Olivera Šekularac: Preklali ste mi Božić, bor, jelku, dvorište, ugasili kovačku vatru i kućno ognjište

Dolaze Nove godine, nove jelke i borovi, daleko u ravnici kraj Severnog hladnog mora. Dolaze praznici, a nema tog Božića u kojem nisu moji baba i deda.

O tim njihovim Božićima znam iz babinih priča koje ne blede.

I ne, ovo nije tugovanka, nit beg, nit sećanja, nit neko zaboravljeno sukno na dnu škrinje izgorelo dok odelom postalo nije. U mojim Božićima su uvek Smiljana i Nikola i njihova deca za prazničnom večerom, zajednički izgoverenim Očenašem i badnjakom iz njihove šume, osveštanim u crkvi Pokrova Presvete Bogorodice u koju je deda redovno hodio.

Ali tog Božića ’44. godine rekao im je za tom istom trpezom, na kojoj je uvek bila pečenica, da njemu stoji raka. Tog Božića se do kraja života sećala moja tetka, pa je na proleće, kad su čuli da idu ustaše, ona, tada dete od deset godina, zamolila svoga oca da se razdvoje jer možda neko za život preostane.

Uputila se sa svojom starijom sestrom i prešla Velebit, gladovale su, preživele od kore drveća i belog luka (koji nikad više u životu nije ni pomirisala). Vraćajući se posle dana provedenih u šumi, čula je u susednom selu u prolazu da su ubijeni njen otac Nikola kovač i njegov sin… Od‌jekivale su joj te reči u glavi ceo vek. …

Ne pišem izmišljene priče, ne živim nikakva davna sećanja i boli, ali me svaka laž boli… Preklali ste mi Božić, bor, jelku, dvorište, ugasili kovačku vatru i kućno ognjište. Preklali najbližu reč „tata“ mom ocu i njegovoj braći i sestrama. Ništa na ovom svetu im nije moglo nadomestiti njih dvojicu, njihovu kuću u kojoj su se svi rodili i vrebačku zemlju na kojoj su prohodali.

A već kao deca, umesto bajkom i pesmom, svoje detinjstvo pamte po strahu, kricima, jaucima i bajtama u kojima su se skrivali u dedinoj šumi ka Podlapači. Svako sabira dragocenosti, da l’ ovog il’ onog, večnog sveta. Tetka Maša inače rizničar misaone reči, sećanja i znanja, učila me još kao malu, u doba komunizma, da pravim koljivo za radost i za tugu večnu. Stajala sam sa tim koljivom na njenom opelu, znala sam da moram čuvati nju, njene reči i nositi, baš kao što je ona mene pazila kao dete sa kojim je mogla da odboluje ratno detinjstvo.

Sa večnom nepravdom što tuđih, što svojih, ali sa istinom koja se ne sme zaboraviti.

Nema tih lampica i ukrasa koje će ublažiti naše tuge, mi od malena naučeni na preklane praznike, najpre od onih koji su to činili, a posle od onih koji istinu zaboravljaju i idu napred nekim lakšim puteljcima.

Nije moj deda podigao svoju decu, nije sačekao mene posle škole, ali sačekaće nas u onom pravednijem svetu, zbog kojeg je mučenički postradao.

Ne trebaju takvima, na najsvirepiji način stradalim, naše molitve iz toplih fotelja. Njih ja molim za molitvu, za nas zaboravne. Dolaziće Nove godine i nama izmeštenim iz korena, čiji deo duše će uvek biti na našoj zemlji. Naše će reči biti sazdane od nezaborava, valjda je to dužnost onog ko se pera lati.

Dani zimski bivaju kraći, ali je ona mrvica suštine uvek ista, predačka, bolna, stradalna, surova, hristolika.

---

Više od istog autora: Kolumnisti – prijatelji – Olivera Šekularac

---