vor­nost za iz­vr­še­n ge­no­ci­d, kao naj­te­ži vid zlo­či­na pro­tiv čo­več­no­sti, ne samo pojedinaca, izvršioca zločina, već i usta­ške or­ga­ni­za­ci­je, Ne­za­vi­sne Dr­ža­ve Hr­vat­ske i nje­nih instituci­je, ali i odgovornost no­si­la­ca ide­o­lo­ške osno­ve na ko­joj je po­či­va­la i ova organizaci­ja i nje­na tvo­re­vi­na. Genoci­d su počini­li ne sa­mo pri­pad­ni­ci po­li­tič­ke or­ga­ni­za­ci­je (usta­še) i par­tij­ske voj­ne for­ma­ci­je (usta­ška voj­ni­ca i UNS), već i sve struk­tu­re dr­ža­ve, od poli­cij­sko-voj­nih for­ma­ci­ja do uprav­nog apa­ra­ta.

Od osnivanja NDH for­mi­ra­ju se i koncentracioni logori, (sa­bir­ni, rad­nim, zbir­ni, kon­cen­tra­cij­ski lo­go­ri, ili ka­ko se već ni­su na­zi­va­la ra­zna sa­bi­ra­li­šta, sve do na­zi­va so­ci­jal­nog ka­rak­te­ra) u ko­je se in­ter­ni­ra­ju „ne­po­ćud­ni ele­men­ti” po nacionalnoj, verskoj i rasnoj pripadnosti, kao i ideološki i politički protivnici ustaškog režima.

Posebno se izdvaja Gospićka grupa logora (Jadovno) i Jasenovačka grupa logora, kao primeri logora uništenja (Vernichtungslager).

Ova dva sistema logora posebno su značajna i za stradanje stanovništva Grubišnog Polja.

U video prezentaciji, daću analizu podataka iz Baze «Жrtve rata 1941-1945» koja se vodi u Muzeju žrtava genocida prema do sada izvršenoj reviziji popisa iz 1964. godine i poimenično identifikovanim žrtvama. Naime, u aktivnostima Muzeja značajan projektni zadatak je re­vi­zi­ja, odnosno dopuna po­pi­sa žr­ta­va ra­ta 1941-1945. iz 1964. go­di­ne, uno­som ve­ri­fi­ko­va­nih iden­ti­fi­ka­ci­o­nih po­da­ta­ka za smrt­no stra­da­la li­ca, bez ob­zi­ra na na­ci­o­nal­nu, ver­sku, ra­snu, ide­o­lo­šku, po­li­tič­ku ili voj­nu pri­pad­nost, sa uno­som va­lid­nih po­da­ta­ka o ka­te­go­ri­ji žr­tve i od­go­vor­ni­ma za stra­da­nje.

Radeći na reviziji ovoga popisa nastojimo da unesemo što više identifikacionih podataka o ljudskim gubicima u toku Drugog svetskog rata. Svesni smo činjenice da izgubljeno vreme je teško nadoknaditi i da je ovo dugotrajan posao, u kome nećemo moći doći do konačnih rezultata, ali svaki uneseni podatak je doprinos imenovanju a time i očovečenju žrtava, da od brojeva postanu ljudi, što predstavlja civilizacijski dug prema žrtvama.

Napominjem, da to nisu ni približno konačni rezultati, već do sada dostignuti nivo poimenične identifikacije, koji ipak predstavlja relativno dobru osnovu za analize.

Jovan Mirković, viši kustos Muzeja žrtava genocida u Beogradu