Оливера Шекуларац: Преполовљена је земља и преполовљени ми

Пише: Dušan Bastašić

Е мој деда, процветао ми је наш дрен у туђини. И њега сам кришом пренела, брат ме је са њим испратио. Кажу да земља памти.

У освит новог дана који се лагано од ноћи одваја, овде на северу Холандије, где су и јутра сива…

Бели папир држим у руци, светлији од свитања. Први документ дедин, који ме сву ноћ сузама обавија… Смртни лист, деда и ја.

Први пут нешто опипљиво, његово. Јављам свима да сам то преко пријатеља добила. Срећна као да сам деду загрлила, а не лист хартије као парче светиње пригрлила. Па не знам виде ли ме очи његове, невиђене.

Са смрти смо одрастали, увек је била близу. Тако су одредили они који се злом хране, не знајући да се не умире када те убију.

Ја се од малена деди помолим, он је Богу ближи, окусио је Христове ране са својим малим сином. Негде близу раја бди над нашим заборавом. А ја се цео живот надам, трагам, да није негде он ковач потковицу заборавио.

Одавно наше њиве не ору наши коњи. Нико после деде нашим шумама и ливадама ходио није, нико од оних за које их је стварао… Нису од ратног зла, које памте као деца, ни пожелели да обиђу очевину, ране су им до смрти крвариле.

А онда летос путујем на Јадовно, плачем и фотографишем прелазак преко ауто-пута и вребачких поља, које моји дуже од триста година обрађиваше.

После тога, моја ћерка путује први пут истим ауто-путем кроз фантасмогоричне пределе, и са стајалишта Јадова, поново у праскозорје кад се завичај назире, пише ми дирљиву поруку… Каже како се осећа и не чуди се више зашто смо такви, нешто јој говори да ту припада…

А потом, како ништа не бива случајно, сазнајем најчуднијим путем број честица дединих њива. Од жеље да видим где се налазе, у помоћ Александру што Ликом одише позивам.

Дочекасмо скоро ново личко праскозорје са сузама и њеним открићем да преко дедине њиве баш тај ауто-пут пролази. Шаље ми фотографију. “Оли, гледај, ти преко дедине земље путујеш!!”

Преполовљена је земља и преполовљени ми. Стопили се у равницу која нас је примила, ал’ корен је чудо, без њега ништа не бива.

Где да се ноћас шћућурим, где се са вечном неправдом могу скрити, коме него Јадовну похрлити, преко дедине њиве до јама од‌јездити прадедовском, тихом коњицом.

Само Душану и Јадовничанима могу прозборити, а да се не осећам вечно кривом што недужне из јама спомињем. Или треба да се кријем, ћутим док их сабирају-одузимањем…

Нису то бројке, то су очи Јованове из Ђурђине песме, што виде, а ми не видимо…

Е мој деда, процветао ми је наш дрен у туђини. И њега сам кришом пренела, брат ме је са њим испратио. Кажу да земља памти. То је дрво нашег незаборава, а такав би нам и језик требао бити.