ОПЕРАЦИЈА КОРИДОР – Битка за пут живота, II део

Одлука о пробоjу коридора

С правом се може рећи да jе инициjална каписла, за убрзање ове операциjе била смрт 12 беба у бањалучком породилишту. И поред тога што jе градоначелник Бања Луке, молбом упућеном директно генералном секретатру УН Бутросу Бутросу Галиjу, у коjоj jе молио званичнике УН да одобре хуманитарни лет авиона са лековима, кисеоником, одговор ниjе добио. Тад jе било jасно да се „велики“ свет оглушио на то, те српском народу ниjе ништа друго преостало него или да се пробиjе или да тихо умре, jер резерве нису биле неисцрпне.

Повољна околност за команданте српских снага, била jе та што су борци били искусни и спремни за извршење постављеног задатке. Саму неодлучност око пробиjања „коридора“ (иако су сви били за), коjа jе правила проблем jер се ниjе могло одлучити коjим правцем, коjим снагама, како да се крене у извршење задатка – прекинуо jе сам генерал Талић. Генерал Момир Талић командант Првог краjишког корпуса ВРС, одлучио jе да се преко Требаве, наjкраћим путем до Видовдана пробиjе „коридор“ и успостави веза са источним делом РС и даље са Србиjом. Тада jе рекао: „ Хоћу коридор до Видовдана, па макар то била козиjа стаза, нећу да деца умиру!…“.

Овом одлуком генерала Талића, мозаик се сам посложио, и кренуло се ка реализациjи плана. Главнина српских снага била jе у окружењу, само су два српска батаљона (из Посавине) била ван окружења, али су они садеjствовали, главнини српскиг снага. Међутим, треба навести да су и та два батаљона била у полуокружењу. Одлука о формирању тактичких група коjе су носиле пробоj, била jе изнуђена, jер се морало са операциjом кренути пре него што су снаге УНПРОФОР-а преузеле положаjа у западноj Славониjи. Како се коjа jединица српске воjске извлачила из реjона западне Славониjе, тако jе она и ангажована на фронту према Посавини. Лаке бригаде су имале задатак да смире позадину Првог краjишког корпуса, након што су муслиманске снаге покренуле општи напада на неке градове у бањалучкоj региjи (Нови Град, Приjедор, Сански Мост). Задатак коjи jе био постављен пред лаке бригаде, извршен jе у потпуности, ствараjући тако услове главнини српских снага за извршење постављеног задатка. Мало jе jединица Првог краjишког корпуса коjе нису учествовале у овоj операциjи, нису биле само оне око Јаjца и Влашића. Све остале jединице су имале неку од улога – или снаге за обезбеђење бокова, или снаге за пробоj из окружења.

Одлучено jе да ударна песница пробоjа „коридора“ буде Прва оклопна бригада коjом jе командовао пуковник Новица Симић, а да jоj садеjствуjе Шеснаеста краjишка моторизована бригада (16. кмтбр – гарава), коjом jе командовао пуковник Милан Челекетић. Наређењем генерала Талића коjи jе рекао: „Даj Симића на тежиште“, планирање операциjе jе било у завршници. Кад jе операциjа испланирана одлука jе донесена у Становима код Добоjа, а 19. jуна 1992. године jе саопштена. Издата су наређења командантима и кренуле су припреме – извиђање, довођење jединица на правац извођења. Само ниjе саопштен тачан почетак операциjе. Командно место Корпуса било jе у Дугим њивама и оно jе добро уређено, успостаљене су све потребне комуникациjе. Све jединице су добиле задатак да отворе ватру на целоj дужини фронта, и самим тим су олакшале главнини српских снага коjе су биле на тежишту пробоjа. Генерал Боривоjе Ђукић, водио jе мали тим за пропагандни рат, коjи jе радио на заваравању неприjатеља, да ће главни удар да крене према Тузли.

Обавештаjни извори српских снага, сазнали су да Хрватска планира да у реjон Посавине, убаци знатне снаге оjачања, те jе одлучено да операциjа започне 24. jуна, а не 26. jуна како jе провобитно планирано. Свако чекање значило jе да однос снага иде у корист неприjатеља, а не у српску корист.

Српски ураган

Све српске снаге су биле спремне и чекале су наређење за почетак операциjе. На аеродрому Маховљани били су спремни jуришни авиони типа орао и jастреб, коjи су требали да пруже ваздушну подршку снагама на тежишту пробоjа. Морал бораца jе био на висини, знали су да имаjу подршку артиљериjе, пратњу тенкова, подршку jуришне авиjациjе, а и желели су да „пробиjу“ таj пут за Србиjу како им бебе више не би умирале.

У зору, у шест часова 24. jуна 1992. године, отпочела jе операциjа Коридор. Тог jутра отпочела jе снажна артиљериjска припрема, ракетни удари, ватра из тенковских топова, минобацача, прецизан налет jуришне авиjациjе. Било jе страшно. Први дан jе био жесток на читавом делу фронта. Проблем тог простора био jе доста тежак терен, река Босна jе практично делила српске снаге на два дела. Првобитно план jе предвиђао да се напредуjе асвалтним путем, па да се очисти лева обала реке Босне, како би се створила шира основица, и тиме што пре избило у шири реjон Модриче. Међутим, генерал Талић иако се сложио одлучио jе да главнина снага иде Требавом, и тиме jе постигнут степен изненађења. Неприjатељ jе очекивао да ће српске снаге ићи левом обалом реке Босне, касниjе ће се показати да су ту били знатно боље утврђени. Одлука генерала Талића да главнина снага иде Требавом показала се исправном. Пуковник Новица Симић (командант ТГ-1, током извођења пробоjа), уочава опасност од Градачца. У том правцу се поставља део 43. Приjедорске моторизоване бригаде (43. пмтбр), коjа jе тако чувала десно крило Симићевих снага, коjе jе предводила Прва оклопна.

Неприjатељ jе био обманут почетком операциjе, jер jе операциjа почела два дана раниjе. Обманут jе био и правцем напада. Јер, тешко jе било помислити да су српске снаге изабрале jедан тешко проходан планински пут преко Требаве, да се главне снаге ту усмере и ударе у леви бок неприjатеља. Баш због тог правца коjи jе изабран, српске jединице брзо прелазе преко реке Босне, избиjаjу пред Модричу и ослобађаjу jе.

Пропаганда коjу су шириле српске снаге углавном преко радиjа, мање преко телевизиjе, требала jе да створи утисак код неприjатеља, да ће се главни удар сконцентрисати према Тузли. Неприjатељу jе изгледало да ће главне снаге коjе су на Требави, ићи преко Грачанице, Градачца и Тузле. Том утиску допринео jе и жесток удар 43. пмтбр, на сам Градачац. Сама бригада jе у свом налету дошла до индустриjске зоне у Градачцу и ту jе стала. Информациjе коjе су слате преко средстава за информисање, твределе су да jе то баш главни правац напада српских снага, тако да jе заваравање неприjатеља у потпуности успело. И на осталим правцима напада српска пропаганда jе давала резултата. Око простора Дервенте, Брода, Орашjа, Оџака, Модриче пропаганда jе дала одличне резултате. Говорило се о продаjи, замени териториjе и сличним стварима. Хрватска средства информисања, су ишла српским снагама на руку, jер су углавном каснили са информациjа четири дана. Српске снаге коjе су биле у Јакешу и у Оџаку, избиjале су на реку Саву, док jе ХРТ (хрватска телевизиjа) причала да се jош брани Модрича, Јакеш и слично. То су биле комбинациjе стварних, материjалних елемената, и jедне пропагандне комбинаторике. На таj начин Срби су доводили до разних заблуда хрватске медиjе.

Прва два-три дана, главни удар и већина тенкова били су на десноj обали Реке Босне. Међутим, кад се увидело да лева страна доста заостаjе, пребачен jе део оклопних снага на леву страну. У току саме операциjе било jе брзог маневра, брзих пребацивања jединица у циљу сталног проширења коридора. Већ другог дана операциjе споjиле су се jединице Првог краjишког корпуса и jединице Источнобосанског корпуса ВРС. Све постављене задатке ТГ-1 jе извршила, а 16. кмтбр jе веома брзо избила на Саву. Самим пробиjањем коридора 26. jуна 1992. године, омогућено jе пуковнику Симићу команданту ТГ-1 да 28. jуна за Видовдан ослободи Модричу. Чекаjући да се изравна са ТГ-2 пуковник Симић предложио jе генералу Талићу да се форсира река Босна и удари у бок Оџака, како би се ослабила упоришта неприjатеља у Јакешу и Пећнику. Понтонирски батаљон jе омогућио таj брзи маневар ТГ-1. Српска воjска jе ослободила Дервенту 7. jула, док jе Оџак ослобођен 13. jула 1992. године. Након ослобађања Оџака српска воjска jе кренула у гоњење неприjатеља. Треба навести да jе хрватска воjска имала и подршку сопствене авиjациjе. Тако да jе пружаjући подршку сопственим снагама, изнад Посавине 26. jуна оборен авион типа МиГ-21 (евиденциjски броj 101, бивши ЈНА 17133), хрватског ваздухопловства. Пилот пуковник Антон Радош jе погинуо.

У вези са ослобађањем Оџака, постоjи jедна анегдота. Наиме, дан након ослобађања Оџака зове генерал Талић, пуковника Симића и пита: „Нападаш ли ти то данас?“. На то ће Симић: „Не нападам.“ И онда jе генерал кренуо да псуjе, па jе рекао: „Јесил ти нормалан па они беже, а ти не нападаш, они су у паници!“ На то jе пуковник одговорио: „Не нападам, прешао сам у гоњење, а то jе сасвим друга борбена радња од напада.“ На то су се обоjица исмеjали.

Треба истаћи да jе jе ТГ-1 све своjе постављене задатке извршила пре рока. Самим своjим успешним деjством знатно jе помагала и другим тактичким групама. Деjством с бока и форсирањем реке Босне ТГ-1 знатно jе допринела развлачењу неприjатељских снага. Било jе ту и самодоказивања, као што jе био одред Скугрић-Толиса, коjим jе командовао капетан Станковић. Наиме када би се воjници одреда измешали са механизованом пешадиjом Прве оклопне, били су страх и трепет за неприjатеља, права ударна jединица.

Период након ослобађања Дервенте и Оџака, jе период мањих боjева. Тако да jе значаjан део борби вођен и на Озрену. Само на Озрену и у селу Смолућа ангажовано jе око шест хиљада воjника ВРС. Деблокада Смолуће успешно jе извршена на Велику Госпоjину 28. августа. Самим деблокирањем Смолуће, српска воjска jе била на 1,5 километара од села Потпећи. Већ jе био пресечен пут Тузла-Грачаница. А од Потпећи jе био пут коjи jе ишао ка Сребренику. То jе већ био краj августа 1992. године. Преко Ободног канала се много пре могло доћи до Брода, али су хрватске снаге добро уредиле ту териториjу. Сам Костреш jе био уређен по приручницима, и имали су ту доста jединица из унутрашњости Хрватске, коjе су биле добро опремљене. У заузимању Костреша од стране српских снага, важну улогу одиграла jе и српска авиjациjа. На командном месту Корпуса, увек jе био пилот потпуковник Слободан Кустурић, захваљуjући коjем jе успешно обављена операциjа заузимања Костреша, као и остали задаци коjи су били неопходни да се операциjа Коридор приведе краjу.

Иначе у операциjи Коридор људски фактор ниjе био толика превага колико оклопно-механизовани састави и авиjациjска подршка. Јер кад би се изнад малог простора фронта поjавило дванаест jуришних авиона Ј-22 орао, на земљи и у редовима неприjатеља настаjао jе пакао.

Коначан слом снага ХВ, ХВО и Армиjе БиХ на посавском делу ратишта, уследио jе српским заузимањем Босанског Брода (данас Брод) 6. октобра 1992. године. Операциjом заузимања Брода командовао jе пуковник Славко Лисица.

Српски хероjи

Сигурно jе jедно, да се сви борци (и jединице попут Прве оклопне, Шеснаесте краjишке итд.) коjи су учествовали у овоj операциjи, с правом могу назвати српски хероjи – српски Обилићи.

Међутим, у ослобађању Модриче и Дервенте значаjну улогу jе одиграо и Батаљон воjне полициjе Првог краjишког корпуса. У самом старту знало се да ће батаљон бити jуришна jединица Корпуса, тако да jе у свом саставу имао jедан противтенковски вод и мешовиту jединицу минобацача, а имали су и оклопне аутомобиле М-86 и БОВ-3. Јединица коjом jе у то време командовао капетан Лакић, придодата jе Првоj оклопноj и то jе био тандем за заузимање сваког града у Посавини. Знало се да jе тенк у градскоj борби без праве подршке, бескористан, али ако су садеjствовали тенкови Прве окопне и воjни полицаjци Првог корпуса, знало се да ће задатак бити извршен. У односу на jуришни батаљон „Вукови с Вучjака“ Батаљон воjне полициjе била jе комплетниjа jединица. Гледаjући процентуално, Батаљон воjне полициjе имао jе наjвише губитака, баш због тога што нису напуштали положаj, кад jе било тешко. Батаљон jе пробио код Модриче, садеjствовао Првоj оклопноj код Дервенте и Оџака. Батаљон jе сам вршио припрему и подршку и ретко су кад тражили подршку артиљериjе или нечиjу другу. На тенкове коjе би они штитили, ставили би по jедног свог воjника са своjом везом и он би одржавао везу између тенка и jуришне jединице. Карактеристика jединице jе била и та што су сви носили шлемове и панцире (ко jе имао).

Друга по квалитету jуришна jединица био jе jуришни батаљон „Вукови с Вучjака“ коjим jе командовао Вељко Миланковић. За ову jединицу jе карактеристично да jе пробила положаjе неприjатеља на Добор кули, jуришом и борбом прса у прса. Наиме, тад jе Миланковић командовао: „Нож на пушку. Јуриш! За мене.“

Командант 327. бригаде (27. Дервентска моторизована бригада) пуковник Триво Вуjић у jуришу, практично у првим редовима, испред тенка гине одмах на почетку саме операциjе у оквиру ТГ-3.

Посебно се треба истаћи у целини хеликоптерска ескадрила, коjа jе превозила и омогућила квалитетно санитетско збрињавање рањеника. Маjор Вељко Лека пилот хеликоптера, доносио jе боце с кисеоником, саминициjативно jе прелетао преко неприjатељских положаjа, како би довезао рањенике до прихватилишта. Увек jе ризиковао сопствени живот како би спасао цивиле и рањенике. Све време био jе у санитетскоj екипи. Са своjим хеликоптером постигао jе своjеврстан рекорд. Спасао jе шест стотина рањеника са „коридора“. Многи могу само њему да захвале, што су остали живи. У току дана знао jе по три пута да тешко рањене вози за Београд. Три пута кроз таj уски коридор, испод далековода, jер се ниjе смео подићи, гађале би га неприjатељске снаге.

Закључак

Операциjа Коридор jе jедна од значаjниjих битака у историjи српског народа, она представља темељ Републике Српске. Воjнички гледано то jе добро планирана и бриљантоно изведена операциjа, коjом jе сломљен знатно jачи неприjатељ. Према тврдњи самог учесника ове операциjе генерала у пензиjи Новице Симића – операциjа Коридор jе jединствена операциjа у свету. Чињеница да су главне оперативне снаге биле у оперативном окружењу неприjатеља, и да нису имале подршку снага изван окружења, говори у прилог тврдњи генерала Симића. Воjни врх jе имао потпуну и воjну, и политичку и моралну подршку како политичког врха тог дела РС, тако и самих бораца и цивила. Што се тиче операциjе у оперативним оквирима, она jе наjзначаjниjа операциjа у протеклом рату са српске стране. Самим успешним завршетком операциjе, спречен jе геноцид коjи jе планиран над српским народом у БиХ. Операциjа jе вођена по свим међународним ратним и хуманитарним правилима. Баш због те чињенице, Хашки трибунал ниjе могао наћи нити jедну „мрљу“ на начин припреме, ток и исход саме операциjе. Операциjа Коридор засигурно се може уврстити у jедну од наjчасниjих српских воjних победа у двадесетом веку. Да ниjе било операциjе Коридор не би било ни данашње Републике Српске.

Данко Бороjевић и Драги Ивић

Извор: ФРОНТАЛ.СРБ

Везане виjести:

ОПЕРАЦИЈА КОРИДОР – Битка за пут живота, I део