Оливера Шекуларац: Ми, несабрани

Kо то пребројава претке јасеновачке, јадовничке, или оне који име по јамама и логорима не добише, оне само Богу знане?

Да ли их броје по лобањама, ил’ по душама?

Глава мог деде, од 45 година, једва се држала уз тело… Ја је још увек придржавам. Шта се то броји, да л’ сузе, јауци, врисци, уздаси, оченаши или Богу призиви? Јесу ли дечија срца на броју, ил’ очи извађене? Kакви се рачуни своде? Је л’ које је класе земља са највише проливене крви, ил’ небо са толиким душама?

Да се можда неко није сетио да израчуна да су нам земља, јаме, реке свете, јер су најдрагоценијим освештане? Да л’ то неко броји наше ноћи проплакане? Има ли у тој рачуници вишка, па да нам неког недокланог врате, да му ране видамо, да нам исприча кроз какав је пакао прошао? Броји ли неко наше уздахе, наше помен дане? Због вашег рачунања, поново су нам горке наше живе ране… А не знате да сте нам побили имена најближа, па нам је страна реч ђед, баба и кућни праг са ког су их одвели, са њиховог огњишта на који су дошли они што пушке носе. Требам сада ја да се кроз векове правдам како су били голоруки и слаби, када се бранили мушки нису… Они су својим главама платили, мислећи да жене и деца нису у низу.

Нама, који места разликујемо по томе откуд долазе они што су највише клали… Је л’ нама сабирате претке?

Ми смо од рођења сабрали да је најтеже бити човек, због те људскости су сви наши недужни страдали. Ми смо боли сабрали. Уместо бајке, зањихале нас храбре црномарамке… Научиле из страха своју децу да мууче, да им ико остане, да преживи… Па сте нас сад нашли бројкама обасипати, кад мислите да памтећих преживелих више није…

Ми мали од покланих, што сабирамо цео век нељуде, стидимо се што нас пребројати не можете… Има, хвала Богу, један праведнији свет где је све записано и израчунато, тамо ћете имати прилике да видите оне несабране у рају, када ви будете одлазили на неко боље место. А ми из јама захваљујемо Богу што нам је дао снагу да не постанемо нељуди и звери, да сабирамо само молитве и воштанице.

Стратишта су вам постала места славе и рекламе, а за нас ће то увек бити светилишта. Јесте ли сабрали парчиће наших изгорелих фотографија, да коначно видимо и пригрлимо оне од којих смо… До тада, пустите нас барем ви који сте први требали да нас утешите, да и даље носимо и сабирамо све сто нам је вечно преклано. Жељни загрљаја баба и дедова, жељни огњишта вековног, вечно криви кад се о кривду огласимо… Kако да ћутим у име оних голоруких, који на жалост представљају бројке неком на трговачком друму…

Нисам довољно храбра да гинем.

Ни довољно мудра да ћутим.

Ја само сузе несабране лијем.

Моја ћерка, трећа генерација, задрхти и заплаче кад их и само у мом оку наслути.

Јер ми не можемо дотаћи ни куће, ни било коју ствар, вечне смо избеглице од рођења. Нама су истину и душу оставили преци на дар, све пропадљиво је пропало, а она траје.

И не молимо се ми за наше претке, они су у рају. Молимо се да их не издамо, заборавимо, продамо… Свако ово слово је додир и захвалност њима, нежним, благим, који су веровали Богу, самим тим и земљаку, комшији, пријатељу… И немојте нас никад везати за мржњу, јер ми смо веровали, све до јама безданих, непребројаних.

Од истог аутора:

МОМ ДЕДИ НИКОЛИ | Јадовно 1941.

Отишао је наш Димитрије | Јадовно 1941.

Оливера Шекуларац: Да л’ да јаучем или да мучим, мук само понеко чује, препозна…

Оливера Шекуларац: „Пјесма“

Оливера Шекуларац: Е мој деда, аој Лико

Ми што нас Вукашинове очи боле..