Оливера Шекуларац: „Пјесма“

Ето, мајко кад не можеш ти својима, дођоше они теби…

Питам се,
А не умем сама…

Како да не погрешим,
И како да се не огрешим.
Како речима, сузама изјаданим, окупаним…
Да претке несахрањене из јама дочекам..?

Питам се и питам вас,
Знате ли можда како се сузе заустављају, па да се прогледа и сагледа,
Да се испоштује, захвали,
А не зарида кад вам Јадовно у госте долази…

Да л’ белу кошуљу или црни рубац, вечни бакин лички да повезем..?
Па би и она заридала,
„Ето, мајко кад не можеш ти својима, дођоше они теби…“

У земљу лала и ветрењача, што предачке врлети замени.

Где сам то ја и ко ми у госте стиже, има ли ишта светије и ближе..?
Како пријатеље да обавестим, шта да им кажем?
Да л’ од реке Јадове да кренем,
Оне личке, вребачке,
Уз коју сви моји одрастоше?

Од Јадове до Јадовна су недужно убијани, бацани,
Уместо земљом, једни другима затрпани…
Откад знам за себе, знам за Јадовно,
Коме требамо ми што јаме као пртљаг носимо,
Уместо свих товара овога света.

Ми чије су кровове срушили,
А деде нам, као момци, домаћини јама постадоше
Па нам ни птице на згаришта вековна не слећу,
Нит цвркута, нит најаве јаука.

За нас нема пута до јадовничког,
Само на тој стази могу нас разумети они,
Kоји стајући у прашину осећају да можда стају у
Последњи траг стопа својих предака.

Захвални Богу што смо од понеког преосталог преживелог добили живот…

Хвала Душане, хвала Јадовничани. Уз вас нећемо пресушити као Јадова, кад у суши Јаруга постаје.
Пред пут Јадовнички, чух се са Ђурђом: „Можда смо и род“ рече. И њени с једне стране Врепчани.
Пођох са Момчилом из Београда пут Јадовна, а са њим Симо са сином Савом. Где ћеш боље кад отац сину овакав пут делом показује.

Марија коренима Личанка, душа племенита са мужем Дарком. Ту је и Милутин, бистар, на књигу подсећа. Док ми Момчило, сакупљајући путнике о сваком фине нити тка, улази и Гордана и другарица јој Милена одана, на оваквом животном ходочашћу. На првој паузи рече Момчило да се упознамо, а нас већ преци спојили, одабрали… Познасмо се по том одакле си и од којих си…“шта ти је Беба Тодорић“. Тетка, рођена сестра мог оца…
Моја бака Смиљана и Горданина бака Мика, биле су најбоље другарице, а моја тетка и мајка наставиле истим трагом…
Показујем фотографију Гордани њене мајке и моје тетке, коју није до тад видела…

Зар мислите да се случајно седа поред неког у касну београдску ноћ, ко има слику ваше мајке, ко је одрастао уз вашу баку и прстен јој на руци памти, а њега и моју баку Гордана помиње у причи коју је давно написала?

Опет сузе јадовничке теку, што кроз песму, што кроз реку…
Ни чаркари на Сави не би их одагнали…
Са Јадовна се не одлази, то знају они који су му ходили. Тамо се остаје, тамо ти сваки делић тела затрепери, тамо се васкрсава уз сва срца у јамама, уз све очи које су поново заплакале, јер је потекла песма и река Јадовничана, свесних, захвалних, својим прецима, мученицима, захвалних за живот, захвалних Богу што им је дао снагу да носе крст покоља.
Није ваљда нама теже слушати, памтити и преносити него што је њима било страдати…

Хвала Јадовничани!

Нисте ви удружење већ породица. Само се око Јадовна могу огрејати они које студен прође кад се сете смрти својих најближих.
Хвала Душане! Не требају теби речи хвале, тебе наши Свети мученици носе и све нас су око тебе свили у молитви у сузној тишини…
Оној кад са сваким сузом и погледом можеш прозборити, да ти вековни бол разуме, да те нико не прекори што истину о зверствима збориш…

И ето, помиловаше ме моји ближњи, из речи Горданиних. Нису ме оставили моји упокојени на оваквом путу. Толико симболике и знакова, толико предачких додира…

А Момчило, какав је то витез био, после литургије у нашем Смиљану код нашег Тесле, са Ђурђицом Врепчанком пут у Вребац остварио.

И свака свом згаришту оде, оном стазом где су нам преци вековима корачали, нису мрвице и каменичиће за траг остављали, већ животима путоказе уцртали.

Хвала Београдском синдикату и Павлини!
Хвала Феђи и Блажи што су доласком песму потврдили!

Наши су преци живи и много живљи од свих оних који су их заборавили!

(После сусрета са Душаном, у Холандији, ког овим речима загрлих.)

Од истог аутора:

Оливера Шекуларац: Е мој деда, аој Лико

Оливера Шекуларац: Да л’ да јаучем или да мучим, мук само понеко чује, препозна…

Ми што нас Вукашинове очи боле..

Отишао је наш Димитрије

МОМ ДЕДИ НИКОЛИ