Хрватска је тек у 20. веку успела да формира државу, а предуслов за њу био је нестанак Срба – то је био циљ масовних истребљења у петој и последњој деценији прошлог века. Овај закључак се намеће из опширне анализе коју је израдио ректор Богословије Свети Петар Цетињски, протојереј ставрофор Гојко Перовић, а у светлу историјских чињеница и актуелног повампирења идеологије тзв. оца домовине Анте Старчевића, и, нарочито, највећег српског крвника – Анте Павелића.
Перовић сматра да корени мржње сежу вековима уназад, кад су Срби доживели зенит државног успона и политичке слободе, изградили идентитет народа који ствара сопствени културни и духовни израз, а наспрам Хрвата који столећима живе као поданици Угарске. – Истовремено, и на истом простору, заједно са Хрватима живе и Срби – каже Перовић и додаје да је политичка судбина Срба западно од Дрине истоветна оној хрватској.
Перовић сматра да се ситуација знатно променила од средине 18. века, великих сеоба Срба и јачања политичког утицаја на просторима Хабзбуршког царства, где Срби добијају значајне привилегије од бечког цара. То је било време кад је само на ужем простору Хрватске и даље било мање Срба у односу на Хрвате, док их је на подручју Славоније било подједнако, а у Крајини су већ тада Срби представљали већину.
– Можемо само да наслутимо тескобу коју је нарастајући, револуционарни хрватски национализам осетио, када је у националном буђењу у 19. веку, поред себе затекао свога „двојника“ који га суштински негира у претензијама да оствари идолопоклоничку, антихришћанску накану – стварање чисте националне хрватске државе. Наравно, сваки други европски национализам тога времена није био ништа мање безбожан и ништа мање антихришћански. То је просто био дух времена, и мање-више исто се може рећи и за српски национализам, макар за неке његове политичке изразе.
Оно што хрватски национализам разликује од других је изражено антисрпско, расистичко настројење – сматра Перовић.
– Зашто данас, после толико времена, и после последњег великог прогона Срба 1995, доминантна политика у Хрватској нема друге оквире ни другачији пут од оног да се народне вође сликају на Павелићевом гробу, да цели стадион скандира усташки поздрав, и да народне масе ломе и прогоне натписе са ћириличним писмом? Зашто? То је сада друга страна исте приче. Посао о коме је маштао Старчевић скоро да је доведен до краја. Срба нема ни у приближном броју у односу на њихово бројно стање пре усташког покоља и пре Туђмановог разрачунавања са сопственим суграђанима. Хрвати су остали сами у својој кући. Остварила се жеља помрачених умова! И сад треба живети у тој кући. Кући у којој је убијен брат, из које је протеран брат, из које је прогнана различитост. Остао је домаћин сам са својом савешћу. А то стање је поново тескобно и тешко – закључује протојереј ставрофор Гојко Перовић.
Лек за савест
Да би се хрватско друштво ослободило тога стања, да би се умирила савест у сопственој кући – поново су потребни Срби, каже ректор Гојко Перовић. – Али не Срби као објекат мржње, као адреса за излив нове тескобе него као неко ко ће својим присуством, својим животом и постојањем, да излечи смртну рану на оба срца.
Аутор: Б. Симоновић
Извор: Вести онлине
Везане вијести:
Проф. др Срђа Трифковић: Корени хрватске мржње према Србима
One Response
Шта прича бре овај? Који брат, какав брат? Из њихове куће протеран брат? Док год ми Хрвате сматрамо било каквом браћом и треба да нас убијају. Боже свети, па има ли на кугли земаљској глупљег народа? И још се после питамо с пуним правом зашто нам све иде низбрдо!