Онима који отварају туђе гробове, па кости бацају пашчадима

Ноге су ми се јуче одсекле на гробљу Семизовац близу Вогошће. Исти бол, исти страх, иста мука коју сам осетио и прошле и претпрошле године на разрушеном српском гробљу у јужном, албанском делу Косовске Митровице. И исто питање – колики ли су наши греси кад смо као генерација осуђени да гледамо ово што гледамо – како нам ни мртви немају мира ни спокоја, него им по Митровици пашчад отварају гробове и развлаче кости, а крај Вогошће мацолама лупају споменике и обарају крстове?

Колики ли су греси наши кад нас ни ово није мимоишло? И што баш нама, нашој генерацији, припаде да ово зло гледамо и доживимо?

И колика је мржња оних који дигну руке на кости и спомен-плоче, оних које нису ни познавали, који им ништа ни у животу ни у смрти нису учинили? Какво ли је то срце онога које дигне руку на крст испод кога почива тек раб божији? Неки мученик који је једва преживео оно мало земаљског животића, мучио се и страдао, склапао крај са крајем, сањао мало бољег живота па га није досањао, па се тихо преставио, жељан мира барем на оном свету кад га већ на овом није имао? А онда дошли па му и то мира на оном свету отели. Ни то му нису дали.

Где је ту мрва људскости? Имају ли свог бога они који су по Митровици поотварали гробове, из њих повадили кости и побацали пашчадима да их развлаче по ледини около? Је ли се њима превртала дроб и шта им је њихов бог рекао док су то радили?

Повраћао сам ономад у тишку иза гробља у јужној Митровици гледајући једног несрећног оца како је дошао сину на гроб, да му запали свећу за вечни мир и спокој, а нашао празан отворени гроб и кости разбацане около. Јуче крај Вогошће опет иста туга. Стисла ме нека мука у плућима па сам једва дисао.

Што баш нама, овој генерацији, да се ово деси?

Јесте, до сада су нас, а не желим овде нимало патетичан да будем, и набијали на коље, и клали, и палили, и силовали, и вешали, и стрељали, и гушили, давили, јесте, нисмо ни ми увек били анђели, али, колико знам, колико сам учио и читао, мртве нам нису дирали. Јесу разбијали крстове, али нису прекопавали гробове, нису вадили кости… Или је то било па нас о томе нису учили да нам не кваре идеале.

Шта је следеће, шта долази после овог?

Шта ће онима који ово раде рећи њихов бог кад изађу пред њега? Шта им данас кажу они који би требало да брину о душама њиховим?

Не силази ми с ума онај отворени гроб на гробљу у јужној Митровици и пашчад како се кезе на разбацане кости мученика.

Колики ли су греси моји, Господе Боже мој, кад и то доживех да видим? Оно што моји ђедови и прађедови нису гледали, а мени припало. И колико је ли је суза потребно исплакати да се слика оног гроба у Митровици и оног крај Вогошће заборави?

Теби се, Боже, обраћам јер људима више не вреди. Шта рећи ономе ко отвори туђи гроб и разбаца кости да их пашчад развлаче? Разуме ли он реч, разуме ли молбу, разуме ли божји гнев и божју љубав, разуме ли бол онога коме су очеве кости оскрнавили? Не знам. Ти знаш јер је твоја и прва и последња.

Ја знам да ме од јуче, од оних слика на гробљу крај Вогошће, опет изнова и јаче боли душа. И не знам шта да учинимо ми данас да наша деца и наши унуци сутра поново не гледају овакве слике.

Колико је људско зло? Где му је крај? Шта оно све може смислити? Има ли мржњи краја? Како волети себе и другоме отварати гробове?

Како ми своје грехе да окајемо?

Био сам прошле године и на албанском гробљу у северном, српском делу Косовске Митровице. Тамо ниједан албански споменик није дирнут. Тамо Албанци почивају у миру. И, био сам поносан.

И нека. Опет мислим да је боље бити онај коме отварају гробове и кости разбацују пашчадима, него онај који туђе гробове отвара и кости баца пашчадима. Зато што верујем у вишу правду и вишу истину и вишу силу.

А коме другом да верујем – људима? Злу које мало-мало па разјапи чељусти?

Аутор: Зоран Шапоњић

Извор: ИСКРА

Везане вијести:

По Метохији… | Јадовно 1941.

Једна обична српска псовка | Јадовно 1941.

Васкрс у Љубожди | Јадовно 1941.

Кукање на туђем гробљу | Јадовно 1941.

Јесте ли, можда, чули за Кошаре? | Јадовно 1941.