ОПЕРАЦИЈА КОРИДОР – Битка за пут живота, I део

О Видовдану 1992. године, Воjска Републике Српске (ВРС) jе окончала, како су записали хроничари и стратези, наjбриљантниjу операциjу у току последњег рата у Босни и Херцеговини (БиХ). Пробиjање „коридора“ кроз Посавину била jе битка над биткама, коjом jе после 40 дана прекида успостављен континуитет териториjе Републике Српске (РС) и даљња комуникациjа према Србиjи.

Операциjа Коридор била jе кључ опстанка српског народа изван Србиjе и темељ Републике Српске.

Политичка ситуациjа у БиХ почетком 1992. године

Током политичке кризе у СФРЈ и након насилног отцепљења Хрватске и Словениjе од СФРЈ, српски народ у БиХ и Хрватскоj суочио се са опасношћу од физичког нестанка. Конфузно стање у редовима ЈНА (коjа jе у то време била jедина легална воjна сила у СФРЈ), и њен пре свега политички пораз у Словениjи поjачавали су таj страх. Након што су почели оружани напади на касарне и jединице ЈНА у Хрватскоj, од стране паравоjних формациjа Хрватске, српски народ у Хрватскоj jе био приморан да се самоорганизуjе и брани. Већ 19. децембра 1991. године, донесен jе устав и устроjена Република Српска Краjина. А почев од фебруара 1992. године започето jе распоређивање снага Уjедињених нациjа – УНПРОФОР. Међутим, то распоређивање jе текло споро и са циљаним закашњењем, нарочито у западноj Славониjи где су биле распоређене jединице Петог (бањалучког) корпуса ЈНА.

Политичка ситуациjа у Социjалистичкоj Републици Босни и Херцеговини (СР БиХ), а нарочито њена безбедносна ситуациjа, jасно су одражавали стање на терену и опасност коjа се спремала српском народу у БиХ.

Након честих надгласавања посланика из реда српског народа, од стране посланика хрватског и муслиманског народа и након одлуке о независности СР БиХ и отцепљењу од СФРЈ, коjу су изгласали муслимански и хрватски посланици у Народноj скупштини СР БиХ, као реакциjа на ту одлуку посланици из реда српског народа на Светог Стефана 9. jануара 1992. године, доносе одлуку о формирању Српске Републике БиХ (касниjе Републике Српске). Српска Република БиХ проглашена jе федералном jединицом у Југославиjи. Већ 28. фебруара 1992. године, донесен jе устав Српске Републике БиХ, у коjем jе писало да териториjа ове републике обухвата српске аутономне области, општине и друге српске етничке просторе у СР БиХ. Република би се састоjала не само од свих подручjа где су Срби били већина, него такође и од „места где jе српски народ мањина због геноцида коjи jе извршен над њим током Другог светског рата“. Српска Република БиХ проглашена jе делом jугословенске федералне државе. Далековидост политичког врха српског народа у БиХ, показаће се исправним у предстоjећим и веома крвавим догађаjима.

Са циљем да овладаjу правцем Босански Брод-Добоj, регуларна Воjска Хрватске (ХВ) почетком марта упада на териториjу СР БиХ, и на подручjу села Сиjековци 26. марта 1992. године врши страховит покољ над српским становништвом у том месту. Том приликом регуларне хрватске снаге, потпомогнуте новоформираним муслиманским оружаним формациjама убиле су и спалиле 21 лице српске националности. Дан након тог стравичног злочина, у Сиjековац су дошли чланови Председништва СР БиХ Фикрет Абдић и Биљана Плавшић. Међутим, ништа нису могли учинити jер се ситуациjа на терену лагано отимала контроли. Следећих дана хрватске и муслиманске снаге су у Сиjековцу убиле 51 лице српске националности. Укупно jе тих дана убиjено више од 70 Срба, од коjих се деветоро до данас води као нестало. У истом тренутку кад jе извршен масакар у Сиjековцу, на касарну ЈНА у Дервенти отпочет jе напад регуларних хрватских снага. Командант Петог корпуса ЈНА генерал Момир Талић, био jе приморан да део снага из Окучана, упути као помоћ опкољеноj jединици ЈНА у Дервенти. Том приликом деjствовала jе и авиjациjа ЈНА по хрватским снагама.

Као наjозбиљниjи сигнал да БиХ клизи у крвави рат, била jе и одлука крње Владе СР БиХ 5. априла 1992. године, да без пристанка српског народа прогласи независност СР БиХ од СФРЈ, а након три дана донесена jе и одлука о промени службеног назива СР БиХ у Република БиХ. Као одговор на ту одлуку, 7. априла исте године Српска Република БиХ проглашава независност од БиХ и останак у Југославиjи.

Ипак, када су Србиjа и Црна Гора као jедине de facto преостале jугословенске републике, 27. априла 1992. године прогласиле Савезну Републику Југославиjу (СРЈ), Република Српска и Република Српска Краjина су саме по себи издвоjене из граница федерациjе, иако све до 1995. године то нису признале.

У маjу 1992. године, у Босанском Броду хрватске снаге су убиле 215 Рома међу коjима jе било 115 деце. Гробница jе пронађена у Сиjековцу 2004. године (у гробници jе пронађено 59 скелета од коjих 23 дечиjа).

Народна скупштина Српске Републике БиХ (12. августа 1992, назив Српска Република БиХ се мења у Република Српска) 12. маjа 1992. године усваjа шест стратегиjских циљева српског народа у БиХ. Истог дана усвоjен jе и закон о воjсци и о одбрани чиме jе створена ВРС.

Након што jе Модрича по други пут пала у руке неприjатеља, Пети корпус (тад већ познат као Бањалучки корпус ВРС) доведен jе у оперативно окружење. Модрича jе два пута била ослобођена, а други пут jе, jедноставно, пала зато што се „политичке структуре“ у граду нису могле договорити око власти. У jедном противнападу преко моста у Оџаку, Хрвати су заузели Модричу и формирали 105. бригаду Хрватског виjећа обране (ХВО). Самим тим jедина веза са Србиjом, односно осталим српским деловима, била jе прекинута. Преко Тузле се ниjе могло ићи, jер jе већ била успостављена линиjа међуетничког разграничења, тако да jе Бањалучки (Први краjишки) корпус ВРС доведен у оперативно окружење губитком дела териториjе бившег 17. (тузланског) корпуса ЈНА (касниjе Источнобосанског корпуса ВРС), и то не своjом кривицом.

Припадници муслиманске екстремне организациjе „Патриотска лига“ уз помоћ муслиманских локалних власти у Тузли, су 15. маjа 1992. године напале колону возила 17. корпуса ЈНА, коjа jе у складу са договором, мирно напуштала Тузлу према Биjељини и даље у правцу Србиjе, чиме су прекршиле одредбе међународног ратног права, Женевску конвенциjу као и претходни договор СР Југославиjе и муслиманских власти у Сараjеву о мирном повлачењу ЈНА са подручjа Босне и Херцеговине до 19. маjа 1992. године. Према изjавама учесника тог догађаjа, колона jе нападнута на Брчанскоj малти са околних зграда, па чак и са зграде болнице, а дуж целог пута биле су постављене мине и друга експлозивна средства. Возила ЈНА су горела, а експлозиjе су одjекивале на све стране. Цео напад директно jе преносила локална телевизиjа „ФС 3“, што су потом приказале и броjне друге телевизиjске станице.

Тачан броj официра, воjника на редовном одслужењу воjног рока и резервиста коjи су убиjени приликом повлачења из Тузле 15. маjа 1992. године ниjе утврђен, а претпоставља се да jе реч о око две стотине. Посмртни остаци свих настрадалих jош нису пронађени, а у спомен-костурници у Биjељини сахрањено jе двадесет девет тела.

Дванаест беба

Цела бањалучка региjа па све до Книна, Бенковца и Обровца, са више од милион и по Срба, била jе у окружењу. Били су то дани пуни страха и велике неизвесности. Улице краjишких градова биле су пусте. Ниjе било струjе, горива, цигарета, кафе, па чак и пасте за зубе. Залихе хране су се драстично смањивале, а у здравственим установама понестаjало jе лекова и санитетског материjала. Болнице су остале и без кисеоника, ниjе било ни течности за хемодиjализу бубрежних болесника. Наjкритичниjе стање било jе у бањалучком породилишту, где jе преко био неопходан кисеоник за инкубаторе у коjима су биле бебе.

Тадашњи градоначелник Бања Луке упутио jе апел за помоћ путем радиjа, телевизиjе, организациjе УНИЦЕФ, као и преко осталих међународних хуманитарних организациjе. Авион коjи jе био на аеродрому у Београду, неколико дана чекао jе дозволу од светских моћника, како би одлетео у Бања Луку са неопходним драгоценим товаром. Међутим, светски моћници су се од тих апела оглушили.

Недуго затим због недостатка кисеоника умире 12 новорођенчади на Клиници за дечиjе болести у Бања Луци. Иако су доктори покушали да употребе и индустриjски кисеоник, коjег су добили од ВРС, то ниjе било довољно да се бебе спасу. У таквоj ситуациjи постоjала су само два излаза: или се препустити на милост и немилост неприjатељу или кренути у борбу за пут живота.

Припреме за почетак операциjе

Познато jе да се Пети (бањалучки) корпус почетком 1992. године налазио у западноj Славониjи, на извршавању редовних задатак у склопу формациjе ЈНА. Тад jе већ почело да се спроводи потписано примирjе, закључено jануара исте године и, углавном jе поштовано. Команда Корпуса jе већ тада реално закључила, да се спрема велика опасност за српски народ у БиХ. Политички врх Хрватске демократске заjеднице (ХДЗ) и муслиманске Странке демократске акциjе (СДА), на чиjем челу jе био Алиjа Изетбеговић договорили су се о заjедничком деловању против српског народа и jединица ЈНА у БиХ. Марта 1992. године, снаге регуралне хрватске воjске упадаjу у БиХ код Сиjековац и врше погром над српским становништвом. У тим догађаjима већ долази до оружаних сукоба, тако да jе у маjу начелник Штаба Корпуса, генерал Бошко Келечевић, са групом старешина послат на простор Дервенте ради сагледавања укупне ситуациjе и стања због евентуалног ангажовања, ако то буде требало, у спречавању међуетничких сукоба. Даље од Дервенте, све до Тузле и Дрине, била jе зона одговорности 17. (тузланског) корпуса ЈНА. У међувремену ситуациjа се погоршала. Претила jе опасност да цела региjа буде захваћена ратом – од Купреса преко Влашића до Посавине и Сембериjе.

Уочаваjући опасност коjа се спремала, команда Корпуса на челу с генералом Момиром Талићем, одлучуjе да почне са извлачењем дела jединица на простор БиХ, са основни циљем да те jединице своjим присуством спрече планирани геноцид над српским народом. У међувремену долази до оружаних сукоба између jединица 17. (тузланског) корпуса ЈНА и хрватских и муслиманских паравоjних формациjа коjе су организовале ХДЗ и СДА. Већ се тад увидело да муслимани и Хрвати заjеднички делуjу са циљем прогона и уништења српског народа у БиХ.

Већ 31. марта 1992. године, отпочиње општи муслимански напад на Биjељину, с циљем заузимања тог града од стране „Патриотске лиге“. Замисао муслиманског политичког вођства, била jе да са заузимањем Биjељине одсече српски народ у БиХ од Србиjе. Међутим, успешним отпором српских снага план Алиjе Изетбеговића ниjе успео. Самим тим српским овладавањем градом омогућена jе дислокациjа дела 17. корпуса из Тузле у Биjељину. Касниjе ће Корпус бити преименован у Источнобосански корпус ВРС (ИБК ВРС). Сличан сценарио догодио се и у Приjедору, кад jе по наређењу муслиманског политичког руководства отпочет напад на град 30. маjа 1992. године. Напад jе заустављен успешном интервенциjом дела воjске коjа се налазила у граду.

Комплет Пети корпус ЈНА ниjе мога бити извучен из западне Славониjе и пребачен у БиХ, због кашњења распоређивања снага УНПРОФОР-а. Непалски и аргентински батаљон УНПРОФОР-а су каснили са распоређивањем у западноj Славониjи. Као што ће се касниjе видети, то jе урађено смишљено, како би се муслиманским и хрватским снагама створили бољи услови на терену.

Хрватске регуларне снаге су без проблема убациване у реjон Посавине, и имале су задатак да спаjањем Добоjа, Зенице, Ливна и даље за Сплит испресецаjу териториjу под контролом Срба. Сада већ Први краjишки корпус ВРС, контролу над териториjом западне Славониjе снагама УНПРОФОРА-а предаjе тек 4. и 5. jуна 1992. године.

Претходне припреме за покретање операциjе Коридор, отпочеле су jош 2. маjа 1992. године, кад долази до првих борби између дела jединица Првог краjишког корпуса и муслиманско-хрватских снага (МХ снаге). Те борбе мањег интезитета на простору коридора имале су за циљ сагледавање снаге неприjатеља, и да се уочи правац на коjем ће се ангажовати главнина и ударна снага српске воjске. Овако сложена операциjа ниjе се могла припремити за три дана, њена припрема траjала jе месец дана, а отпочела jе са реализациjом по повратку комплет Првог краjишког корпуса ВРС на простор бањалучке региjе.

Хрватске и муслиманске снаге

Прве jединице хрватске воjске пребациване су у реjон Посавине током марта 1992. године, с циљем пресецања српске териториjе и прекида комуникациjа ка Србиjи. Повратнике из Вуковара убацили су прво у село Колибе код Брода, док jе Први краjишки корпус ВРС био jош код Окучана. На териториjу БиХ, прва jе прешла 108. бригада Збора народне гарде (ЗНГ) из Нове Градишке. Потом jе прате Прва професионална загребачка бригада, па Друга бригада ЗНГ из Дугог Села, па из Бjеловара (105. бригада), Велике Горице, а после чак из Риjеке (111. бригада). На простору Посавине биле су стациониране четири бригаде ХВ-а у комплетном саставу 108, 139, 157. бригада ХВ и 3. гардиjска бригада ХВ. Оне су само мењале ознаке – скину оне ХВ и ставе ХВО, иако jе у суштини то било исто, jер су њихови припадници носили ознаке и jедне и друге „хрватске“ воjске. Према званичним подацима лета 1992. године на простору Посавине налазило се осам бригада ХВО и петнаест бригада ХВ, коjе су се мењале или цело време биле ту. Те бригаде су биле оjачане артиљериjским и оклопним jединицама, а по потреби имале су и подршку авиона ваздухопловства Хрватске. У односу на хрватске снаге, муслиманске снаге нису биле толико jаке на том простору.

Умирење позадине

Већ у марту 1992. године, било jе jасно да ће доћи до рата у БиХ. Нова команда тада jош Петог, односно Бањалучког корпуса ЈНА практично jе стартовала 18. марта 1992. године. На дужност команданта долази генерал Момир Талић, а генерал Бошко Келечевић за његовог заменика. Догађаjи у Сиjековцу приморали су команду Корпуса да прати догађаjе на терену. Будући да jе наjвећи део Петог корпуса jош увек био у западноj Славониjи, команда Корпуса морала jе да процењуjе свакодневно политичку и воjну ситуациjу, и да се не обазире на зону одговорности између Петог и 17. корпуса ЈНА. Ситуациjа jе била доста конфузна. Не само шири део простора око Брода и Дервенте, већ и западни део око Приjедора, Новог Града, Јаjца, Влашића, Санског Моста, били су критични. У окружењу jе већ био шири простор Приjедора, Бања Луке, Прњавора, Добоjа итд. Те jе донесена одлука да се jедна група снага одвоjи на посебан правац, према Дервенти. Потом jе одлучено да се формираjу лаке бригаде. Прва од неколико лаких бригада у ВРС формирана jе у априлу 1992. године у Српцу. Задатак тих бригада jе био контрола и умирење териториjе, и омогућавање ударне оштрице главнине снага Првог краjишког корпуса да изврши постављени задатак. Након што су те бригаде умириле териториjу и ставиле jе под потпуну контролу српске воjске, касниjе су прерасле у друге jединице. Формирање лаких бригада био jе благовремени и смео потез.

Ситуациjа на фронту уочи почетка операциjе Коридор

Као што jе наведено, први окршаjи између српских снага и МХ снага почели су jош 2. маjа 1992. године. Међутим, прва борбена деjства Први краjишки корпус не изводи на своjоj териториjи, већ прелази на подручjе Оперативне групе Добоj (ОГ Добоj) коjа се, изгубивши везу са 17. корпусом (ИБК), самоинциjативно ставила на располагање односно претпочинила Првом краjишком корпусу. О претпочињавању ОГ Добоjа, Првом краjишком корпусу уопште ниjе постоjала никаква наредба. Једноставно, на реферисању командант ОГ Добоj пуковник Миливоjе Симић, на питање чиjи jе, одговорио jе: „Талићев сам“, а генерал Талић jе одговорио : „Прихватам“!

У том периоду муслиманска воjска jош ниjе била добро организована, међутим ХВО jе био изузетно добро организован и масовно jе био попуњаван jединицама, и старешинама и воjницима из Хрватске, а нарочито повратницима из Вуковара, прекаљеним борцима, затим са окучанског дела ратишта, па чак и Хрватима из Книнске краjине. У том моменту фронт у РСК jе био умирен доласком УНПРОФОР-а. Хрвати су Дервенту фактички били узели, и граница раздваjања jе била на реци Усора. Били су у Которском, Јоховцу, Церу, стигли су скоро до Подновља и до Руданке. Руданка jе jош била српска. То jе био клин. С друге стране, хрватске снаге стигле су до ушћа реке Усоре у Босну и до ушћа Спрече у Босну, тако да jе град Добоj остао у jедном полуокружењу и недостаjао jе само jедан помак да се хрватске снаге споjе долином реке Босне и да све буде изгубљено.

Због тога jе прво требало отклонити опасност од Добоjа, у чему jе одмах по свом доласку учествовала специjална бригада МУП РСК, jер РСК у то време ниjе смела да има воjску. Специjална бригада МУП РСК много jе помогла ОГ Добоj у одбрани, међутим, неку операциjу без jаче технике сами нису могли да обаве. Покушаj ове бригаде 12. маjа 1992. године да пробиjе положаjе неприjатеља код Цера ниjе успео. Касниjе jе формирана Тактичка група (ТГ) под командом генерала Миле Новаковића и начелником штаба пуковником (касниjе генералом) Новицом Симићем. Нешто касниjе специjална бригада, потпомогнута Осињском бригадом ВРС и jуришним батаљом ВРС „Вукови с Вучjака“, пробиће положаjе неприjатеља код Цера.

Проблем код српске воjске су биле jединице коjе су се управо формирале на подручjу дела Посавине коjе су Срби контролисали, као што су биле Крњинска, Осињска, Вучиjачка бригада. Оне су биле доста неопремљене, слабог кадровског састава, без старешинског састава. Тако да се све на том подручjу свело на 327. механизовану (касниjе 27. Дервентску моторизовану) бригаду бивше ЈНА, а сада ВРС. Она jе веома добро организовала Прњавор и део Дервенте, коjу jе неприjатељ реком Укрином одсекао. Пола града jе било у српским рукама, а пола у рукама Хрвата и муслимана. То jе раниjе била и граница између Петог и 17. корпуса ЈНА, али то ниjе представљао проблем да Команда Првог краjишког корпуса уочи значаj тог простора.

Да се Први краjишки корпус (бивши Пети корпус ЈНА) ниjе толико задржао у западноj Славониjи, могао jе благовремено изаћи на Саву код Брода, овако jе морао да води борбе око Биjелог и Бабиног брда и око Брода. Али пошто jе Корпус био ангажован, ниjе се могло и то „одрадити“. Краj априла – почетак маjа био jе период припреме за операциjу Коридор, проширење и ослобађање тог дела териториjе. Након што jе Модрича по други пут пала у руке неприjатеља, Вучиjачка бригада jе држала веома мали мостобран на Босни, и њоj се мора одати посебно признање, на томе што jе таj мостобран и задржала, jер jе он касниjе послужио за постизање других циљева током операциjе Коридор. Ипак, 327. механизована бригада jе била окосница, добро опремљена, са добрим старешинским кадром. Али jе проблем настао у бригади 19. маjа 1992. године, кад се део старешина извукао и отишао за СРЈ, а много формациjских места у бригади jе остало упражњено. Последњи транспортни авион са Маховљана за СРЈ полетео jе тог дана.

Већ 10. маjа преко Требаве почиње да се гради пут. Потпуковник Бошко Мичић са инжињериjском групом из Првог краjишког корпуса и грађевинском оперативом из Добоjа прави пут за обилазак Модриче и излазак на Скугрић. У пар наврата 2. и 12. маjа 1992. године, покушано jе ослобађање Дервенте. Ти покушаjи нису успели, због знатно jачих хрватских снага на том подручjу, у односу на знатно скромниjе српске снаге. Међутим, може се слободно рећи да циљ и ниjе био да се Дервента ослободи у првоj фази битке за пут живота. Циљ jе пре свега био да се у том подручjу вежу што jаче хрватске снаге и да се спречи њихово међусобно спаjање. Да су се хрватске снаге споjиле, а било jе свега осам километара (од Јоховца, Которског и Фоче, да се споjе са Крњином), настала би катастрофа. Споjени би били, практично, Брод, Добоj, Маглаj, Зеница и даље.

Посебно се добро показао jуришни батаљон под командом Вељка Миланковића, „Вукови с Вучjака“, коjи jе био добро организован, добро наоружан, имао jе добру дисциплину и добро jе познавао терен. Већ 12. и 15 маjа 1992. године, припреме за операциjу Коридор су биле одрађене и опет jе главни носилац био Први краjишки корпус, тачниjе групе коjе су „деташоване“ на таj правац. Неколико састанака jе било у Руданци, односно на Расаднику где jе донесен први план за операциjу Коридор.

Српске снаге из РСК коjе jе чинила специjална бригада МУП Краjине, биле су распоређене у ширем реjону Руданке и Станова, те су одмах по распоређивању биле гађане из минобацача. Примењуjући одређена лукавства, српске снаге из РСК, су успеле да на териториjу РС тачниjе у реjон планине Мањача, а после и у Добоj пребаце одређен броj тешке технике, као и неколико хеликоптера. Нарочито jе значаjно било то што jе успешно пребачен део артиљериjе, коjа ће добро доћи током самог извођења операциjе. Чињеница да jе бригада из РСК употребљавана заjедно са jуришним батаљоном „Вукови с Вучjака“, говори о борбеноj вредност те jединице. Бригада jе заjедно са jуришним батаљоном 12. маjа покушала да овлада обjектом Цер и бочним деjством да пресече села Которско, Фочу и остала, и самим тим да пресече и неприjатељске снаге, међутим, због расквашеног терена, jаког отпора неприjатеља и претрпљених сопствених губитака ниjе успела. Већ сутрадан након што jе Прва оклопна бригада ВРС, уз снажну артиљериjску припрему, пружила подршку бригади из РСК и jуришном батаљону „Вукови с Вучjака“, задатак jе извршен. Самим тим проширена jе операциjска основица и снаге неприjатеља су одбачене од Добоjа, чиме jе заустављен покушаj неприjатеља да се споjи код Добоjа. Да неприjатељ ниjе одбачен од Добоjа успешном акциjом српских снага, вероватно би српска воjска била у знатно неповољниjем тактичком, а може се рећи засигурно и стратегиjско-оперативном положаjу.

Места као што су Добоj, Шамац и Милошевац до Гаревца никада нису били у рукама неприjатеља. Простор од Шамца и Милошеваца до Гаревца одиграо jе важну улогу. Шамац и одбрана Шамца и jединице из тог краjа, посебно Милошевца, много су допринеле лакшем пробиjању положаjа неприjатеља, након форсирања Босне и ослобађања Модриче и Оџака нешто касниjе.

Данко Бороjевић и Драги Ивић

Извор: Фронтал.СРБ

Везане вијести:

ОПЕРАЦИЈА КОРИДОР – Битка за пут живота, II део